ЗАЈЕДНИЧКА МОЛИТВА СА ИНОВЕРЦИМА – пут ка јединству или новој религији?

Папа Фрањо води своју структуру ка некој заједничкој религији? Фото: СПЖ

Ватикан је себи поставио задатак да ствари нову религију која ће ујединити људе различитих вера – без учења о Светом Тројству и Оваплоћења.

У унијатској цркви,  26. јануара 2020., саграђеној у част Светог Василија Великог, одржана је такозвана „међуконфесионална молитва за јединство хришћана“.

Овај догађај водили су поглавар Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) Свјатослав Шевчук и бивши митрополит Украјинске православне цркве, а сада јерарх (расколничке) Православне цркве Украјине (ПЦУ) Александар (Драбинко). Оба епископа су била у посебним свештеничким одеждама (омофорах и епитрахиљима), што сведочи: „молитва“ је била заједничка. „Чинодејстовање“ је био прилично традиционалао за православне: молитве – са читањем Јеванђеља, произношење јектенија и молитва на крају.

Заједно са представницима ПЦУ и УГКЦ молилису се и припадници Римокатоличке цркве (РКЦ), Јерменске цркве, затим малабарски хришћани, протестанати, месијански Јевреји и, нажалост, и један мирјанин Украјинске православне цркве.

Наравно, неко ће рећи да ово није богослужење, већ само молебан. Међутим, црквени канони позивају хришћане да се уздрже чак и од таквих „молитви“ са онима који су отпали од православља. Према 45. апостолском правилу, „епископ, презвитер или ђакон, који се молио јеретицима да буду одлучени “. О томе сведоче и други канони цркве.

  1. правило Лаодикијског сабора гласи: „Није прикладно молити се са јеретицима или отпалима.“ Десето правило светих апостола каже: „Ако је неко са одлученима из црквене заједнице молио се, макар да је то било у некој кући: нека буде екскомунициран.“ 65. апостолско правило: „Ако неко из клира или мирјана уђе у синагогу јеврејску или јеретичку да се моли: нека буде расшчињен и одлучен из црквене заједнице“.

Канонска правила искључују могућност чак и приватне („у кући“) молитве са онима који су изопшени из црквене заједнице. Другим речима, ако се не причешћујете са особом из исте чаше, онда се њом можете са њом не можете ни молити. У последње време, међутим, овај се принцип све више крши.

заједничка-молитва-са-иноверцима
Јединство преко «новог идентитета»

Питање јединства Цркава – православне и римокатоличке – већ дуго представља приоритет Цариградске патријаршије у односима са Ватиканом. Међутим, данас се, очигледно, папска курија одлучила да прошири листу оних са којима је потребно „јединство“.

Украјина је у том смислу већ од давно проглашена „територијом екуменског експеримента“. Управо због тога су верници протестантских или „нехалкидонских“ верских заједница били присутни на „молитви“ у унијатској цркви у Кијеву.

Први (протестанти) одбацују црквено разумевање светих тајни и јерархије, а други (Јермени) одбацују већину црквене догматике. Природно је да будући толико различити у погледу перцепције религиозне стварности, ти људи се једноставно не могу да се уједине око својих традиционалних принципа. За њих је, дакле, потребно створити нову религиозну стварност, са новим принципима прихватљивим за све. Овим се, изгледа, тренутно бави „Папски савет за јединство хришћана“.

Ово није само претпоставка. На поменутом „молебену“, бивши митрополит УПЦ Александар (Драбинко) изјавио је: «Данас неки виде римокатолички идентитет у симболима културе и традиције. На пример, у целибату католичког свешенства … нисам у потпуности компетентан и нећу се дотакнути ове теме, али ћу се усредсредити на генијалну, по мом мишљењу, идеју тренутног римског понтигекса – папе Фрање – да у основи модерног римокатоличког идентитета не смеју да се постави ове или оне вредности, институције или симболи, већ … хришћанска љубав

Према Драбинку, ради се о „новом хришћанском идентитету“, који се не заснива на конфесионалном „благу“, већ на стварној јеванђеоској љубави.“ Он наглашава да овај „идентитет љубави“ „не негира друге“ мале „идентитете.“

 «Индентитет љубави»?

Пример таквог „идентитета“ за Драбинка је папа Фрања. Бивши митрополит УПЦ каже: «Живимо у ери када поступци човека папиног значаја постају познати углавном путем медија. Код нас се неизбежно јавља питање – са чиме имамо посла? Са правом сликом неке особе или његовом медијском пројекцијом? … У нашем медијском свету прилично је тешко разликовати стварност од представа. Међутим, поступци папе толико су прожети енергијом љубави и милосрђа да наше срце непогрешиво осећа да је то садашњост

На шта желимо да укажемо „јерархију“ ПЦУ. Прво да није све тако једноставно и да се врло често поступци папе веома разликују од његове медијске слике као „хришћанина који воли све“. Довољно је да се сетимо како је папа са горчином и гневом ударио Кинескињу по руци. А ово, узгред речено, није прво избијање неконтролисаног беса од стране папе. На пример, 2018. године видео камере су снимиле како је ударио монахињу.

