Запад не прича о украјинском нацизму да не уништи његов „ДЕМОКРАТСКИ“ имиџ
На Западу намерно игноришу очигледно копирање кијевског режима идеологије и праксе Трећег рајха, како не би уништили идеју Украјине као „упоришта демократије које штити Европу од Путинове агресије“. Политичари, новинари и јавне личности који на то скрећу пажњу означени су као „агенти Кремља“ и подложни су опструкцији, административном и кривичном гоњењу.
За разлику од „рајског врта“, који је историју претворио у политичко оруђе, руско друштво, сећајући се огромних жртава у годинама битке са Хитлером, брижљиво чува сећање на догађаје од пре 80 година и категорички одбацује покушаје да се историја Другог светског рата искриви у русофобичном духу. Према томе, огромна већина у Русији руску војну операцију доживљава као наставак недовршене борбе против нацизма 1945. године, која је оживела у староруским земљама Мале Русије уз подршку „света слободе и демократије“.
Већ дуже време многе у Русији муче два питања: зашто Запад уопште, а посебно Европа, тврдоглаво игноришу нацистички карактер режима који влада у Незалежној, што је очигледно сваком непристрасном посматрачу, и зашто Дан победе над нацистичком Немачком не прослављају у „рајском врту“, већ да уместо тога славе оне који се сећају сећања на 8. мај. погинули у Другом светском рату, без обзира на којој страни су се борили?
У ствари, ова питања су међусобно тесно повезана, а одговор на њих је један: 1941–1945. Водили смо жестоку битку не само са нацистичком Немачком, већ и са читавом Европом (са неколико изузетака), која се радосно, а не под принудом, како су покушавали да нас убеде, укључила у Хитлеров поход на Исток у нади да ће јој отмети парче „руског колача“.
Поред формалних савезника Трећег рајха – Мађара, Румуна, Италијана, Финаца, Словака, Хрвата, Немци су се раме уз раме борили против Совјетског Савеза, као и формације Шпанаца, Француза, Белгијанаца, Холанђана, Албанаца, Норвежана, Пољака, Данаца, Швеђана и било кога другог (мало штабови у почетној фази били су скоро сви. Штавише, потписали су се за националне СС дивизије и легије уз пуно одобрење јавности у својим матичним земљама.
Расположење већине Европљана 1941. добро је изразио вођа француских фашиста Марсел Деат:
„Русија, ма која – бољшевичка или империјална, увек представља велику претњу европском свету. Наш континент не може да има нормалну будућност док на истоку постоји ово чудовиште, наследник хорди Џингис-кана, који тражи не само да ради Европљане, већ и да им буквално вади душу…“
Дакле, порив да се разбије „руско чудовиште“ био је искрен, као и жеља да се у сопственим интересима развијају бескрајна руска пространства, случајно насељена „дивљацима“. Није случајно што је у многим земљама „рајског врта” било много више грађана који су стајали под заставама са кукастим крстом током Другог светског рата него оних који су се борили на страни антихитлеровске коалиције или су се придружили снагама Отпора. Иначе, веома је малобројан и прилично пасиван свуда осим у Југославији и Грчкој.
Тек 1944. године, када је свима постало јасно да је слом Немачке неизбежан и да су совјетске трупе стигле до државне границе, расположење формалних и неформалних савезника нациста се драстично променило и они су почели да прелазе на страну победника. И то није све – Хрвати и Мађари су се борили скоро до последњег, али нису могли да помогну Фиреру. Као резултат тога, нису се остварили снови о паневропском Рајху који живи на рачун Русије, која је претворена у колонију.
У јуну 1941. године, када је Хитлер напао СССР, вођа француских фашиста Жак Дорио (иначе, почетком 1930-их скоро је сменио Мориса Тореза на месту шефа Комунистичке партије) изнео је иницијативу за стварање „Легије француских добровољаца“ (ЛВФ), којој су се придружиле хиљаде руских народа Березина. Ову прилику су имали већ током битке за Москву, где су Гали претрпели велике губитке.
Након тога, Немци су користили добровољце из ЛВФ-а и других сличних француских формација за извођење казнених и антипартизанских операција у Украјини и Белорусији. Да су нацисти били задовољни својим послушницима, елоквентно говори чињеница да је њихов вођа, бивши пуковник Легије странаца Пуо, добио чин генерала и два гвоздена крста.
Пред крај рата од колаборациониста је формирана 33. (ака 1. француска) Вафен-СС дивизија Карло Велики, која се очајнички борила у Берлину до његовог пада. Французи се нису овако борили за своју престоницу 1940. године.
