Западна идеологија послушности као темељ антагонизма према менталитету Руса и Срба (1985)
4. IV 1985.
Идеологија моћи је стварно идеологија послушности, и баш та идеологија моћи и послушности била је и остала знак који је обједињавао све идеологије нашег времена, без обзира на њихове спољашње или разлике у политичким и војним циљевима. Едип и Јокаста јављали су се као велико еротско привиђење, а одбрана од његовог сазнања наметала је опсесивно-компулсивне реакције, које су спречавале његово разобличавање, али испод тих површинских психолошких процеса текла је једна друга психолошка река, и та колотечина била је једнака за све, без обзира на међусобне спољне разлике. У тежњи ка достизању апсолутне моћи тотални капитализам, супер (хипер) капитализам (комунизам, социјализам типа Коминтерне), националкапитализам (националсоцијализам), заједнички, удружени, корпоративни капитализам (фашизам), сви савремени облици државног и друштвеног уређења имали су заједничку идеологију достизања трансцендентних моћи, одређивања судбине и захтева за послушношћу. У тоталитарним идеологијама које су отворено исказивале своје тежње (Коминтерна, нацизам, фашизам) захтев за послушношћу био је такође отворено исказиван, а у тоталном капитализму ти захтеви били су скривени, али ништа мање фундаментални, можда још фундаменталнији и обухватнији, тоталнији но у отвореним тоталитарним идеологијама, нарочито у погледу послушности – појединац је морао бити послушан без остатка, апсолутно, док је у отвореним тоталитарним идеологијама за себе могао задржати барем кутак интимности, у ком је могао бити слободан. Ако се има на уму та општа, заједничка основа свих савремених идеологија, нарочито њихова нерелигиозна природа (присвајањем трансцендентних моћи те су идеологије имале и антирелигиозни карактер), постаје јасније и логично што су се две најкапиталистичкије идеологије, тотални капитализам и суперкапитализам (Коминтерна), лако удружиле у својим политичким, економским и војним циљевима. Отуд и заједничка борба свих тих савремених идеологија против свих непослушних, ма ко то и ма где био, и без обзира на међусобну супротстављеност тих истих идеологија све су се оне бориле против оних непослушних, свака на свој начин и у свом тренутку.
Чињеница је – она тек захтева објашњење – да су све савремене идеологије биле не само тоталитарне, већ и антагонистичне према менталитету Руса и Срба као психолошком садржају који најпре и највише одбија послушност. Коминтерна је своје највеће непријатеље видела у Русима и Србима, а само мало скривенији антагонизам показивале су остале идеологије. По снази тог антагонизма после Коминтерне одмах долази тоталитарни капитализам (САД, Енглеска, Француска), затим наци-капитализам (Немачка), а најмање антагонизма према Русима и Србима показивала је најмекша тоталитарна идеологија, фашизам (Италија). Тај антагонизам најчешће је пресвлачен у рухо критике „бизантизма“, али баш то прерушавање антагонизма указује и на његово порекло и на његов смисао. Заиста је Византија била и остала наследник античке Грчке, њене традиције, мит о Едипу заиста њој припада (и њеним наследницима, Србији међу првима), и заиста се у „бизантизму“ крије опасност да превара с митом о Едипу буде разобличена из тог („бизантинског“) правца, с распадом постигнутог, али лажног интегритета кроз еротизовану опсесивно-компулсивну реакцију европског човека и његове тоталитарне идеологије.
Из тог антагонизма произлази основни одговор на питање зашто су сви, и Коминтерна и представници капиталистичких земаља, тако здушно настојали да у Србији уведу режим апсолутне послушности, насупрот борби читавог српског народа против свих тоталитарних идеологија које су се јавиле на његовом тлу, увезених из иностранства, и западног и источног. На Истоку је та послушност владала у пуном замаху, а на Западу се тек почела јављати, мада у скривеним облицима, да би се та општа послушност појединаца на Западу касније појавила у потпунијем, тоталнијем облику него на Истоку. Те чињенице показују да увођење режима послушности у Србији на силу и по сваку цену није била никаква „грешка“ оних који су доносили одлуке, већ да су те одлуке произлазиле из отворене или скривене идеологије владајућих кругова у свету, и да се у тим, датим психолошким условима никакве друге одлуке нису ни могле донети. Нека конкретна одлука могла је да има неко специфично политичко или војно образложење, али та одлука о Србима на овом простору произлазила је из једног општег менталног састава, који је у менталитету Срба видео претњу свом сопственом интегритету. Не, разуме се, због самих Срба, већ због природе тог менталитета, који је својим постојањем претио разобличавањем оног претходног менталитета, произашлог из лажне еротизације Едипа и Јокасте. Слично – ортодоксно – наслеђе Византије имали су и са собом носили Руси, и стога су и они, као и Срби, били под ударом тоталитарног ума, нарочито његовог најекстремнијег облика, Коминтерне, коју су следили сви остали модалитети тоталитарности. Милиони, десетине милиона Руса налазило се у конц-логорима, а претходно је толико побијено у масовним покољима које је приредила Коминтерна, уз аплауз западног тоталитарног ума. Али средином нашег столећа, а нарочито током Другог светског рата појавили су се Срби, са својим менталитетом и сведочењем о психолошкој природи, и зато се и на њих, као пре тога на Русе, сручила гвоздена рука свих тоталитараца.
Сви који су се на простору Југославије према Србима понашали геноцидно били су вођени идеологијом западноевропејског порекла, развијеном насупрот грчкој античкој традицији, са незнатним примесама римске антике, измењене, изопачене, па и извештачене. Отуд је и њихов антагонизам према Србима био природан, јер су Срби по свом менталном саставу једини били блиски античком свету, ближи чак и од самих Грка. Та тврдња може изгледати претерана ако се испусте из вида чињенице да је српски косовски циклус наставак хомеровске и Херодотове традиције, и да ниједан други народ на овом простору, укључујући Грке, није имао ништа слично с чим је долазио у деветнаести век ослобођења од тираније Отоманске империје, или с чим је започео изградњу државе и цивилизације у двадесетом веку. То се види и из чињенице да су сви српски покрети отпора тиранији заведеној током Другог светског рата били вођени идеологијом која се заснивала на Косовском циклусу. Влада генерала Милана Недића, са својом борбеном и ефикасном војском Српском државном стражом, Љотићев покрет Збор са својим добровољачким одредима, генерал Дража Михајловић са Југословенском војском у отаџбини (четницима) – сви они били су вођени античким наслеђем дефинисаним у Косовском циклусу и другим српским предањима, мада су се међусобно разликовали у виђењу начина на које се античка и српска традиција може остварити.
Чак се и партизански покрет делимично наслањао на косовско наслеђе, будући да је највећим делом био састављен од Срба, који су се у почетку једино борили за опстанак у нацистичкој Хрватској. Касније, међутим, будући вођени од комуниста, Коминтерне и западних сила, партизани су се морали борити и против Срба, што је после рата, кад су дошли на власт уз помоћ страних сила, створило противуречности у држави, из којих она није могла изаћи све до данас. На приближно сличан начин поновило се оно што се нешто раније већ одиграло у Русији – комунисти су се морали борити против Руса и у њима видети своје главне непријатеље, али су тада морали ући у тешку противуречност, јер су истовремено морали развијати нову државу, која без Руса није могла постојати. У тој противуречности Совјетски Савез живи и сада, и то је оно што највише одговара прагматичком Западу.
(Извод из Психолошких белешки 1982-88, у припреми у издању Балканије, Нови Сад)
Извор: Стање ствари
