Ћирилица

Задњи ексери у ковчег ћирилице

Проф. др Мато Пижурица је као главни редактор Правописа србскога језика Матице србске потписао смртну пресуду ћирилици оног тренутка кад је са својим другарима написо у њему да је и латиница србско писмо. Мислили смо да је задње ексере закуцавао у ковчег ћирилице 2013. године на неком скупу лингвиста на Филолошком факултету у Београду, али треба још ексера.

У припреми је нови правопис, а Одбор за стандардизацију србског језика позвао је ове године пензионера М. Пижурицу у комисију за писмо као великог ауторитета и заслужног стручњака и научника за садашњи положај ћирилице у србском народу.

Не знамо да ли он данас има шта додати у корист хрватске латинице, али из јавних оглашавања другог члана комисије проф. др Александра Милановића очигледно је да ће двоазбучје остати и у новом правопису, иако се оно од увођења у србскохрватски језик 1954. године до данас показало као поуздани убица ћирилице. Ван сваке је сумње да је основу језичке политике по питању писма креирао М. Пижурица, па ће се овај текст бавити кратким оспоравањем његове аргументације  о потреби србског народа за латиницом. Наравно да је он опрезан па никад не каже да се ради о хрватској латиници званој гајевица и гајица, по њеном састављачу за хрватски језик похрваћеном Немцу Људевиту Гају. Њоме се може писати и србки језик, јер је хрватски језик хибрид србског језика, или његов заперак, како то каже проф. др Драгољуб Петровић.

М. Пижурица је своје ставове изложио у правопису и на поменутом скупу у Београду, па ћемо прво размотрити оно из правописа, које гласи овако:

„Ћирилица је по важности, прво и основно србско писмо, од седамдесетих година ХХ века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби и културној делатности. Новији културно историјски и политички развој, везан за скоро једноиповековно србско-хрватско језичко заједништво ( седамдесетак година и државно, из којег је настало богато србско наслеђе писано односно штампано латиницом

( наравно, делом и старије од тог периода ), потом савремене потребе културе и науке и комуникације ( с доминацијом латиничких култура) – учинили су да сигурно владање латиницом и у писању србским језиком постане наша свакодневна потреба. Такав, истина редак, суживот двају писама за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по србску културу све дотле док не би заиста била егзистенцијално угрожена.“

Пођимо од задње закључне мисли у којој он верује да „ћирилица па латиница“ не може бити штетно по србску културу све док она не би била угрожена. А зашто уопште треба чекати да се види хоће ли доћи до тог угрожавања, кад је ћирилица била угрожена већ у време доношења правописа 2010. године? Па и девет година пре тога М. Пижурица се 2001.године био учланио у удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад зато што је ћирилица била угрожена. Чак је на првој годишњој  скупштини удружења јавно признао да је проблем у србским лингвистима, и то приближно овим речима: „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком еснафу, а потом у просвети од основне школе до универзитета:“ На једном скупу на Филолошком факултету у Београду исте године своје излагање је завршио овим речима: „На крају, подржавам став Немање Видића да је писмо државно питање.“ Тако је гласио наслов мог текста у „Политици“ раније исте године. Дакле, 2001. године требало је водити рат за ћирилицу, а сад одједном писмо није државно питање, све је добро и биће добро све док србска култура не буде угрожена. Па ко може дозволити да такав човек на такав начин ( у двоазбучју ) и даље паметује о спасавању ћирилице, ако не лично председник државе који јавно у ТВ камере говори да је „наша и латиница“, а никад не спомиње уставни пропис по којем је србско писмо само ћирилица.

А тек колико није истина оно о потискивању ћирилице после седамдесетих година двадесетог века!. Могао је М. Пижурица видети из мојих текстова.да су у оно време државном политиком повучене из употребе ћириличке писаће машине и престала њихова производња. Тј., извршено је државно насиље над србским писмом, што М. Пижурица и његови другови крију од народа. Ако он већ  добровољно признаје да је потискивана ћирилица, шта је то њу потискивало? Да нису можда наишле неке сушне и гладне године? Да ли можда кинеско или јапанско писмо? Изгледа да је ћирилицу потискивала баш ова латиница, фаворизована и од стране државе и од стране лингвиста, јер је академик Радомир Лукић 1970. године написао текст за „Политику“ под насловом „Лингвисти се оклизнули на латиници“. Вероватно је мислио на србске лингвисте, а не на неке изван Србије! Дакле, лингвисти су још у оно време оптужени да су радили на замени ћирилице латиницом, а сада су невинашца која не знају шта је потискивало србско писмо.

Били ми у језичком заједништву са Хрватима, па нас то нешто много обавезује, јер су нас Хрвати, изгледа, задужили нечим великим кроз историју. Истина је само то да је било заједништво у језику, па макар и само по имену. Али не и за писмо, јер се у закључцима Новосадског договора препоручује само то да деца у Хрватској науче ћирилицу, а деца у Србији латиницу. Хрвати су се у потпуности држали тог договора тако што су деца у другом разреду научила да пишу ћирилицу, али се нигде ни случајно није могло десити да латиница буде замењена ћирилицом. Тј., ћирилице је било нешто више него у време Павелића, утолико што су само имена железничких станица била исписана прво латиницом, а онда и ћирилицом.

