Zašto je Ruska pravoslavna crkva kanonizovala Hitlerovog vojnika?
Aleksandar Šmorel služio je u Vermahtu za vreme Drugog svetskog rata. To mu, međutim, nimalo nije smetalo da postane jedan od najpoznatijih boraca protiv nacizma.
„Zahvalimo se Gospodu za snagu koju nam daje u borbi protiv sotone. Neka mi i mremo, ali će se zato Nemcima, konačno, otvoriti oči“.
Ovako je u ćeliji osuđenika na smrt pisao Aleksandar Šmorel nemački vojnik koji je prkosio Hitleru i posle smrti proglašen za sveca.
Pravoslavni Nemac
Šmorel se rodio 1917. godine u ruskom gradu Orenburgu (danas na granici sa Kazahstanom) u porodici rusifikovanog Nemca. Dečakova majka, rođenjem Ruskinja, umrla je od tifusa pre nego što je njen sin napunio dve godine.
Šmorelov otac 1921. godine odlučuje da napusti Rusiju u kojoj je izbio građanski rat i sa drugom ženom i sinom seli se u Nemačku. Kako su dečakova maćeha i dadilja bile Ruskinje, maternji jezik nije zaboravio. Štaviše, u porodici se držalo do ruske tradicije, jeli su se peljmeni i palačinke i na stolu je uvek bio samovar.
Aleksandar Šmorel bio je pravoslavne veroispovesti i često išao u crkvu u Minhenu. Celog života voleo je Rusiju iako boljševičku ideologiju nije prihvatao.
„Bela ruža“
Neprihvatanje komunizma nikako nije značilo da bi Šmorel mogao da podrži naciste. Naprotiv, Adolf Hitler bio je za njega još veće zlo, a firera nemačke nacije smatrao je pravim đavolom. „Nešto je ovde vrlo neprijatno, a i oseća se na sumpor“, rekao je Šmorel svojevremeno svojoj poznanici kada je u restoran u Minhenu u kome su sedeli ušao Hitler sa svitom.
Šmorel je pozvan u vojsku 1937. godine, ali je odbio da položi zakletvu Hitleru i samo zahvaljujući zalaganju njegovog komandira slučaj je zataškan. Drugi put u oružanim snagama Aleksandar se našao 1940. godine. Kao student medicine Univerziteta u Minhenu u sastavu sanitarne čete učestvovao je u nemačkoj invaziji na Francusku.
Nagledavši se „dostignuća“ nacional-socijalizma budući lekar odlučio je da svom snagom pruži otpor i u tom poduhvatu nije bio sam. Zajedno sa kolegom Hansom Šolom 1942. godine osnovao je ilegalnu organizaciju „Bela ruža“ kojoj se ubrzo pridružilo nekoliko studenata i čak jedan profesor.
„Mi i naši prijatelji bili smo toliko različiti, u čemu se krije, kako se čini, bogatstvo ljudske ličnosti, i upravo se i ispostavilo da je baš to bilo glavna opasnost za naciju, za nacionalnu ideju“, pisala je Sofi, članica „Bele ruže“ i sestra Hansa Šola.
„Nekako neprimetno sve su nas saterali pod zastave, naučili da marširamo, idemo u stroju, ne bunimo se i kolektivno mislimo. Mi smo toliko voleli Nemačku da nam nikada nije padalo na pamet da sebi postavljamo pitanje „zbog čega volimo“ našu otadžbinu? Dolaskom Hitlera na vlast počeli su da nas uče i da nam objašnjavaju „kako i zašto“ treba voleti otadžbinu“, pisala je Sofi Šol.
Članovi ilegalne organizacije štampali su i rasturali letke na kojima se pozivalo na pružanje otpora nacističkom režimu. „Zar se svaki pošteni Nemac danas ne stidi svoje vlade“, pisalo je na jednom od prvih letaka. Osim toga na zgradama u Minhenu pojavili su se natpisi „Dole Hitler“ i „Sloboda“, za šta je upravo Bela ruža bila zaslužna.
Šmorel je veoma bolno doživljavao napad Nemačke na SSSR 1941. godine, a 1942. godine bio primoran da u njemu učestvuje. Zajedno sa Šolom u sastavu medicinske čete 252. pešadijske divizije tri meseca proveo je na području grada Gžatska (danas Gagarin) nedaleko od Smolenska. Aleksandar je uspeo da izbegne prvu liniju fronta. Bio je u stalnom kontaku sa lokalnim stanovništvom, uverivši se još jednom da je Hitler apsolutno zlo koga se moraju osloboditi i Nemačka i Rusija i ostatak sveta.
Svetac
„Bela ruža“ provaljena je 18. februara 1943. godine. Jedan zaposleni na Univerzitetu u Minhenu priveo je Hansa i Sofi Šol koji su rasturali letke u praznim slušaonicama i hodnicima visokoškolske ustanove. Uskoro je uhapšen i Aleksandar Šmorel čija je glava bila ucenjena na hiljadu rajhmaraka.
Mladim buntovnicima sudio je Narodni sud kojim je predsedavao Roland Frejsler. Bivši komunista i član Partije boljševika koji je neko vreme živeo i radio u sovjetskoj Rusiji posle čega se preselio u Treći rajh gde je postao ljuti nacistički fanatik. Samo četiri dana posle hapšenja poslao je na pogubljenje Kristofa Probsta, Hansa i Sofi Šol.
Šmorelu se sudilo sve do leta 1943. godine. Za Aleksandra se kod Hajnriha Himlera zauzeo njegov rođak Rudolf Hofman, jedan od najstarijih članova Nacional-socijalističke nemačke radničke partije. Odgovor rajhsfirera SS bio je kategoričan. „Nedoličan čin Aleksandra Šmorela koji je nesumnjivo u velikoj meri prouzrokovalo prisustvo ruske krvi u njemu zaslužuje pravednu kaznu“.
U pismima iz zatvora Aleksandar je na sve načine pokušavao da uteši porodicu. „Ako treba da umrem znajte da se smrti ne bojim… Gospod upravlja tokom stvari po svom nahođenju i za naše dobro. Zato moramo da mu verujemo…“
„Ja sam ispunio svoju životnu misiju i ne znam štao bih još mogao da radim na ovom svetu“, rekao je on pravoslavnom svešteniku koji je došao da ga ispovedi posle izricanja smrtne kazne.
Aleksandar Šmorel je pogubljen odsecanjem glave na giljotini 13. jula 1943. godine. U znak sećanja na Šmorela i druge članove „Bele ruže“ njihova imena danas nose brojne ulice, trgovi, škole i parkovi. Spomenik hrabrom studentu medicine podignut je u njegovom rodnom Orenburgu. Ruska pravoslavna crkva proglasila ga je za sveca 4. februara 2012. godine.
Izvor: Russia Beyond