Закон који је псу доделио статус “равноправног грађанина“
Апокалипса не долази како је људска машта себи можда дочарава – кроз урлик и цепање небеса, грандиозна тектонска померања и куљање ужарене лаве из распуклог тла која сажиже све живо пред собом. Не, она се одиграва као свеобухватна друштвена имплозија, односно као труљење и распад свакодневице.
Улазим данас у Главну пошту у Таковској кад у подужем реду једна женска и један момак са керовима на повоцу. У ту Пошту улазим богзна откада и до данас не видех ништа слично. Службеници раде за шалтерима и не обраћају пажњу, људи у реду ћуте и праве се да је све у реду. Увређен дрскошћу и ругобом призора, заустављам се наспрам најближег шалтера у низу и преко чекача у реду довикујем службеници:
– Извините, зашто дозвољавате увођење животиња у јавну установу? Зашто на овај начин понижавате своје клијенте? На шта ово личи, побогу?! – показујем руком на кучад која скакућу и скиче крај ногу својих власника.
– Питајте обезбеђење, ја са тим немам ништа! – одговара службеница кроз стакло.
Стајем на крај реда, а момак са љубимцем на повоцу окреће се ка мени:
– А што би вама сметао нечији пас? – изговара дрско и набусито.
– Питаш ли озбиљно? – одговарам. – Ако треба да ти објашњавам зашто псу није место у јавној установи онда си ти прескочио неке битне фазе у одгоју.
– Мој пас никоме не чини ништа нажао, зашто дижете фрку без потребе?
– А ако дигне ногу и испиша се на сред хале, или се исере, или почне да скичи и лаје на некога, или се залети да га уједе? Шта је циљ, да се свака пошта и продавница претворе у кафилерију, ако ускоро сви почну уводити псе као ти! Уосталом и без свега тога, понижавајуће је стајати у истом реду са псом у јавној установи! Овим што чиниш ти нам се свима сереш на образ!
– Ја не чиним ништа мимо прописа! Закон је дозволио увођење паса у установе!
– Нико нема право да доноси такве законе! Тај који га је донео, ако га је заиста донео, треба да буде обешен!
Момак ућута. Пошто сам предао пошиљку одлазим у кабину обезбеђења.
– Извините, – ословљавам старијег човека – зашто дозвољавате увођење паса у зграду?
– Зато што је донет закон који то дозвољава.
– Када?
– Пре отприлике годину дана.
– Први пут чујем за такав закон! Ко га је донео и зашто се за њега нигде није чуло?! Како могу да се доносе закони за које нико не зна док не осване у неком будализму?!
Човек слеже раменима са изразом недоумице.
– Ја се у потпуности слажем са вама, али против тога не могу ништа. Сигурно не бих пуштао псе у зграду да имам ту слободу, али је немам! Чекам само да некога ћапе за ногу, па да видимо шта ће да раде!
И тако ето сазнајем да већ годину дана постоји закон који је псу доделио статус “равноправног грађанина“. Данас их је у Пошту ушло двоје, за који месец улазиће их по десеторо, за годину или две педесеторо. Кажу да на Западу кучад одавно уводе и у цркве. Причао ми је познаник који је радио као конобар на речном крузеру да је за сто неких Немаца доносио послужење човеку, жени и њиховом псу који је седео са њима за столом. “Узимао сам посуду с неким бућкуришем са тацне и стављао је пред пса као пред човека“, говорио је тада. Ругали смо се некад Хрватима и Словенцима као бечким кочијашима, а дочекасмо ето да и потомци хајдука, устаника и солунских бораца постану псећи угоститељи.
И такo, што би рекао добри Радашин, последњи домаћин света у нестајању, у свеопштем мешању свега са свачим зашто да се не помешају људи и животиње? Ако може LGBTIQ+ у вртиће и школске програме, зашто не би могли и пси у поште и продавнице? Као што не треба да се зна ко је мушко а ко женско, ко је дете а ко одрасли, ког си рода, порекла, језика, нације, вере, пола, тако не треба да буде ни разлике између човека и пса – то је оно што нам не више ни између редова, већ сасвим експлицитно поручују либерал-нацисти из Брисела и Вашингтона, тероришући нас преко домаћих пиона у њиховој служби све подлијим, огавнијим и безобразнијим “законима“. А што без икакве задршке усвајају грађани Мегалополиса, попут момка и жене из Поште, којима сигуран сам не би сметало ни да се Србија распадне на још пет банана-државица под патронатом ЕУ само ако ће им ова омогућити да свог пса уводе где год пожеле.
Аутор: Светислав Пушоњић