Није истина да је у Србији постојала потреба за коришћењем латинице, нити је истина оно што је написао М. Пижурица 40 година касније да је „сигурно владање латиницом и у писању србског језика постала наша свакодневна потреба“. И онда и данас постојала само жеља и србске елите и државе да се раскине са прошлошћу преласком са ћирилице на латиницу, па макар то и не била  латиница енглеског језика која нас може везати за свет. Требала је макар хрватска латиница, па да Хрватска буде сав наш свет  На пример, ћирилица је прво била на ТВ Студио Београд, па је касније није било чак ни у школском програму те телевизије. Наравно да то никад није била објективна народна потреба, како то тврди М. Пижурица. Није истина да постоји таква потреба, него је истина да је србски народ деценијама трован лажју да је његова и латиница. У ту сврху чак и данас  проф..др Петар Милосављевић  шири неистину да је Вук аутор и ове „наше“ латинице, како би народ лакше прогутао да је и она „наша“. Ма не само лингвисти, него и председник државе јавно говори да је „наша и латиница“, иако се заклео да ће спроводити у живот уставне одредбе, а једном од њих је само ћирилица именована србским писмом.

Овом хрватском латиницом гајевицом била је замењена забрањена ћирилица у време окупације србских земаља од стране Аустро-Угарске, па се она може прогласити србском у србском правопису само онда ако немамо ни најмање стида и срама пред прецима који су се жртвовали како би трајало србско име. Зато што ни једног ни другог нема код М.Пижурице, он је могао да себе и свој правопис издигне изнад Устава тиме што је је написао да Срби имају два писма, иако се србски народ на референдуму за Устав 2006.године определио за своју хиљадугодишњу ћирилицу.

Нема смисла коментарисати друге глупости којима М. Пижурица правда останак хрватског писма у србском правопису, па прелазимо на његова фантазирања изнета 2013. на Филолошком факултету у

Београду. Ево прво одличног запажања Синише Стефановића из његове књиге „Успон и пад Вукове ћирилице“( стр. 388-390 ).

„У ту сврху М. Пижурица критикује Брборићев предлог из 2004. године као „несрећно склепан“. Сужавање домена „јавне употребе“ непотребно је, а укидање недопустиво. Циљ је „да ћирилица мора трајно постићи статус националног писма“, да треба да буде остварена видљива доминација ћириличког писма у свим областима и видовима употребе јер је то писмо „наш лични и колективни идентитетски знак“.У стању ствари какво је , према постојећем закону, у подручју „јавне употребе“ ваља стрпљиво деловати уредбама и препорукама кроз промишљену политику, у првом реду просветну, усмеравањем и обликовањем јавног мнења, „уз напомену да се неизричитост не изроди нити у настављање доминације латинице нити у самовољно политикантско арбитрирање, односно потпуни изгон латинице“ За тај посао довољни су Одбор за стандардизацију,  стварање посебног тела у ту сврху , како је нацртом закона предлагао Б. Брборић, бесмислено је. Другим речима, оставити све као јесте и радити на подизању свести иако је управо у то време, према председнику Ивану Клајну, рад Одбора био паралисан смрћу Бранислава Брборића, а министарство просвете је рутински игнорисало савете струке. Веома је занимљив и однос М. Пижурице према латиници из доба србскохрватског језичког заједништва,.коју назива и „ србскохрватском ( и нашом ) латиницом.“ Када инструментима које је предвидео буде био остварен циљ којег снева, доминација ћириличког писма, онда се латиничко писмо неће „национално отуђивати“ и тек онда ће се видети прави значај његовог познавања ( и употребе).Стога за оставривање наведеног циља:

„Услов…није прогон и заборављање латинице. Напротив, беспрекорно владање латиницом из доба заједничког нам србскохрватског језика уистину је наша комуникацијска и цивилизацијска потреба, а већ остварена двоазбучност неспорна предност. Не видим зашто бисмо млађе  генерације лишавали те привилегије.“

Много је бесмисла у кратком Пижуричином казивању, а ми ћемо се осврнути само на две.

Прво, М. Пижурица се сасвим отворио оним да се у двоазбучју латиничко писмо неће „национално отуђивати“. Значи, он снева да и хрватска латиница гајевица постане српска национална вредност. Просто невероватна глупост од стране универзитетског професора, јер је раније тумачио латиницу као помоћно писмо, а сада је унапређује у национално писмо. Сваки разуман човек зна да не могу постојати два конкурентна нацинална писма, као што не могу постојати ни две националне заставе, два национална грба и две националне химне.

Друго, што се тиче неразумевања М. Пижурице „зашто  бисмо младе енерације лишавали те привилегије“ ( двоазбучја), одговор је веома прост: зато што два конкурентна писма не могу опстати у једном језику, а најбољи доказ тога  је 1,5 %.ћириличких исписа у Змај Јовиној улици у Новом Саду. Разумним Србима је више стало досвоје ћирилице него до хрватске латинице, па су зато против двоазбучја. То не значи да треба прогонити латиницу, него она само треба да замени место са ћирилицом. Ако није страшно то што данас има 1,5 % ћирилице, неће бити страшно ни када у будућности буде толико туђе латинице, ако бог да.

Ако се М. Пижурица не слаже с оваквим ставом једног инжењера машинства, подесћам га да је по питању двоазбучја њега демантовао главни рецензент правописа академик Иван Клајн, рекавши јавно да двоазбучје није никакво србско богатство него баласт, те да ће се и Србима поново догодити једноазбучје, али овога пута у латиници. Још је академик радосно рекао да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо. Међутим, тај режим подржава несрбски и неуставни Правопис србскога језика Матице србске, па је већ и саградио музеј за ћирилицу негде код Бајине Баште. Али ваљда неће ни он вечно трајати.

Аутор: Немања Видић, дипл. инж. маш.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!