Запад и аутошовинисти су за Аиду, а ми Срби треба да смо за Дару
Не верујем у случајност, да се скоро истовремена појаве два филма која говоре о страдањима на просторима крвавог Балкана, оба везана за србски народ. У једном су Срби сурови злочинци, а другом велики страдалници.
Са једне стране имамо још један у низу филмова који величају страдање муслимана за време рата у БиХ, овог пута тема је њихово митско стратиште Сребреница. Као и његови претходници, и овај филм има чисто политички циљ да један частан народ прикаже као злочиначки. Чисто холивудски шаблон, да се просечном гледаоцу, оскудно и једнострано информисаном о дешавањима на Балкану деведесетих година прошлог века, наметне интерпретација тих дешавања која одговара циљевима светских моћника. То је филм Јасмиле Жбанић „Кво Вадис, Аида“.
Са друге стране, имамо филм Предрага Антонијевића “Дара из Јасеновца“ који нас подсећа на дуго и смишљено прикривање страдања србског народа у Другом светском рату. Чудо да је уопште снимљен овакав филм, који показује Србе онаквим какви заиста јесу – страдални народ. Он није само супротност филмова који се снимају у нашем суседству и на Западу, него и оних који се снимају у Србији. Једноставно, без улажења у естетику и концепцијску осовину филма, он несумњиво нарушава лажну слику о Србима, и као такав није пожељан у данашњем свету.
Слике главних јунакиња у наведеним филмовима све говоре, због чега су снимљени и шта им је крајни циљ. Аида је муслиманка пуна мржње и жеље за осветом, а Дара је невино србско дете које моли за разумевање и помоћ. То и јесте главна разлика између нас и њих! Ми само позивамо да нас разумеју, да се поштују и наше жртве и патње, а они позивају на мржњу и освету.
Посебно тешко пада што у филмовима у којима су Срби приказани као негативци, главне или велики број споредних улога имају глумци из Србије. Наравно да разлог њиховог ангажовања није њихов уметнички рејтинг, већ приказана лаж о Србима добија на тежини када у њеном исписивању/визуализацији учествују припадници филмског еснафа из Србије. Пример филма “Кво вадис Аида“ у потпуности потврђује све израженији аутошовинизам код “србских“ глумаца. Просечни глумци Јасна Ђуричић и Борис Исаковић, иначе брачни пар, имају главне улоге у филму (Аида, генерал Младић). Нема сумње да међу муслиманима (бошњацима) у БиХ има велики број бољих и познатијих глумаца који би боље одглумили. Али на овакав начин лажна представа добија већу вредност код публике, посебно када ти исти глумци дају интервју у којем величају лажи из филма и понижавају свој народ.
У филмовима који говоре о злочинима муслимана и Хрвата над Србимa нема муслиманских и хрватских глумаца, јер би просто били линчовани у својим срединама. То је потврдио редитељ Антонијевић, који је имао намеру да ангажује неколико хрватских глумаца, али који су одбили улоге због страха од својих сународника. За разлику од својих колега из Загреба и Сарајева, глумци из Београда, част изузецима, без икаквих размишљања прихватају за шаку евра улоге у страним филмовима који немају никакву уметничку вредност, већ им је једина сврха да пошаљу политичку поруку “Срби су злочинци које треба казнити“. Поред глумачког пара из Аиде, најпознатији аутошовинисти међу глумцима, који се сами нуде за филмове о злим Србима су: Мирјана Карановић, Горан Јевтић, Никола Ђуричко, Бора Стјепановић… За разлику од наведених, имамо частан пример покојног глумца Небојше Глоговца, који је одбио брдо пара да глуми у филму Анђелине Ђоли, који говори о лажном масовном силовању муслиманки од стране злих Срба. Најбољи опис аутошовиниста дао је велики глумац и пре свега патриота Петар Божовић: “Има ли ичег страшнијег од људи који зарад личног интереса могу све да ураде и да их није срамота!“