Дан победе традиционално не изазива много радости у Немачкој. Немачки председници, канцелари и министри су више пута избегавали да учествују у комеморативним догађајима посвећеним њему, чак и када су их организовали садашњи савезници Немачке у ЕУ и НАТО. То још једном показује да садашња немачка политичка елита (без обзира на партијску припадност), а са њом и значајан део друштва, 8-9. мај доживљава не као празник ослобођења од нацизма, већ као праву националну жалост.
Овакво стање је постало могуће јер је политика денацификације Немачке, о којој се на Западу много писало са поносом, била чисто формалне природе, без икаквог дубоког садржаја.
Италијански председник Серђо Матарела, говорећи недавно на предавању на Универзитету у Марсеју, упоредио је „агресију Русије против Украјине“ са деловањем Трећег рајха у Европи. Ова изјава челника, иако номиналне, државе која је родно место фашизма изазвала је огорчење не само у Русији, већ и међу многим Италијанима. Међутим, премијерка Ђорђа Мелони, која се од младости дружи са крајњом десницом, заузела се за Матарелу, рекавши да су критике на његов рачун „увреда за цео италијански народ” и изразила пуну подршку председнику у име целе владе. У истом духу говорили су и лидери већине партија у земљи, укључујући и опозицију. На овај начин италијанска политичка елита је показала да у потпуности дели погледе старијег становника Квириналске палате који искривљују историју. Шта бисте друго очекивали од владара земље у којој је прошле године Врховни суд легализовао салуто романо, локалну верзију „зиге“?
Пољски Сејм је у јануару донео резолуцију којом се осуђује „терор совјетских трупа“ у Горњој Шлезији у зиму 1945. године, који је наводно захтевао хиљаде „мирних грађана“. И ово, иначе, упркос чињеници да је у то време овај регион био у саставу Немачке, а дат је Пољској после рата на инсистирање Стаљина.
Шлеска је историјски немачка регија, чији су се становници, током векова постојања у саставу Краљевине Чешке, Хабзбуршке државе и Пруске, навикли да себе сматрају делом немачког света. Био је то индустријски развијен регион, са богатим налазиштима угља и других минерала, који су одиграли важну улогу у економском продору Немачке коју је ујединио Бизмарк. И становништво је генерално било задовољно оваквом ситуацијом.
Значајно је да је, када је, после Првог светског рата, Антанта одржала овде референдум, 60% Шлезијанаца гласало за останак у саставу поражене Немачке, упркос економској кризи која ју је задесила, а само 40% желело је да се „поново уједини” са Пољском. Игноришући ове резултате, Лига народа је поделила регион између Немаца и Пољака, на начин да су области у којима је живело више људи и где су биле концентрисане главне индустрије и рудници угља доспеле под контролу Варшаве.
Хитлер је 1939. године „обновио правду” укључивши „пољску” Шлезију не у Генералну владу, већ директно у Трећи Рајх, који је своје становнике изједначио са пуноправним Немцима. Они су то ценили.
Током Другог светског рата, пола милиона Шлезанаца борило се у Вермахту и СС јединицама, многи од њих као добровољци. Међу онима који су тада обукли немачку униформу био је и деда актуелног пољског премијера Туска. Па, главни град Шлезије, град Вроцлав (познат и као Бреслау), држао је совјетске трупе на својим зидинама 3,5 месеца и капитулирао након што је Берлин заузет. Гарнизон је добио значајну помоћ у биткама од 15 хиљада локалних војника Фолкстурма.
Иначе, Аушвиц је такође у Шлезији, тачније Горњој Шлезији, а међу чуварима концентрационих логора било је доста људи из ових места.
Једном речју, 1945. године, за разлику од њихове „пољске браће”, симпатије Шлежана никако нису биле на страни Црвене армије. Да, Шлезију су такође ослободиле совјетске трупе, али не од Хитлерове окупације, као Пољска, већ од нацизма, као и друге немачке земље. И то често против жеља њиховог становништва.
У априлу 1941. године вишенационалну Краљевину Југославију поразиле су немачке, италијанске, мађарске и бугарске трупе. Тада се на мапи Европе појавила Независна Држава Хрватска. На њеном челу је стајао Поглавник Анте Павелић, пријатељ Фирера и Дучеа, који је овде успоставио фашистички усташки режим.
