Зашто идемо у Стразбур
Зашто радимо ово?
Ми, студенти из Србије, нисмо кренули на овај пут из хира. Кренули смо јер више немамо где.
Наше улице, некада места наде и сусрета, сада су попришта страха и неправде.
Пријатељи и колеге су хапшени јер су рекли истину, а институције су постале оруђе репресије.
Ово није само бициклистичка тура – ово је пут наде, отпора и глас свих оних који су ућуткани.
Све је почело 1. новембра 2024. године, када је надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду пала и однела 16 живота. Станица, изграђена 1964. године, реновирана је 2024. године, а део који се срушио није био прописно обухваћен радовима. Несрећа је показала истину о систему где су животи постали бројке у ланцу корупције и немара.
Грађани су туговали, док су институције нудиле празна обећања и лажну емпатију.
Уместо одговорности, власт нам даје насиље. Уместо правде, пендрек, гажења и сузавац. Уместо дијалога, затвор и цензура.
Протести су се ширили, а репресија постајала све бруталнија.
Зато идемо у Стразбур. Не зато што очекујемо да ће неко други решити наше проблеме, већ да свет чује глас Србије.
Да европске институције изврше притисак на власт и стану у одбрану права свих оних који су приморани да ћуте.
Наша мисија је јасна:
• Да свет сазна истину о Србији
• Да институције реагују и изврше притисак на власт
• Да подигнемо глас у име свих који су ућуткани
Не тражимо много – само право на живот без страха, цензуре и насиља.
Нећемо стати док се студентски захтеви не испуне!
