Зато што је Србин

Суботом увече Аустралијанци, они углавном нешто млађи, проводе време у омиљеном пабу уз причу, дружење и доста алкохола. Раних деведесетих, кад сам дошао у Мелбурн, у једном таквом пабу и веселом друштву упита ме неко одакле сам. Кад сам рекао да долазим из Србије, покушао је да буде духовит па ми је поставио и потпитање:„ А где ти је калашњиков?“

Касније, један други, онако пијан, говорио је да Србе треба оградити зидом висине три метра да не поубијају околне народе.  Не треба много замерити овим младим људима скромне опште културе којима целокупно знање потиче од одгледаних ТВ програма.

Овдашњи медији крвнички су нас сатанизовали и то редовно по стереотипу о Србима као убицама, силоватељима, освајачима и злочинцима. У далекој Аустралији ово је било доминантно мишљење, а у таквој средини живели смо ми Срби и одгајали своју децу.

Трудио се ти колико хоћеш, али асимилација је неумољива. Нормално је да нам деца заволе своју лепу земљу у којој су рођени и у којој срећно и спокојно проводе детињство. Они су тако Аустралијанци, отац им је Србин који псује док вози, брани „злочинце“ Караџића и Младића и прича да је Србија земља ратника у којој се једу сарма и ћевапи и пије ракија. Да поред мајке Аустралијанке, свих пријатеља Аустралијанаца од њих направиш Србе, узалудан посао колико год да с трудиш, чак ако претерујеш можеш лако и супротан ефект да постигнеш.

А онда се појавио Ноле.

Дан после првог освајања Мелбурна Новака Ђоковића долазим на посао а тамо ме дочекују аплаузом. Врло брзо зове ме секретарица, каже да газда хоће да ме види, а то никада не слути на добро…

Бојажљиво одлазим у његову канцеларију, а он ме онако узбуђен испитује, ко је тај Ђоковић, како то да Србин освоји турнир… Ја на брзину слагах да ми Срби имамо таквих као он колико хоћеш.

На следећем првенству Аустралије моје двоје мале деце, младих Аустралијанаца нетремице са великим узбућењем гледају пренос.

Видим да је Бог угодио да играју Ђоковић и Хјуит, легенда аустралијанског тениса, некадашњи број један, победник Вимблдона, обожаван међу локалним становништвом.

Правим се луд, па питам ко игра, а кћеркица ме оштро погледа и каже: „Ђоковић и Хјуит“. Удахнем дубоко, скупим храброст и упитам за кога навијају, са стрепњом очекујем одговор. Синчић погледа и оштро ми одмах рече :„ Па за Ђоковића“! Поселе краћег потајног одушевљења, дубоко удахнем и сада охрабрен упитам:  „А зашто?“, а ћерка ми кратко каже :„Зато што је Србин“!

Да сам ја нетко, што би рекли сарајевски „Индекси“ уместо оне кинеске музичке фонтане на мојој Славији подигао бих велики споменик Новаку Ђоковићу јер је он за своју Отаџбину, бар за нас у дијаспори, урадио много више него сви други када се саберу заједно.

Аутор: Предраг Вучинић, Мелбурн

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!