Zapadni okupatorski poredak, po načinu i metodama istovetan Osmanskoj imperiji
Neverovatno je koliko okupatorski mehanizmi Evropske unije (Zapada) podsećaju na viševekovnu tursku okupaciju. Iako su ovi prvi daleko sofisticiraniji (i utoliko podmukliji), iako su umotani u meke građanske forme, svaka istorijska okupacija u biti je jedan te isti mehanizam sa jednim te istim metodama podjarmljivanja porobljenog naroda.
Podsetimo se kako su to radile Osmanlije:
Na celom prostoru okupiranih srpskih zemalja oni su i Srbima i drugim pravoslavnim narodima “velikodušno“ nudili mogućnost prelaska u islam, što je osim poštede od represivnih mera (harači, danak u krvi i drugo), značilo i mnoge privilegije u novouspostavljenom društvenom poretku. I tada je među Srbima bilo dosta “progresivnih“ koji se nisu “zaluđivali prošlošću“ već “gledali u budućnost“, kojima je “bolji život“ bio važniji od bilo koje nacionalne svetinje, pa su pristajali da na glavu stave turban, krst zamene polumesecom, crkvu džamijom, od Miloša i Ilije postanu Mehmed i Alija da bi bili nagrađeni statusom punopravnih građana Osmanskog carstva, boljom i plodnijom zemljom, kao i mogućnošću napredovanja na društvenoj lestvici. Oblasne upravljačke strukture birane su upravo iz redova poturčenih Srba, od kojih su mnogi postajali age, begovi, paše, veziri.
Nasuprot tome, “nazadni i primitivni“ Srbi, koji su po svaku cenu ostajali verni krstu i srpskom imenu, imali su status “raje“, to jest građana drugog reda, koji su živeli u siromaštvu, plaćali goleme harače (trećinu od svih proizvoda oblasnom agi, a desetinu sultanu), kojima su deca otimana i odvođena u janjičare ili im je oduzimana imovina (ukoliko se zamere bilo kom Turčinu ili poturici), koji su zlostavljani i ponižavani na mnoštvo načina, zbog čega su se povlačili u najzabitije vrleti, što dalje od upravljačkih centara okupirane zemlje (zato su u mešovitim sredinama po Raškoj oblasti, Bosni, Crnoj gori, muslimani do skora bili uglavnom skoncentrisani po varošima i bližim i plodnijim naseljima oko reka, dok su Srbi mahom raštrkani po udaljenim planinskim selima).
Današnja okupacija srpskih prostora od strane Evropske unije (Zapada) gotovo je u svemu identična. I Evropska unija, kao nekadašnja Osmanska imperija, favorizuje one Srbe koji se odriču krsta i srpskog imena, koji iz sve snage hule na jedno i drugo, koji su srpske vrednosti trampili za “zapadne“, koji pristaju da sprovode najdestruktivnije agende i druge gadosti i užase radi privilegovanih društvenih pozicija. U bilo kojoj viđenijoj firmi ili državnoj ustanovi takvi “poturčeni“ Srbi imaju bolji tretman, veće šanse pri zapošljavanju i napredovanju u karijeri, njima se dodeljuju grantovi i stipendije, iz njihovih redova se biraju upravljačke strukture, njihovim piscima i režiserima se dodeljuju književne i filmske nagrade, daje prostor u najgledanijim medijima itd. Nasuprot tome, Srbi odani veri i imenu tretiraju se kao “nazadni i primitivni“ i postepeno svode u rang građana drugog reda, oni su izloženi konstantnim institucionalnim pritiscima, svim mogućim poniženjima, njihova egzistencijalne mogućnosti su sve suženije, njih sudski izvršitelji izbacuju na ulicu za bilo koju neplaćenu dažbinu, njima se oduzimaju deca zbog “siromaštva“ i odvode u nepovrat.
Moji poznanici iz jednog beogradskog naselja, valjani ljudi, Srbi, iskreni rodoljubi, koji nikada nisu bili članovi nijedne partije niti glasaju na “izborima“, dugo godina žive bez struje, zato što im država ne odobrava priključak. Par meseci pred prošle izbore, vladajuća garnitura je odjednom izašla sa opcijom odobravanja strujnih priključaka za sve domove bez struje, za šta su se oni naravno prijavili. Takse i dažbine ukupno su iznosile deset hiljada dinara. Međutim, od “izbora“ je prošlo više od tri meseca, a njih niko ne obaveštava o ishodu te akcije. Od deset domova bez struje iz njihovog naselja, samo jednom je odobren strujni priključak, i to zato što su vlasnici, ispostavilo se, dali tri hiljade evra mita koliko su tražili nadležni iz opštine, da bi im odobrili postavljanje tri bandere od uličnog dalekovoda do kuće, za šta se uplaćuje još oko hiljadu evra – znači, dali su ukupno četiri hiljade evra da bi najzad dobili struju. Ostalima je na taj način diskretno stavljeno do znanja da će dobiti struju samo ako pljunu tri hiljade evra mita, što moji poznanici nisu u mogućnosti, pa će i dalje živeti bez struje. Ispostavilo se takođe da se za tu akciju prijavilo sto dvadeset hiljada domova bez struje u Srbiji, što kad se pomnoži sa deset hiljada dinara prijavne takse daje cifru od desetak miliona evra. Vučićeva upravljačka struktura, koju je Zapad doveo na vlast i koju Zapad drži na vlasti, imala je duše da na nevolji tolikog naroda uzme milione evra, i još im ne odobri priključak za struju (što se takođe plaća), ukoliko svako svom oblasnom agi ne izbroji tri hiljade evra. A oni to rade na još ko zna koliko neznanih načina poput opisanog (za koji sam i ja tek odskora saznao).
To je taj okupatorski poredak, po načinu i metodama istovetan i u nekadašnjoj Osmanskoj imperiji i u današnjoj Evropskoj uniji. Favorizuj ljudski otpad u jednom narodu, daj mu privilegovan društveni status, dovedi ga na upravljačka mesta i nagradi za odanu službu tako što ćeš mu dozvoliti da tlači sirotinju raju “koja globe davati ne može, ni trpljeti turskoga zuluma“. Ni turskog, ni evropskog.
Autor: Svetislav Pušonjić
