Запошљавање странаца у Србији је сечиво под грлом домаће радне снаге
Запошљавање странаца у Србији – мач чији је балчак у рукама странаца а сечиво под грлом домаће радне снаге
У јулу текуће године измењени су и допуњени прописи о странцима, запошљавању и настањивању странаца у Србији. Тада смо (ми који пратимо шта се заиста ради у овој држави, а не гледамо тв већ годинама, јер тамо нећете сазнати ништа) били засипани бајкама о „флексибилности“ и „демократским стандардима“, разлозима „хуманости“ и још о хиљаду оправдања за народне масе, којима смо убеђивани у идеалност прилива странаца у Србију и одлива Срба из Србије. Шизофренија.
Као што са зрелог маслачка одувамо његову крошњу, остављајући га гологлавог, тако се са нашег маслачковог стабла могу одувати сви напред побројани разлози, услед чега је остати гола глава, тј. суштина у свој својој откривености:
У Србији је последњих 10 година издато око 36 000 радних дозвола (претходно и обавезних дозвола за привремено настањење) странцима.
Данас, пак, само 4 месеца по ступању на снагу оних горе поменутих „хуманих прописа“ имамо рекордних око 60 000 странаца којима је Србија издала радне дозволе!
Увиђамо ли блинкање црвене лампице?
Издали смо за пар месеци рекордних 24 000 радних дозвола, док смо за целу последњу деценију издали укупно 36 000! Напредно, нема шта!
У јавности се, уобичајено, пажња са слона у стакларској радњи скреће на оставу за метле у истој радњи – на најмање битно. Потенцира се да ће се, новим прописима којима се значајно поједностављује, скраћује и обједињује процедура добијања радне и боравишне дозволе, а продужавају рокови на које се ове дозволе добијају, привући високообразована, стручна, менаџерска радна снага. Заиста не знам колики безмозговић и заокружена будала треба да будеш, па да се упецаш на ову глупост.
Управо је висококвалификована, експертска каста навалила да ради у Србији, док истовремено из Србије побеже све што је легално стекло какву-такву диплому високог ранга, због крајње „примамљивих“ услова рада. Оно што је остало су пијачни високошколци, односно „академски грађани“ са дипломама пијачног порекла, прибављеним куповином на пијаци. Добар део њих кормилари овом белом лађом од државе по немирном политичко-економском мору, са извесним насукавањем на гребене на крају пута.
Истовремено, нико не проговара да се из Србије, због бајних услова рада, годишње исељава више десетина хиљада људи, и то углавном средње стручног и занатског профила. Извоз ових наших вредних и умешних трговаца, мајстора, возача, медицинских сестара, грађевинаца, занатлија итд. надомешћујемо увозом неухрањених, неквалификованих и културолошки неуклопљивих Непалаца, Кубанаца, Таџикистанаца, Бангладешана, Кинеза, Индијаца, Ганаца итд. Шта ћемо добити: Добићемо уназађивање квалитета и вредности тржишта рада. Несавесни послодавци (а, хвала Богу, таквих нам не мањка) ће радити све масовније оно што већ увелико раде – злоупотребљаваће незнање језика и радних права ових наших будућих сународника свих боја и дезена, чиме ће их израбљивати и обарати цене рада, што ће непосредно штетити домаћим радницима на истим и сличним пословима.
Добићемо још погубнију ствар, а то је све бржа и приметнија измена становништва у Србији:
Одлив домаћег и прилив страног становништва других раса можда није толико очигледан у земљама са 100+ милиона становника, али у „Србији међу шљивама и људима на њивама“ у Србији „сламки међу вихорима“ је застрашујућа брзина којом се дешава ова непожељна, безбедносно опасна и неприродна размена.
Робовски медији, подмићени „аналитичари“ и вечити НВО непријатељи, хајде да још једном гласно заћутимо пред најочигледнијим – ваља нам, драги моји Срби, стегнути омчу око врата.
Омчу звану – мигранти.
Темпирану бомбу звану – миграциона криза.
Бесрамну превару звану – политичко избеглиштво.
Ваља нам на колена још једном пасти и пљунути на себе и наше свето, окупирано и силом заузето тло. Ваља нам све оне „политичке јадне избеглице“, што убијају, прете, пљачкају, силују и отимају по шумама око Суботице и дуж пограничне линије са „великим пријатељима“ Мађарима, запослити, удомити, финансијски збринути а, на крају баладе, и „посрбити“.
Ко ће смети да каже да се не брине о популационој политици и да немамо нагли скок „Срба“?
За нас, који ћемо наставити да осветљавамо очигледно и да откривамо топлу воду – да ту доминирају друге расе, боје, гени и културе, стоји зид о који ћемо разбити наше упорне главе: изазивање расне, верске и националне мржње и нетрпељивости.
Али, нека. Главом кроз зид исто је што и ексером кроз главу – глава страда. Него, ни зидови нису што су некад били, а ни ексери нису.
Све се исфушерило. Само су главе ојачале.
Аутор: Сашка Љубичић
