Zaigrao je kolo sa onima čiji su nas preci ubijali i opet bi sutra jer oni se školuju i odrastaju na toj ideologiji
U starom dvorcu porodice Erdedi u Jatrebarskom postojalo je prihvatilište za decu koje je jula 1941. godine pod nadzorom časnih sestara mislosrdnica iz reda svetog Vinka Paulskog, promenilo namenu.
Tada je otvoren logor Jastrebarsko u kojem su na gornjem spratu bila smeštena tzv. hrvatska deca koja su u ratnim uslovima imali sve privilegije.
Dok su u podrumima bili su nagurani pravoslavni mališani sa jednim jedinim ciljem.
Logor Jatrebarsko nije bio jedan objekat kako to danas mnogi misle već je imao 3 lokacije.
Prva je bila na mestu baraka koje su koristili italijanski vojnici i nalazile su se na mestu današnjeg groblja u Jatrebarskom.
Druga je bila na mestu današnje železničke stanice gde su se nalazila deca od 10-14 godina kako bi bila prevaspitana u stilu ustaške ideologije.
A treća lokacija su podrumi dvorca Erdedi.
Tu su bila smeštena najmlađa deca koje je nadgledala časna sestra Barta Pulherija, svastika ustaškog zločinca Mile Budaka. Njena leva ruka bila je Marija Ivonšek iz Osijeka koja je bila zadužena za veroispovedno prevaspitavanje srpske dece.
One koji nametnutu veru nisu mogli da savladaju, preuzimala je Bartina desna ruka pod nadimkom „Mercedes“, časna sestra koja je dolazila iz Slovenije i zvala se Ana Pušnik. Ostala je zapamćena po tome što je srpsku decu ubijala motikom razbijajući im lobanju.
Logor Jatrebarsko danas jeste najpoznatiji logor za decu ali ne smemo zaboraviti i logor Loborgrad, Donja Rijeka kod Križevca, logor Sisak i naravno Jasenovac koji je imao poseban odjel za bebe.
A u filmu Dara iz Jasenovca pogled časne sestre Barte nije ni blizu one prave istine. Barta je imala svoju specijalnost, da najmlađu decu hrani hlebom sa tucanim staklom a onda im kukom izvlači debelo crevo i gleda kako ostala pregladnela deca jure za njim kako bi ga pojela.
Čak ni ovo nije najstrašnije što se tamo dešavalo, te dimenzije užasa prevazilaze um normalnog čoveka. Od pedesetak svedočenja preživelih koje sam pročitao navešću još igru koja se lokalno nazivala „krampus“ što znači đavo. Decu bi odvodili na mračni tavan a iz kamina bi izlazila časna sestra divljački se kezeći sa gvozdenom kuglom na lancu. Nasumice mlateći u mrklom mraku nastajalo bi krvoproliće.
U ovoj industriji smrti za decu ubijeno je preko 75.000 srpskih mališana a zbog ovakvog monstruoznog tamanjivanja Srba, tzv. hrvati su jedini na svetu osuđeni zbog genocida iz strasti. Njihovo sotonino gnezdo je jedino na svetu u svom sistemu kažnjavanja imalo logore za decu.
Umesto da ovo pamtimo, nama na dan otvaranja logora Jastrebarsko i na dan stradanja preko 40.000 Srba sa Kozare čija su deca završila u istom, gradonačelnik posećuje Šimiće udaljene tridesetak kilometara od Banjaluke kako bi njima pružio podršku. „Sa prijateljima i braćom Hrvatima iz Šimića koji su silom teških vremena napustili svoja ognjišta, ali danas se vrlo rado vraćaju.“
Bila je ovo poruka gradonačelnika koji je na kraju sa časnim sestrama iz reda Klanateljica Krvi Kristove iz Šimića zaigrao i kolo. Zaigrao je kolo sa onima čiji su nas preci ubijali i opet bi sutra jer oni se školuju i odrastaju na toj ideologiji a upravo je ovaj red ’43. godine pisao Paveliću da ne može dočekati da Banjaluka postane glavni grad NDH-a.
To su oni Šimići čije su ustaše pre 80 godina poklale pola Potkozarja, Turjak, Bakince i Veriće…
A kako se Šimići nalaze na samo dvadesetak kilometara od Šargovca, Drakulića i Motika, radile su ustaše sa krampovima i po ovim naseljima.
Kakva so na ranu za preživele srpske mališane iz ustaških logora koji su danas u poznim godinama, so na ranu je ovo za sve Srbe. Više dostojanstva je pokazao u onom porno snimku nego u ovom kolu. Empatija je danas umrla a za glas se radi sve.
Kako bi Milici Tepić, majci sa dvoje dece na plećima, simbolu stradanja Kozare i Potkozarja, danas objasnili ovo kolo. Da li bi ona mogla zaboraviti prošlost i koračati u budućnost zajedno sa svojim dželatima.
Pitanje je to svih pitanja iz kojeg se šire i umnožavaju sva ostala pitanja čiji nas odgovori uvek dovedu do novih propasti i stradanja jer ništa ne pamtimo.
A samo narodi koji pamte imaju pravo da budu upamćeni…
Autor: Deki RS
Izvor: Fejsbuk