Не покушавамо да оцрнимо Фрању, већ да једноставно кажемо да је пример Драбинка, с једне стране, веома неуспешан, а са друге, врло индикативан. Напокон, нови хришћански „идентитет љубави“, чији главни представник себи дозвољава такве испаде, је лицемерно, фарисејско „хришћанство“. У том смислу, нови „идентитет“ већ нема никакве везе са истинским хришћанством, о чему без устручавања говори и сам папа, као и многи други римокатолици.

заједничка-молитва-са-иноверцима-2-
Религија за све

Почетком 2020. године, тачније 18. јануара, током вечерње службе у катедрали светог Павла, папа Фрања је најавио почетак „недеље молитве за уједињење хришћана“.

У молебану, који је предводио папа, учествовала је екуменска делегација из Финске, студенти Екуменског института Босе, као и православни студенти који се школују у Риму уз подршку Одбора за сарадњу на пољу културе, који делује при Папинском савету за унапређење јединства хришћана.

У проповеди пред учесницима „молебана“, папа је рекао неколико ствари које су директно у супротности са хришћанском сотериологијом и римокатоличком догматиком. На пример, изјавио је да «омаловажавање или презир дарова које је Господ послао другој браћи, сматрајући их на неки начин мање угодним Богу, тежак грех. Ако се хранимо таквим мислима, ми се онда саглашавамо са тим да примљена благодат постаје извор гордости, неправде и одвојености. И како онда ми можемо ући у обећано Царство

Овај цитат јасно казује да, по мишљењу папе, не само да у другим конфесијама, него и у другим религијама, постоје „благодатнии дарови“, који ми хришћани немамо право да умањујемо њихов значај.

Нови „идентитет“ већ нема никакве везе са истинским хришћанством о којем сам папа, али и многи римокатолици отворено говоре.

Не треба ићи далеко за доказима таквог Фрањиног односа према инослављу – само се присетимо «катехизације» Пачамамија и учешћа вишег римокатоличког клера у паганским обредима.

Калиста Гингрич, амбасадорка САД-а при Светој столици, 16. јануара је најавила покретање Иницијативе «Аврамова вера» (Abrahamic Faiths Initiative), која је намењена подстицању „међурелигијског дијалога“.

Раније, 14. јануара, под руководством пастора Боба Робертса, затим имама Мохамеда Магида и рабина Дејвида Саперштајна, а уз подршку америчког амбасадора за међународну верску слободу Сема Браунбека, америчка невладина организација «Мрежа мултиконфесионалних суседа» (MFNN) организовала је састанак Калисте Гингрич са неколико светских верских лидера.

Одмах потом, већ 16. јануара, 25 висопостављених светских верских вођа, који представљају различите јеврејске, хришћанске и муслиманске заједнице стигло је на дводневни радни дијалог на Папински универзитет Грегоријана у Риму.

Обраћајући се учесницима овог скупа, папа Фрања рекао је да је само „братство људи“ представља основу за развој мира у читавом свету, те да се „све разлике морају потчинити општој човечности“.

Међутим, Свето писмо каже да сва земаљска племена морају да се потчине Христу, који и јесте Извор стварног мира…

Ове чињенице говоре да цво учење Цркве о спасењу човека у Христу, за римског папу Фрању не важи. Његов циљ је нова религија.

папа-и-масони
Римски папа против вере?

Традиционално римокатоличко богословље, изражено, на пример, у декретима Тридентског концила, каже: „Грешник се оправдава Богом по благодати Његовој, спасењем у Исусу Христу “ (Conс. trid. Sess. VI, 6). Другим речима, без „спасења у Христу“ оправдање грешника је немогуће.

Катекизам Римокатоличке цркве каже: «Ова лутајућа земљом Црква, неопходна је за спасење. Само је Христос посредник и пут ка спасењу, а Он је за нас присутан у свом телу, а то је Црква; директно нам предајући неопходност вере и крштења. Истовремено је потврдио потребу за самом Црквом у коју људи улазе кроз крштење, као кроз врата. Стога они који знају да је Васељенску Цркву основао Бог преко Исуса Христа као неопходност, и сви који не желе да ступе у њу, не могу бити спашени.»

Изгледа, све ово нема озбиљног значаја за папу Фрању. Који наставља зацртаним путем: „Морамо смирено признати да примљени благослови не припадају нама по праву, већ на основу дара, а они су нам даровани да би их делили са другима.“

Опет, ове речи могу бити протумачене и као могућност приступа светим тајнама Цркве (који су у ствари Божји благослови) представника других вера и, по могућности, других религија. На пример, папа је сам признао да је, када је био обичан језуит у Данској, мењао је проповедника лутеранске заједнице, што је опет у супротности са канонима Римокатоличке цркве.

