Заиграо је коло са онима чији су нас преци убијали и опет би сутра јер они се школују и одрастају на тој идеологији
У старом дворцу породице Ердеди у Јатребарском постојало је прихватилиште за децу које је јула 1941. године под надзором часних сестара мислосрдница из реда светог Винка Паулског, променило намену.
Тада је отворен логор Јастребарско у којем су на горњем спрату била смештена тзв. хрватска деца која су у ратним условима имали све привилегије.
Док су у подрумима били су нагурани православни малишани са једним јединим циљем.
Логор Јатребарско није био један објекат како то данас многи мисле већ је имао 3 локације.
Прва је била на месту барака које су користили италијански војници и налазиле су се на месту данашњег гробља у Јатребарском.
Друга је била на месту данашње железничке станице где су се налазила деца од 10-14 година како би била преваспитана у стилу усташке идеологије.
А трећа локација су подруми дворца Ердеди.
Ту су била смештена најмлађа деца које је надгледала часна сестра Барта Пулхерија, свастика усташког злочинца Миле Будака. Њена лева рука била је Марија Ивоншек из Осијека која је била задужена за вероисповедно преваспитавање српске деце.
Оне који наметнуту веру нису могли да савладају, преузимала је Бартина десна рука под надимком „Мерцедес“, часна сестра која је долазила из Словеније и звала се Ана Пушник. Остала је запамћена по томе што је српску децу убијала мотиком разбијајући им лобању.
Логор Јатребарско данас јесте најпознатији логор за децу али не смемо заборавити и логор Лоборград, Доња Ријека код Крижевца, логор Сисак и наравно Јасеновац који је имао посебан одјел за бебе.
А у филму Дара из Јасеновца поглед часне сестре Барте није ни близу оне праве истине. Барта је имала своју специјалност, да најмлађу децу храни хлебом са туцаним стаклом а онда им куком извлачи дебело црево и гледа како остала прегладнела деца јуре за њим како би га појела.
Чак ни ово није најстрашније што се тамо дешавало, те димензије ужаса превазилазе ум нормалног човека. Од педесетак сведочења преживелих које сам прочитао навешћу још игру која се локално називала „крампус“ што значи ђаво. Децу би одводили на мрачни таван а из камина би излазила часна сестра дивљачки се кезећи са гвозденом куглом на ланцу. Насумице млатећи у мрклом мраку настајало би крвопролиће.
У овој индустрији смрти за децу убијено је преко 75.000 српских малишана а због оваквог монструозног тамањивања Срба, тзв. хрвати су једини на свету осуђени због геноцида из страсти. Њихово сотонино гнездо је једино на свету у свом систему кажњавања имало логоре за децу.
Уместо да ово памтимо, нама на дан отварања логора Јастребарско и на дан страдања преко 40.000 Срба са Козаре чија су деца завршила у истом, градоначелник посећује Шимиће удаљене тридесетак километара од Бањалуке како би њима пружио подршку. „Са пријатељима и браћом Хрватима из Шимића који су силом тешких времена напустили своја огњишта, али данас се врло радо враћају.“
Била је ово порука градоначелника који је на крају са часним сестрама из реда Кланатељица Крви Кристове из Шимића заиграо и коло. Заиграо је коло са онима чији су нас преци убијали и опет би сутра јер они се школују и одрастају на тој идеологији а управо је овај ред ’43. године писао Павелићу да не може дочекати да Бањалука постане главни град НДХ-а.
То су они Шимићи чије су усташе пре 80 година поклале пола Поткозарја, Турјак, Бакинце и Вериће…
А како се Шимићи налазе на само двадесетак километара од Шарговца, Дракулића и Мотика, радиле су усташе са крамповима и по овим насељима.
Каква со на рану за преживеле српске малишане из усташких логора који су данас у позним годинама, со на рану је ово за све Србе. Више достојанства је показао у оном порно снимку него у овом колу. Емпатија је данас умрла а за глас се ради све.
Како би Милици Тепић, мајци са двоје деце на плећима, симболу страдања Козаре и Поткозарја, данас објаснили ово коло. Да ли би она могла заборавити прошлост и корачати у будућност заједно са својим џелатима.
Питање је то свих питања из којег се шире и умножавају сва остала питања чији нас одговори увек доведу до нових пропасти и страдања јер ништа не памтимо.
А само народи који памте имају право да буду упамћени…
Аутор: Деки РС
Извор: Фејсбук
