»Западни Балкан« и европско беспуће
»Западни Балкан« и европско беспуће. Мој Председник ових је дана најавио да ће „западни Балкан“ сачекати још шест година да му неко покаже пут којим ће Срби стићи у Европу. Нисам могао утврдити да ли је он (док је то саопштавао) био нерасположен или раздраган, али процењујем да ни за једно ни за друго расположење не би имао разлога: на тај пут Србија не би смела стати ни кад би јој га ружама посули. И нека за то буде довољан један разлог: ЕУ су засновале највеће злочиначке државе у историји света за више последњих векова. И да се водећа међу њима недавно повукла из те дружине и показала да се лакше може дисати без „европске цевчице“.
А да томе додам овде и две напомене. И обе су сасвим приземне.
Прва. У Европској Унији нашле су се углавном католичке земље, а од „православних“ само Грчка, Бугарска и Румунија. Стављам их овде међу наводнике зато што су оне и „повише католичке“, макар утолико што њихове интересе тамо заступају немачке династије (Кобурзи, Хоенцолерни, Гликсбурзи и др.), али су се потврдиле и као солидно злочиначке, а за садашњи статус ових двеју последњих у Унији „пресудила“ је чињеница да су се нашле на граници с Русијом.
За другу напомену треба питати Кинкела и Шредера кад ће бити „активиране“ одредбе Агенде 21 о свођењу Србије на „безначајну балканску енклаву“ и кад ће они (тј. Кинкел и Шредер) почети да европске Цигане пресељавају у Шумадију, а Рио Тинто бити овлашћен да их потрује заједно са последњим Србима.
И нека нам овде буде допуштено да свему томе додамо и две недоумице. Рецимо: шта је мађарски председник имао на уму кад је рекао да њима ЕУ даје две милијарде евра, а узима им четири? И је ли уверен да се њему не може догодити оно што и словачком премијеру?
*
Којим се језиком »најљепше блеји«. Декан Филолошког факултета у Никшићу и његов Одсјек за црногорски језик и књижевност објавили су правила по којима ће функционисати „удружени [злочиначки] подухват“ усмерен на то да „оправда најаву присвајања српске баштине“. И вели да „корпус црногорскога језика и књижевности чини све што је у Црној Гори објављено од почетка 90-их до данас“ и да је то „велики велики посао који неће имати крај“. И да ће се све то изводити по оним обрасцима по којима су се из енглескога језика истићили амерички, канадски, аустралијски, новозеландски (и никако да научим који још), из шпанскога и португалскога – сви латиноамерички језици, а тако и сви арапски од Атлантика до југозападне Азије док би такви из нашега ближег суседства могли бити аустријски, швајцарски, тиролски, бургенландски, баварски, пруски и други немачки језици. Такву деканску памет жестоко је подупрла професорка докторка предсједница УО Универзитета Црне Горе, прва руководитељка Студијског програма за црногорски језик и јужнословенске књижевности, уредница часописа за језик и књижевност Института за језик и књижевност Филолошког факултета „Ријеч“ и чланица Организационог одбора Међународног научног скупа „Његошеви дани“. Она, међутим, тврди нешто што [се] доказати не може: да црногорска језичка памет почиње 1947. кад је на Цетињу основана Виша педагошка школа (то није била Педагошка аксдемија) и да се у њој тада предавао „српскохрватски језик“. Ја морам признати да не знам како се тај језик тада звао, али памтим да сам у гимназији до 1955. године учио српски језик и да је он тек после Новосадског договора унапређен у онај како га она именује, ја после томе језику „служио“ више од 40 година (међу њима и две године у Педагошкој академији у Никшићу), пратио расцветавање никчевићевске лингвистичке памети, забележио стрељање Луке Вујовића који ту памет није разумео, дочекао да се језику „врати српско име“ (пошто је истекло време важења Брозове усташке памети), али и то да Мило и Мијат у црногорски Устав утуре „никчевићевску науку“ и притврде да декан и професорка докторка председница итд. не знају ни шта је језик ни шта је лингвистика: песник рече да је језик „једини живи сведок свих времена“, а Монтенегриње не би било то што јесте да се не прогласи да је и од њега старије.
Аутор: Драгољуб Петровић, лингвиста
