Затиру писмо чекићајући ћириличне табле

Институт је оштро критиковао званични Београд да, како тврде, присваја дубровачку књижевност и да je законским решењима додатно учињен „агресиван корак“ посезања за хрватском културном баштином.

Институт сматра, како наводе, „прозирним и крајње непримереним такав перфидан чин јер су дубровачка књижевност и дубровачка култура били и остаће искључиво хрватски, као један од бисера хрватске хиљадугодишње културне баштине“.

С обзиром на то да је ова тема огромна, у најкраћим цртама ћу рећи како Хрватска по старом добром обичају оптужује Србију за оно што сама ради, попут онога кад неко добије батине, па се шали на рачун својих модрица да другари не би могли да га зезају. Институт, а то је и званично мишљење већине у Хрватској, каже како Срби присвајају дубровачку књижевност, а заборављају да су управо Хрвати присвојили Дубровник. Да не објашњавам, постоји нешто што се зове историја, а што хрватски историчари, тачније ревизионисти, а нарочито политичари, слабо читају, јер желе да пишу нову како би њихова култура добила на значају.

Када причају о језику и писму у Дубровнику, заборављају да су сами Дубровчани свој говор називали lingua serviana и да су у писању коришћени глагољица и ћирилица, а тек од 15. века латиница потискује ова два писма. Ћирилица је коришћена за коресподенцију са владарима, користила се међу становништвом, па чак и међу католичким клером чему сведочи и молитвеник из 1512. године на ком стоји да је писан „српским писмом и језиком“, а ваља поменути и зборник религијских текстова „Либро од мнозијег разлога“ из 1520. године. Не знам зашто један народ који тврди да је ћирилица њихово писмо, толико затире исто то писмо чекићајући ћириличне табле, излоге и знакове.

Што се књижевности тиче, подсетимо се да се већина дубровачких писаца осећала Србима, а један од разлога је сигурно огромна српска култура којој су сви желели да припадају, јер хрватска култура је постојала, међутим, њен домет је био можда до Локрума. Многи Дубровчани су остављали писане трагове о својој народности, посебно у књижевним делима. Навешћу само неколико. Лука П. Примојевић, члан једне од најугледнијих дубровачких породица, 1514. године пишући молбу Сенату да му дозволи отварање штампарије, обећавао да ће у њој штампати српском азбуком, оном какву употребљавају српски калуђери и којом се штампа у штампарији Црнојевића. Иво Гундулић, један од драгуља из круне дубровачке књижевности, у „Осману“ стихове посвећује, а има их скоро 11.000, Србима у Србији, Македонији, Херцеговини и Босни. Медо Пуцић, дубровачки песник, рекао је да је „српска вила надахњивала дубровачке пјеснике“, а написао је 1848. године и песму „Српској земљи старој“.

Да не спомињемо случај Марина Држића око ког се Хрватска увек најбучније ангажује када се спомене да је српски писац.

Гундулићу је чак и споменик 1892. године подигнут на предлог Српске дубровачке омладине, али у прилог томе колико Хрвати воле фигуре из „своје“ културе довољно говори и податак да је приликом откривања споменика на прославу дошао и аустријски цензор који је из свих говора избацивао све оно што је говорило о српству Дубровчана и српским династијама. Њему су, наравно у тим, ваљда „културним“, активностима здушно помагали и чланови хрватске „Партије права“, вероватно негујући право на угрожавање права Срба.

Да не спомињемо бројне обрачуне са српством у Дубровнику и „културно-просветитељско“ деловање Никше Свилокоса које је укључивало уништавање српских школа, новина, станова, паљење застава ломљење сваког српског симбола.

Тим деловањима, Хрватска „гради“ своју културу.

Горепоменути институт сматра да везивање Србије за хрватску културу и њено присвајање долази отуда што, како наводе, гарантује „некакву европску културу и наслеђе које иначе (Срби) не би имали“…

Када пијавица крене да пије крв, она ту крв сматра својом. Тако је и са Хрватима и хрватском културом. Како би показали, тачније слагали, да су постојали много пре него што јесу, морали су да раде на порицању културе из које су преузимали све оно што им је било потребно. Овај такозвани институт је рекао за Србију све оно што знају да је Хрватска користила у својим бескрајним ревизионистичким слаломима. Хрватски језик је политичка творевина настала преименовањем српског језика, а о научном утемељењу документа који је благоизволео признати хрватски језик, тзв. „Декларација о заједничком језику“, довољно говори то што су потписници људи попут Басаре и Теофила Панчића који нису успели да добаце даље од средње школе, а усуђују се да расправљају о теми која је научне природе. Немам ништа против тога да Басара језик којим говори назива хрватским, јер ионако не изговара ништа осим псовки.

Из Хрватске се стално чује „За дом спремни!“, „Србе на врбе!“, „У пролеће кад процвате врба, радит ћемо паприкаш од Срба!“, „Србе на врбе!“, „За дом спремни!“, па осим тога не видимо никакве значајније помаке хрватске културе. Наведени покличи су, што се мене тиче, врхунац хрватске усмене поезије, Томпсон је позлата на музичком ордену те културе, мрље од српске крви на стенама којима су оивичене јаме је тријумф хрватског сликарства, слике и ретки снимци растргнутих јасеновачких мученика су највећи домет хрватске фотографије и кинематографије, зграде у логорима репрезенти хрватске архитектуре, посипање живим кречом узлет хрватског вајарства, а кама највеће достигнуће хрватске науке.

Глупо би било потпуно порећи да Хрватска има своју културу, али је још глупље мислити како је већа од српске и како соко који се винуо у небеса светске културе може да завиди глисти која прашина негде доле под њим.

Аутор: Милан Ружић

Извор: Искра

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!