Zašto Srbije nema na ovoj mapi?
Važnost ovog pitanja postaje očigledna kada pročitamo tekst koji ovu mapu prati: „Nove zemlje-kandidati za stupanje u prošireni BRIKS.“ Ključne države na svim kontinentima čekaju u red ne da uđu u Evropsku uniju, niti da se pridruže NATO paktu, nego da budu primljene u BRIKS. Zemlje čija je ambicija da postanu članice BRIKS-a doprineće da bruto proizvod ovog saveza bude za 30 odsto veći od proizvoda Sjedinjenih Država, obuhvatiće preko 50 odsto stanovništva sveta i kontrolisaće 60 odsto od svetskih energetskih rezervi.
To nagoveštava tektonsku promenu u svetskoj ravnoteži moći. Svi politički vođi toga su svesni, a u centrima moći koji su u opadanju, u Vašingtonu, Londonu i Briselu, te činjenice su svesniji nego bilo gde drugde. To je razlog zašto su očajni i zašto povlače sve nerazumnije poteze. Oni neprekidno slabe i njima ponestaju sredstva da bi sačuvaliu položaj hegemona, na šta su se navikli i polažu pravo.
Jedino je u Srbiji, na nivou donošenja političkih odluka, ova stvarnost zanemarena. Istovremeno, pouzdani podaci o stavu srpskog naroda ukazuju na to da u ogromnoj većini narod pravilno ocenjuje u kom se pravcu odvijaju promene u svetu. Srpski narod masovno odbacuje iluzije o saradnji sa Zapadom i donedavnu težnju da ga Zapad prihvati.
Većinom od preko 80 odsto, Srbi odbacuju članstvo u Evropskoj uniji ako to podrazumeva odricanje od Kosova i Metohije, a preko 50 odsto ne želi pridruživanje EU pod bilo kakvim uslovima. Preko 90 odsto je protivno ulasku u NATO pakt, a 85 odsto ne pristaje na nametanje sankcija Rusiji. Jasna poruka koju srpska javnost šalje glasi da ne želi da skače na palubu broda koji tone.
Ali sve napred navedeno i dalje predstavlja ciljeve lakeja koje su stranci postavili da upravljaju Srbijom, u svom interesu i u svoju korist.
Korumpirana banda zapadnih poslušnika koji od početka ovoga veka pod raznim stranačkim obeležjima upravljaju Srbijom solidarno zanemaruje smer u kome se svet kreće, istovremeno drsko odbijajući da uvaži jasno izražene stavove srpskog naroda.
Mahinacije ove bande jesu izdajničke i perfidne, ali to ne znači i da su sa njihovog stanovišta iracionalne. Oni svoje političke procene ne donose na osnovu toga šta bi bilo najbolje za Srbiju, zato što je rodoljublje njima nepoznat pojam. Oni odluke donose na osnovu percepcije lične koristi i sopstvenog grupnog interesa, kao okupacione vladajuće klase. Oni ne polažu račune narodu kojim upravljaju nego stranim gospodarima koji su ih postavili.
Servilnost srpske upravljačke klase u odnosu na geopolitičke ciljeve Zapada mogla bi se uporediti jedino sa nekim ko se pridružuje silama Osovine pri kraju Drugog svetskog rata. Za tako nešto postoji istorijski presedan. Njihov očigledni uzor je mađarski pokret Strelastog krsta, pod vođstvm Ferenca Salašija, koji se svrstao uz naciste kada su okupirali Mađarsku sredinom 1944. godine. Kolaboracionistička vladavina Strelastog krsta potrajala je svega nekoliko meseci, dok Nemačka nije bila poražena. Kada su izgubili rat, Nemci su napustili Mađarsku i svoje lokalne saradnike ostavili za sobom. Salaši je bio uhvaćen i neslavno obešen. Srpski Salaši bi to trebalo da drži na umu, posebno zato što mu je još uvek preostalo vremena da se opredeli za bezbedniju opciju i da sledi pametniji primer sadašnjeg predsednika mađarske vlade, Viktora Orbana.
Srbija je već jedanput u sličnoj situaciji, krajem 1980-ih godina, u vreme Miloševića, napravila katastrofalni politički izbor. Umesto da postane predvodnik pokreta za ukidanje komunizma i otklanjanje njegovog otrovnog nasleđa u Jugoslaviji, srpsko rukovodstvo toga vremena poslednje je shvatilo da vodi izgubljenu bitku. Posledica tog promašaja bilo je to da su u raspadu Jugoslavije Srbija i njen narod najgore prošli.
To isto će se dogoditi i ovog puta, ukoliko Srbija opet ostane vezana za mrtvaca.
Milošević i njegova banda bar su delovali iz ideološke revnosti, ma kako pogrešna bila. Bandu koja danas, bez ovlašćenja, deluje u ime srpskog naroda pokreću isključivo najniže i najvulgarnije pobude. Njihova „ideologija“ je čista pohlepa. A pošto su se prodali đavolu, oni sada ne bi mogli da se iskobeljaju iz njegovih kandži, čak i kada bi poželeli da to učine.
Dogovor koji su oni sklopili da bi bili postavljeni na vlast bilo je da im se dozvoli da Srbiji i njenom narodu sisaju krv, za uzvrat što će bezpogovorno izvršavati naređenja zapadnih gospodara. Opseg njihove izdaje obuhvata odricanje od Kosova i Metohije, a u konačnici i Republike Srpske, saglasnost na trovanje Srbije litijumskim rudarenjem radi basnoslovnih profita koje će strani okupatori iz toga crpsti, i razaranje svih ustanova koje bi mogle da omoguće vaskrs Srbije. Ali na kraju, oni će podeliti sudbinu Strelastog krsta i umesto koristi kojima su se nadali proćiće kao Salaši.
Srbija se opet suočava sa istom vrstom sudbinskog izbora kakav se nalazio pred njom u avgustu 1914. i u martu 1941. Danas, ona odlučuje opet o temeljnim opredeljenjima i o pravcu kojim će ići. Da li će težiti da se uklopi u umirući sistem Zapadnih pljačkaša i tlačitelja, kojima vreme ubrzano ističe, i čija je žrtva i sama nedavno bila? Ili će doneti razumnu odluku, da se pridruži državama koje polažu temelje pravednog svetskog poretka, koji je u nacionalnom i moralnom interesu Srbije, i zasniva se na slobodi, ravnopravnosti i normalnim, tradicionalnim ljudskim vrednostima.
Da je pitanje formulisano na takav način, niko ne sumnja šta bi srpski narod plebiscitarno podržao. Mada je ućutkan i ignorisan, i nikoga nema ko bi njegove želje i ubeđenja mogao da ispolji, srpski narod intuitivno oseća da Srbijino mesto jeste na mapi koja se nalazi na početku ovoga teksta. Naravno, izdajničkoj ekipi kolonijalnih administratora ne pada na pamet da saslušaju mišljenje naroda koji iz lične koristi vode u propast, niti će mu ikada dozvoliti da iskaže svoju volju o bilo čemu.
Zato se ološ koji uništava Srbiju mora istrebiti i zbrisati sa lica zemlje, nemilosrdno i bez odlaganja.
Autor: Institut Arčibald Rajs