Пракса причешћивања мирјана без исповести, а самим тим и без разјашњавања њихове верске припадности и верских погледа, за римокатолике је уобичајена. Управо ка овој пракси теже представници Константинопољске патријаршије. Митрополит чикашки Натанаил рекао је да свештеници немају право да забране онима који желе да да се причесте да то и учине.

Папа, према свему судећи, са новим ставовима није усамљен. Стога он са увереношћу каже да „морамо препознати вредност благодати откривене другим хришћанским заједницама“.

У принципу су ове речи понтифекса сасвим логичне. Од данас, да би примио Божју благодат, не треба да се припада Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Штавише, не треба припадити ниједној Цркви – довољно је да „верујете у душу“ и „осећате у себи Бога“. У овој „религији“ више нема неопходности за светим тајнамае, молитвом, покајањем, Црквом. У њој Бог као личност исчезава, а Његово место заузима безлична супстанца или филозофска схватања.

Римокатолици укључују аларм

Проблем стварног уништавања хришћанске вере од стране папе Фрање и њене замене ноовм, за богослова РКЦ  Роберта ди Матеија, је толико велики да је римокатоличанство престало бити монолитно, и тврди да унутар њега истовремено постоје две религије.

Прва од тих „религија“, каже историчар, представља немачки кардинал Маркс и његове присталице. Они подржавају женидбу свештенства, лојално се односе према ЛГБТ особама, присталице су либералних принципа и противници традиционалног римокатоличког богословља. На страни кардинала Маркса је и сам папа Фрања. Према речима ди Матеија, ову „религију“ већ можемо назвати не Римокатоличком црквом, већ немачко-амазонском.

А римокатолички бискуп из Холандије, Роберт Мутсаертс, уверен је да Ватикан исмејава веру, напушта традицију и уводи идолопоклонство у Цркви. Коментаришући закључке такозваног „Амазонског синода РКЦ“, кардинал је приметио да се у завршном документу „чак се ни Христос готово не спомиње, али се спомињу религиозни народи и њихово виђење космоса. Зар ми нисмо дужни да доведемо Христа у Амазонију? Напротив, чини се да је Синод довео амазонске идолопоклонике у Рим.“

Још оштрије наступио је бивши префект Конгрегације за доктрину РКЦ, кардинал Герхард Милер: «Милитантни атеиста Еугенио Скалфари хвали се са својим пријатељством са папом Фрањом. Он сарађује са папом јер их обједињује општа идеја стварања светске религије (без Свете Тројице и Васкрсења).»

заједничка-молитва-са-иноверцима-3


Светска религија и Црква

С обзиром на све горе наведено, може се констатовати да папа Фрања, а с њим и већина у Римокатоличкој цркви, у потрази за начинима јединства хришћана и представника других религија, уништава веру у Христа суштини стварањем нове религије.

Схватају то и унутар Римокатоличке цркве. На пример, жена коју је папа ударио по руци питала га је: „Зашто уништаваш веру? Зашто уништавати Кинезе? Размислите о њиховим осећањима. Причајте са мном!“

На жалост, многи од оних који себе сматрају православним хришћанима и чак су на врху „јерархије“ то не разумеју. Њихово учешће у „екуменским“ или „међуверским“ молитвама је дефинитивно неприхватљиво и не може се ничим оправдати. Постизање јединства са другим хришћанима или представницима других религија могуће је само на начин који даје Христос, Јеванђеље и Црква: вера, покајање, крштење и учешће у Телу и крви Спаситељевој. Жалосно је што православни епископи и мирјани који подржавају заједничке „молитве“ то не разумеју.

Међутим, можда они и разумеју чему све ово води – потпуном уништавању културних и верских разлика и стварању посебне врсте духовности која ће се базирати не на личном односу с Богом, већ на принципима безличне и стерилне љубави или „универзалних вредности“. У овом новом „идентитету“ Христу и истинској љубави, која се бори против греха, али љуби грешнике, неће бити места. Али постаје прилично погодно место за представнике ЛГБТ заједница, атеиста и мрзитеља, како Христа, тако и Цркве.

Уједињавање свих и свега је заиста могуће, али само у Христу. То ће се десити не уништавањем конфесионалних разлика, културолошких традиција или догматских принципа, већ искључиво покајањем и присаједињењем Телу Христовом, које јесте Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Њена врата, као врата Нојеве барке у своје време, отворена су за све. Потребно је смао проћи кроз њих. И то не прескачући преко ограде, већ како је откривено – кроз Христа. “ Азъ Есмь дверь „, говори Господ. “ Мною аще кто внидет, спасется, и внидет и изыдет, и пажить обрящет.“ Сви остали путеви су путеви – разбојника.

ПИШЕ: Константин Шемљук

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://spzh.news/ru