Зашто се Запад боји Кине, али не и САД-а
Глобална истраживања показују све веће препознавање моћи Пекинга, али без меке моћи која би то подржала, оно изазива више страха него поштовања
Истраживачки центар Пев недавно је објавио опсежну анкету о ставовима 24 земље о САД и Кини. Ова истраживања су била редовна вежба и добра су за праћење промена у јавном мњењу у вези са геополитичком конкуренцијом између две земље.
Наравно, опсег испитаних земаља је релативно узак, и скоро све су у Европи или савезницима САД, осим Нигерије, Кеније, Јужне Африке и неколико земаља Латинске Америке.
Наравно, са изузетком последњих неколико, такав избор земаља даје углавном негативне погледе на Кину и позитивне перцепције о САД, не само због утицаја Америке на те земље. Међутим, ова конкретна анкета је ишла далеко даље од пуког ‘одобравања/неодобравања’ и истраживала је теме као што су ко се сматра највећом светском економском силом, ко има најјачу војску и ко има најбољу технолошку имовину.
Овде резултати нису били толико одлучујући као што би се могло претпоставити, са многим питањима која су резултирала балансом или чак стављањем Кине испред. Док истраживање открива да, наравно, западне нације не одобравају Кину идеолошки или политички, оно открива да перцепција кинеске глобалне моћи и утицаја расте на начин који изазива забринутост у Вашингтону.
Многе западноевропске нације све више виде Кину као већу економску и технолошку силу од самих САД и готово једнаку у војном погледу. Међутим, један од изазова за Кину, који је веома истакнут у истраживању, јесте да она и даље заостаје за САД у погледу меке моћи и културног утицаја.
САД и даље уживају већу глобалну популарност од Кине, укључујући и прокинеске земље, пошто монополизују глобални културни и информациони пејзаж.
У свим земљама широм света, без обзира на њихову политичку оријентацију, животна је чињеница да је енглески подразумевани други језик за учење, ако већ није званични национални језик. Кроз холивудске филмове, телевизију и музику, САД имају невиђену културну моћ и, не кријући своју природу бруталне капиталистичке плутократије са историјом насиља, расизма и ратних хушкања, успеле су да се представе као врхунац људских тежњи и достигнућа – у другим речима, ‘амерички сан’.
Због тога су САД успеле да преведу културну моћ у дискурзивну моћ, користећи медијски пејзаж којим доминира за извоз своје идеологије и промовисање својих политичких и спољнополитичких циљева. Кина, као земља која се тек уздиже до статуса развијене нације и са комунистичком државном политичком структуром која све више ограничава културни израз, нема ту способност и стога се бори да свој наратив промовише у иностранству, чак и у земљама које имају наклоњене ставове према њој. . Ово је јасно истакнуто у делу анкете који се пита која земља има најбољу културу и забаву, а мишљења су у великој мери наклоњена САД.
Међутим, то није зауставило пораст перцепције кинеске моћи. Напредак земље да постане друга по величини светска економија, као и све софистициранији извозник високотехнолошке робе, не може а да не остави снажан утисак без обзира на било какве ПР недостатке. Невероватно је да се и поред свих технолошких достигнућа САД, Кина данас сматра лидером у овој области у готово свим сегментима. Према резултатима, ово је гледиште које подржава већина јавности чак иу најчвршћим савезницима САД, укључујући Аустралију, Канаду, Велику Британију, Немачку, Холандију и Шведску.
Наравно, било је неких одбијања, при чему су Јужна Кореја, Јапан и Израел снажно инсистирали на америчком технолошком примату, углавном зато што су и саме високотехнолошке земље које се ослањају на САД из геополитичких разлога како би задржале сопствене предности.
Слично, у војном смислу, са изузетком првих, већина америчких савезника такође види Вашингтон и Пекинг као скоро једнаке. На пример, у Великој Британији мишљење се нагиње у корист Америке за само 4%, ау Немачкој за само 1%. Ово касније показује како је јавно мњење нарасло да укључи Кину као суперсилу. Међутим, с обзиром на горе поменуте повољне оцене, проблем са којим се Пекинг суочава је то што се на њега гледа као на суперсилу од које се више плаше него што је прихваћено.
Из анкете видимо да за земље Африке и Латинске Америке, као што су Мексико, Аргентина, Бразил, Јужна Африка, Нигерија и Кенија, становништво тих земаља је савршено задовољно успоном Кине, да нису антагонистички према било ком земље, али за Запад и оне блиске САД то се несумњиво доживљава као стратешки изазов. Постоји фундаментална бојазан да ће успон Кине нарушити предности које је Запад имао вековима, што значи да крајњи стратешки циљ Пекинга мора бити да убеди ове земље да она заправо није претња, и да тако успе на пољу мека моћ.
Аутор: Timur Fomenko
Прилагодили србском језику уредништво Борба за истину
Извор: Логично