Филм “Дара из Јасеновца“, без обзира на све своје мањкавости и оправдане филмске критике, изазвао је прави потрес и у Србији, али и на Западу. Само из једног јединог разлога, што подсећа на холокауст који је извршен на србским народом у Другом светском рату. Сви знају за страдање Јевреја, али о страдању Срба није коректно причати, чак је дуго време било забрањено. А, истина, која се полако помаља после овог филма, јесте да су Срби највећи страдалници у 20 веку, сразмерно свом броју и узимајући у обзир начине на који су убијани. Речи Св.Николаја Жичког то потврђују: “Од времена старог Израиља, до данас, не видимо да је ико имао тако трагичну судбину као србски народ.“
Поводом вести који су ширили медији да наш филм може бити кандидат за Оскара, Срби су опет показали своју наивност. Још увек велики број Срба није свестан реалности у којој живимо, да нас Запад (глобалистичка финансијско-политичка и медијска елита) мрзи и да им је циљ наше уништење. Није нормално очекивати да награду на Западу добије филм који показује да су Срби мученички народ, а не злочиначки, да су Хрвати, омиљено чедо Ватикана и Запада (пре свега Немачке), уствари злочиначки народ који се баш тим злочином поноси величајући усташтво. Илузиорно је очекивати да Запад пружи подршку нечему што је ће подстаћи да цео свет чује истину о до тада невиђеним злочинима усташа, као и чињеницу да је Запад омогућио усташким зверима да побегну од правде и заслужене казне.
Да се Дара зове Аида или Луција или Илана, Запад би јој отворио сва врата и одао дужно признање и наградио са свим могућим наградама. Како је у питању србско дете, онда објективност и толеранција на које се позива Запад и њихове слуге, не важе. Данас је у свету строго забрањен антисемитизам, али је србомржња пожељна категорија. Зато је ово филм за нас Србе, а не за Запад који не верује нашим сузама, болу и патњама. Треба да нас отрезни и да схватимо да нас Запад, Ватикан и бивши Срби (Хрвати, муслимани) мрзе и да са њима неће бити никада искреног мира. Не зато што ми нећемо, него што се они неће смирити док нас не буде. Главни разлог томе је што смо ми народ који служи Богу, а они су отпали од Бога и служе сатани. Јасеновац је врхунац сатанског злочина на земљи. Тога никада није било, нити ће бити да један народ, Хрвати, у име њиховог “бога“(папе) зверски убију преко милион својих комшија, пријатеља и сродника само зато јер су Православни Срби. Да ли ћемо дозволити да нам се нешто слично догоди, зависи само од нас и нашег односа према прошлости?
Сви ви који вам се свидео филм или није, треба да будете у једном јединствени: Овај филм треба подржати јер може да покрене Србе да сете или да науче да су Срби частан мученички народ, а не злочинци како нас приказује Запад и њихове слуге у суседству и аутошовинисти у Србији. Да нас покрене на поштовање и разумевање сопствених страдања, да нам се не би опет поновило и да би нас други ценили. Верујем да ће овај филм подстаћи пре свега нашу младост, која нема прилике да се кроз школу упозна са Јасеновцем и другим србским стратиштима, да се кроз књиге, докуметарне филмове, претражујући интернет упозна са прошлошћу која ће јој помоћи да правилно сагледа садашњост. У ту сврху овај фима треба да буде приказан у свим основним и средњим школама. Зато без обзира на све недостатке овог филма, препоручите свим вашим рођацима, пријатељима, познаницима, пре свега својој деци, да га погледају и да наставе да уче о својој прошлости.
Хвала редитељу Предрагу Антонијевићу, сценаристи Наташи Дракулић, малој Дари – Биљани Чекић и свима другима који су учествовали или су помогли да се сними филм “Дара из Јасеновца“, што су после 76 година бацили светлост на србску Голготу, на холокауст србског народа, што су нас подстакли да почнемо да се гледамо сопственим очима, а не очима Великог Брата, да већина поново буде свесна да смо ми један частан, поносан и пре свега мученички народ, због крста којег чврсто и одлучно носимо, свесни да после голготе долази васкрснуће.
На крају завршићу онако како се једино може и сме, речима Св. Николаја Жичког:
“Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом – земља се растужи; ал’ спасосте душе – Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас!“
Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ!
Раб Божији Горан Живковић
