Crkva

Zaključak ekumenističkog pokreta i odgovor pravoslavne vere

Foto: standard.rs

Dokument iz Kjetija, čl.20:  Tokom čitavog prvog milenijuma Crkva je i na Istoku i na Zapadu bila jedinstvena u očuvanju apostolske vere, održavanju apostolske sukcesije episkopâ, u razvijanju sinodalnih struktura neraskidivo povezanih sa primatom, i u razumevanju vlasti kao službe (diakonia) ljubavi. Iako je jedinstvo Istoka i Zapada povremeno bivalo narušavano, episkopi Istoka i Zapada bili su svesni da pripadaju jednoj Crkvi.

  1. Odgovor pravoslavne vere: Sve ovo što piše u ovom članu uopšte nije tačno. Crkva Hristova se ne deli na Istok i na Zapad, imajući u vidu da je crkva jedna, saborna, vaseljenska i nedeljiva, sa jednim učenjem.

I u ovom članu se insistira na apostolskoj sukcesiji i primatu. Već smo  objasnili u  predhodnoj analizi da apostolska sukcesija ne  postoji, već da su apostoli samo nastavljači jevanđeoskog učenja, onako kako su apostoli zapisali i propovedali uključujući i učenje Crkve Hristove, preko   Svetog Predanja i Svetog Pisma, a kasnije i  u primeni i očuvanju Vaseljenskih sabora.

Naravno, crkva je  bila jedinstvena sve dok se nije rimokatolička veroispovest odvojila od Matice Crkve, 1054. godine. Danas to više nije, zato što rimokatolička veroispovest ima sasvim drugačije ponašanje od Pravoslavlja.

Dokument iz Kjetija, čl.21:  Ovo zajedničko nasleđe teoloških načela, kanonskih mera i liturgijskih praksi prvog milenijuma predstavlja neophodnu referentnu tačku i moćan izvor nadahnuća kako za katolike tako i za pravoslavne, dok ulažu napor da iscele ranu njihove podele na početku trećeg milenijuma. Na osnovu ove zajedničke baštine, obe strane moraju promisliti kako primat, sabor i njihov međusobni odnos mogu biti koncipirani i vršeni sada ali i ubuduće.

  1. Odgovor pravoslavne vere: Ovaj član br. 21, sklopljen je veoma netačno, tendeciozno i krivotvorno. Naime, Crkva Hristova – Pravoslavna Crkva, ima kontinuitet crkvenog učenja, svako teološko nasleđe u primeni kanonskih mera i dobro utemeljene liturgijske prakse, shodno jevanđeoskom učenju. Ovde nema dvojbe, jer je ovo istina.

Međutim, ako ovaj isti član 21, iz Kjetija, govori o podeli, onda se svakako mora znati šta znači sam pojam podele. Sama reč podela znači deliti nešto, na ravne delove, ili prema dogovoru dve sukobljene strane koje vrše nekakvu delove zajedničke  imovine, dve  strane  koje su nezadovoljne zajedništvom, dva subjekta, koja se ne  mire da nastave zajedništvo u bilo kom obliku, te na osnovu svega žele da nastave svoje delovanje samostalno. Ovde to nije slučaj. Rimokatolička veroispovest sa svojim centrom u Rimu, se jednostarno odvojila od Matice Crkve, dok je  Pravoslavna Crkva, ovoga puta Matica Crkva, nastavila svoje učenje onako kako je Gospod Isus Hristos ostavio i naložio, ne odaljavajući se od Božijeg zakona. Dakle, zajednička  baština postoji, sa tom razlikom što je Pravoslavna Crkva nastavila da živi u toj istoj baštini, dok je  rimokatolička veroispovest napustilatu istu baštinu i nastavila da stvara svoju baštinu, koja  nema teološko i liturgijsko nasleđe Pravoslavlja. A razlike su očite: pričešće, filiokve, čistilište, primat, bezgrešno začeće i rođenje Deve Marije, itd.