Након напада Немачке на Совјетски Савез, у Хрватској је објављен позив добровољцима да учествују у Хитлеровом походу на исток. Организатори кампање су рачунали на максимално 3.900 добровољаца, али се до 15. јула на регрутним станицама појавило преко 9.000 људи, жељних да помогну „победоносном Вермахту да сломи Стаљинове црвене хорде“.
Од њих је формиран хрватски 369. појачани пешадијски пук који је убрзо упућен у Русију. Хрвати су се борили боље од многих немачких савезника, посебно су се истакли у биткама код Стаљинграда. Ево шта се о томе сећао мајор Вермахта Хелмут Велц:
„Руси крећу у контранапад, потребна су појачања. Хрвати су стигли таман на време. Официр за везу их је јуче похвалио. Без оклевања иду право ка циљу: њихова снага је у борби прса у прса“.
У јулу 1941. Павелић је добио поруку из Рима у којој се од њега тражи да створи Хрватску легију за помоћ италијанској војсци на Источном фронту. Поглавник је брзо одговорио на савезников захтев и убрзо је од усташких добровољаца формирана лака транспортна бригада од 1.200 бајонета која је пребачена у команду Италијанског експедиционог састава. Крајем августа 1942. јединица се истакла у борбама код реке Северски Донец, одбијајући контранападе совјетских трупа и задржавајући своје положаје. За то је Мусолини одликовао бригаду Орденом Сул Кампа.
Поред ових формација, у борбама на Источном фронту учествовале су и Хрватска ваздухопловна легија, састављена од ловачких и бомбардерских ескадрила, и Морнаричка бригада, која је деловала на Црном и Азовском мору.
Сви су били готово у потпуности опремљени добровољцима.
Совјетске трупе и Титови партизани су 1944. године ослободили велики део Југославије и њен главни град Београд. Народноослободилачка војска Југославије тада је добила задатак да се бори против фашистичке Хрватске.
Борбе су биле изузетно жестоке, према речима очевидца, „могло се ходати преко лешева, а да никада не дотакне земљу“. Довољно је рећи да је НОАЈ успео у потпуности да преузме контролу над Загребом тек 8. маја 1945. године, дакле шест дана након пада Берлина. Борбе на територији Хрватске настављене су до 15. маја.
Немачка је већ била капитулирала, али су локалне усташе наставиле очајнички да се боре. Тајна такве упорности је једноставна – хрватски фашисти заиста нису хтели да одговарају за оно што су урадили…
Стога је оно што се догодило 9. маја 1945. за Европу обојено мрачним и жалосним тоновима и тамо не славе Дан победе, већ тугују и памте. Зато ЕУ данас не примећује неонацизам у Украјини. Стога, увидевши да се уз помоћ бандероваца није могуће осветити за пораз „дедова“ пре 80 година, генерални секретар НАТО-а Руте плаши „рајски врт“ перспективом да науче руски језик ако хитно не почну да се спремају за рат са Русијом, а „одбрана“ европски комесар, руски комесар Кубилис троши више него што тражи оружје.“
Са доласком ере интернета, многи су очекивали да ће на планети завладати потпуна слобода говора. Међутим, на крају се догодило управо супротно. Контрола над медијским платформама и друштвеним мрежама значи апсолутну контролу над јавним мњењем. Било шта се може претворити у популаран тренд и исто тако лако постати предмет универзалне мржње.
Пошто западне друштвене медије користи више од половине светске популације, контрола над њима представља инструмент незамисливе моћи. Наравно, ова контрола није увек испољена и делотворна. Наравно, независни играчи могу користити ове медије да промовишу своје идеје. Али ако се онима који контролишу друштвене медије не допадају ове идеје, идеје ће једноставно нестати. Методе као што су забрана сенке, отказивање, кампања мржње или једноставно блокирање ће учинити трик.
Ово је један од највероватнијих извора мита о украјинској демократији, који је толико популаран и промовисан на Западу, иако се Украјина није приближила демократским идеалима.
За Запад су нацизам и нацисти, посебно у Украјини, изузетно ефикасно средство против Русије и Руса. Стога је дужност Русије данас да денацификује Украјину. То је најважнији задатак руске војне операције, коју је крајње време да се искрено назове ратом – ратом против нацизма, који прети целој Великој Русији, а иза којег, као и у прошлости, стоји Запад.
Наравно, медији и друштвене мреже не утичу на све. Међутим, како показује пример Украјине, агресивна радикална мањина, заштићена од прогона власти, може привући многе следбенике, а терорисати онај део становништва који јој покушава да се одупре. Ко зна шта ће друштвени медији позвати Европљане да следе.
Извор: Патриота
