Закључак екуменистичког покрета и одговор православне вере
Документ из Кјетија, чл.20: Током читавог првог миленијума Црква је и на Истоку и на Западу била јединствена у очувању апостолске вере, одржавању апостолске сукцесије епископâ, у развијању синодалних структура нераскидиво повезаних са приматом, и у разумевању власти као службе (diakonia) љубави. Иако је јединство Истока и Запада повремено бивало нарушавано, епископи Истока и Запада били су свесни да припадају једној Цркви.
- Одговор православне вере: Све ово што пише у овом члану уопште није тачно. Црква Христова се не дели на Исток и на Запад, имајући у виду да је црква једна, саборна, васељенска и недељива, са једним учењем.
И у овом члану се инсистира на апостолској сукцесији и примату. Већ смо објаснили у предходној анализи да апостолска сукцесија не постоји, већ да су апостоли само настављачи јеванђеоског учења, онако како су апостоли записали и проповедали укључујући и учење Цркве Христове, преко Светог Предања и Светог Писма, а касније и у примени и очувању Васељенских сабора.
Наравно, црква је била јединствена све док се није римокатоличка вероисповест одвојила од Матице Цркве, 1054. године. Данас то више није, зато што римокатоличка вероисповест има сасвим другачије понашање од Православља.
Документ из Кјетија, чл.21: Ово заједничко наслеђе теолошких начела, канонских мера и литургијских пракси првог миленијума представља неопходну референтну тачку и моћан извор надахнућа како за католике тако и за православне, док улажу напор да исцеле рану њихове поделе на почетку трећег миленијума. На основу ове заједничке баштине, обе стране морају промислити како примат, сабор и њихов међусобни однос могу бити конципирани и вршени сада али и убудуће.
- Одговор православне вере: Овај члан бр. 21, склопљен је веома нетачно, тендециозно и кривотворно. Наиме, Црква Христова – Православна Црква, има континуитет црквеног учења, свако теолошко наслеђе у примени канонских мера и добро утемељене литургијске праксе, сходно јеванђеоском учењу. Овде нема двојбе, јер је ово истина.
Међутим, ако овај исти члан 21, из Кјетија, говори о подели, онда се свакако мора знати шта значи сам појам поделе. Сама реч подела значи делити нешто, на равне делове, или према договору две сукобљене стране које врше некакву делове заједничке имовине, две стране које су незадовољне заједништвом, два субјекта, која се не мире да наставе заједништво у било ком облику, те на основу свега желе да наставе своје деловање самостално. Овде то није случај. Римокатоличка вероисповест са својим центром у Риму, се једностарно одвојила од Матице Цркве, док је Православна Црква, овога пута Матица Црква, наставила своје учење онако како је Господ Исус Христос оставио и наложио, не одаљавајући се од Божијег закона. Дакле, заједничка баштина постоји, са том разликом што је Православна Црква наставила да живи у тој истој баштини, док је римокатоличка вероисповест напустилату исту баштину и наставила да ствара своју баштину, која нема теолошко и литургијско наслеђе Православља. А разлике су очите: причешће, филиокве, чистилиште, примат, безгрешно зачеће и рођење Деве Марије, итд.
И за сам крај треба истаћи следећу чињеницу. Римокатоличка вероисповест је добро дошла у крило Православља као покајник, која жели да се врати у свој дом и исконско учење и деловање у црквеној заједници свеобухватне службе (diakonia) љубави. Све друго је пука спекулација, која неће да уроди плодом вере ортодоксне.
И зато „молим, дакле, прије свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости. Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, који себе даде у откуп за све, свједочанство у назначена времена“ (1. Тим. 2, 1- 6).
Зато је потребно да сви они који су залутали из било којих разлога да се поново врате у дом свој у коме су рођени, јер свако одбацивање вере и понашање по свом хтењу, неминовно ће доживети бродолом вере, која није у истини (1.Тим. 1, 19). Исто тако није исправно учити противно Цркви Христовој, са упућивањем верног народа да прихвати неко новотарење, које не користи спасењу душе и не утврђивању вере од својих најбољих учитеља – Светих Отаца. Амин!
И на крају треба рећи зашто за праволсавну веру није прихватљив екуменистички покрет, као и његов Документ из Кјетија 2016. године.
Прво, зашто би православни верници уопште размишљали о новим одлукама које немају упоришта у Јеванђељу, догматима и традицији Цркве Христове, при чему требају да се одрекну неких својих учења и упражњавања вере, коју су добили од Исуса Христа, посредством апостола, чувајући је узорно свих векова постојања црквености.
Друго, зар би било природно да Православље поприми неке облике римокатолцизма који се састоје у следећем:
1.Принцип минималне заједничке основе коју је требало да чине: Свето Писмо (без Светог Предања), Никеоцариградски Символ Вере, крштење и евхаристија (само две Свете Тајне).
2.Принцип толерантности према учењу других религиозних скупина, са великом спремношћу на компромис.
3.“Теорија грана“ која полази од идеје да је Христова Црква разгранато дрво, чије стабло представља једну недељиву Цркву. Гране представљају разне религиозне скупине које су међусобно равноправне и манифестују једну Цркву. Ниједна грана појединачно није Црква, нити поседује пуноћу Истине.
Нити један од ова три принципа екуменистичког покрета није ни близу основа Православне вере. Заправо, можемо рећи да су сва три принципа типично протестантски у својој основи, јер је реч о:
Одбацивању Светог Предања.
Одбацивању Светих Тајни и признавање само двеју.
Потенцирању толерантности и компромиса према јересима.
Релативизацији еклисиологије, тј. промовисању протестантске измишљотине о „апстрактној“ и „невидљивој“ цркви.
Један од нуспродуката свејереси екуменизма је и организација позната под називом „Светски савез цркава“, основана 1948. године. Нажалост, тој организацији је приступила и Српска Православна црква 1965. године. А њен данашњи патријарх Порфирије, жестоко се бори за ову свејересну организацију, проклињући сопствени народ који исправно исповеда своју веру, поштујући Светога Саву и светог Јустина Поповића, као настављаче истинске вере у Господа Исуса Христа, оставивши нам је на чување. Ради сопственог спасења у Господу Исус Христу. Амин!
Аутор: Ипођакон Душан Миљковић