I za sam kraj treba istaći sledeću činjenicu. Rimokatolička veroispovest je dobro došla u krilo Pravoslavlja kao pokajnik, koja želi da se vrati u svoj dom i iskonsko učenje i delovanje u crkvenoj zajednici sveobuhvatne službe (diakonia) ljubavi.  Sve drugo je puka spekulacija, koja neće da urodi plodom vere ortodoksne.

I zato „molim, dakle, prije svega da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja za sve ljude, za careve i za sve koji su u vlasti, da tih i miran život poživimo u svakoj pobožnosti i čestitosti. Jer je ovo dobro i ugodno pred Spasiteljem našim Bogom, koji  hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine. Jer jedan je Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus, koji sebe dade u otkup za sve, svjedočanstvo u naznačena vremena“ (1. Tim. 2, 1- 6).

Zato je  potrebno da svi oni koji su zalutali iz bilo kojih razloga da se ponovo vrate u dom svoj u kome su rođeni, jer svako odbacivanje vere i ponašanje po svom htenju, neminovno će doživeti brodolom vere, koja nije u istini (1.Tim. 1, 19). Isto tako nije ispravno učiti protivno Crkvi Hristovoj, sa upućivanjem vernog naroda da prihvati neko novotarenje, koje  ne koristi spasenju duše i ne utvrđivanju vere od svojih najboljih učitelja – Svetih Otaca. Amin!

I na kraju treba reći zašto za pravolsavnu veru nije prihvatljiv ekumenistički pokret, kao i njegov Dokument iz Kjetija 2016. godine.

Prvo, zašto bi pravoslavni vernici uopšte razmišljali o novim odlukama koje nemaju uporišta u Jevanđelju, dogmatima  i tradiciji Crkve Hristove, pri čemu trebaju da se odreknu nekih svojih učenja i upražnjavanja vere, koju su dobili od Isusa Hrista, posredstvom  apostola, čuvajući je uzorno svih vekova postojanja crkvenosti.

Drugo, zar bi bilo prirodno da Pravoslavlje poprimi neke oblike rimokatolcizma koji se sastoje  u sledećem:

1.Princip minimalne zajedničke osnove koju je trebalo da čine: Sveto Pismo (bez Svetog Predanja), Nikeocarigradski Simvol Verekrštenje i evharistija (samo dve Svete Tajne).

2.Princip tolerantnosti prema učenju drugih religioznih skupina, sa velikom spremnošću na kompromis.

3.“Teorija grana“ koja polazi od ideje da je Hristova Crkva razgranato drvo, čije stablo predstavlja jednu nedeljivu Crkvu. Grane predstavljaju razne religiozne skupine koje su međusobno ravnopravne i manifestuju jednu Crkvu. Nijedna grana pojedinačno nije Crkva, niti poseduje punoću Istine.

Niti jedan od ova tri principa ekumenističkog pokreta nije ni blizu osnova Pravoslavne vere. Zapravo, možemo reći da su sva tri principa tipično protestantski u svojoj osnovi, jer je reč o:

Odbacivanju Svetog Predanja.

Odbacivanju Svetih Tajni i priznavanje samo dveju.

Potenciranju tolerantnosti i kompromisa prema jeresima.

Relativizaciji eklisiologije, tj. promovisanju protestantske izmišljotine o „apstraktnoj“ i „nevidljivoj“ crkvi.

Jedan od nusprodukata svejeresi ekumenizma je i organizacija poznata pod nazivom „Svetski savez crkava“, osnovana 1948. godine. Nažalost, toj organizaciji je pristupila i Srpska Pravoslavna crkva 1965. godine. A njen današnji patrijarh Porfirije, žestoko se bori za ovu svejeresnu organizaciju, proklinjući sopstveni narod koji ispravno ispoveda svoju veru, poštujući Svetoga Savu i svetog Justina Popovića, kao nastavljače istinske  vere u Gospoda Isusa Hrista, ostavivši  nam je na čuvanje. Radi sopstvenog spasenja u Gospodu Isus Hristu. Amin!

Autor: Ipođakon Dušan Miljković

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!