Забрањена историја страдања
У историјској једначини страдања и мучеништва у којој су временске и просторне вриједности познате, открива се и непозната. Ако је временска одредница прољеће 1941. прошлог вијека на простору насељеном Србима у тадашњој уједињеној бановини Хрватској са Врбаском и дијеловима Зетске у Краљевини Југославији, или тек успостављеној независној усташкој парадржави, та „непозната“ је србски народ заглављен између најстрашније освете која им се спрема за све ударце које су у борби за слободу нанијели кући Хабсбурга од Видовдана 1914. па до слома царства и с друге стране – комунистичког покрета, који ће показаће се, учинити све да осакати органски србски народни отпор против усташа и Њемаца у првој години рата. Комунистичко одуговлачење, тобож’ идеолошко пресабирање, мучка убиства србских бораца партизана који су показивали и трун националне свијести довели су до тога да је србски народ, та „непозната“, с које и данас спирамо крв и разазнајемо размјере тог страдања, постао незаштићен живаљ којег су сатирали сви – и усташе, и домобрани, и хрватски сељаци и радници, обични грађани, пропалице и беспосличари, за сто куна по сату, старо и младо, п’јанци и фратри, комшије срповима и косама, мотикама и маљевима, у јаме и шкрапе, у бунаре и чатрње, иза куће, испред куће. Убрзо се у убијање увео ред. Да не би дошло до опасне контаминације земљишта и вода, почели су водити Србе на за убијање одређена мјеста. Тако настају логори, као мјеста која је хрватска држава одредила за убијање Срба.
Након рата, спроведене су какве-такве анализе и процјене тог страдања без обзира на идеолошки отпор комуниста, истих оних који су тупили оштрицу српског отпора и саморганизовања у првим мјесецима свјетског сукоба – који прво што учинише након ослобођења било је уништење логорских комплекса и преоравање стратишта, бетонирање јама. Значајни србски научници након рата хватају се у коштац са једначином чије је рјешавање постало додатно отежано свеукупном друштвеном атмосфером, изједначавањем кривице с једне стране хрватских нациста са одговорношћу остатака војске Краљевине против народа и новог поретка.
Усташки кољач међу жртвама у Јасеновцу (Фото: Лична архива)
Ипак, поставља се темељ једног увида у размјере србског страдања који нашу жртву поставља на сам вршак тог жртвеног ступа што стреми ка небесима кроз општу историју људског рода. Међу заслужнима за озбиљна истраживања истичу се Србољуб Живановић, Милан Булајић и други. Размјере страдања од извјештаја првих комисија нове власти непосредно послије ослобођења, па кроз радове и истраживања поменутих научника али и других, поклапају се у највећој мјери и тај број је свједочио о планском уништењу биолошког, историјског, културног трага постојања једног етницитета.
Бројка која никад неће бити прецизно утврђена је нажалост неминовност, али утврђивање појмова о природи таквог поступања једног народа према другом остаје проблемски приоритет – за једну философију историје; можда и за неку новоустановљену бихевиоралну историју. Но, остаје се свакако при резултатима истраживања, иако су те бројке потпуно апстрактне људском уму, као и начини убијања и звјерства почињена над србским жртвама али и осталим – ромским и јеврејским. Од налаза првих комисија, број страдалих у комплексу логора Јасеновац, који је најчешћа тема у расправама је од 500-600 хиљада како то извјештава Земаљска комисија након првих истраживања 11. маја 1945, до такође веома аргументованих налаза Србољуба Живановића и процјене од око најмање 750.000 жртава Јасеновца.
Иако се бројеви донекле разликују, налази се суштински не разликују и тичу се слагања у дефиницији намјере починиоца и обима злочина који га сврставају у Геноцид.
Деведесетих, на мала врата историје србског страдања улази пројект појединачног пописа, именовања жртава покоља у Јасеновцу. Један од посебно ангажованих био је данашњи предсједник Управног одбора Музеја жртава геноцида епископ пакрачко-славонски Г. Јован. Тих ратних деведесетих, с хрватске стране допирале су информације о монструозним ревизионистичким пројектима који су у тим годинама са лица земље и из памћења брисали мртве. Усташки преци убијали су живе. Пописивање имена жртава била је у то вријеме некако најбоља протумјера. Пијетет који је имао сасвим другачију симболику и тежину од неоусташког ревизионизма. Тако је било онда. Деведесете су сад скоро на пола пута до ’45. То бројање се приближило броју од сто хиљада имена – што је за сваку похвалу, с обзиром на временску дистанцу која се увећава а не смањује. Међутим, фигура једначине коју поменух на почетку добија још једну непознату која нас зауставља у главоболној недоумици и нијемој упитаности о новим задацима које је испред себе поставио Музеј жртава геноцида. Питање је то за философију историје, јер бројке до којих се дошло сад на неки волшебан начин предњаче испред увида о обиму страдања а који смо усвојили на темељу рада истакнутих научника, али и свих могућих консултованих и употребљивих историјских извора; од њемачких извјештаја у току рата до поменутих послијератних комисија.
Бројке до којих се дошло, по концепту јеврејских истраживача Холокауста – једно име једна жртва – постају у једначини један камен спотицања, јер као својеврсни материјални доказ добијају једну нову улогу у једном новом контексту, за разлику од деведесетих, кад је то отпочињање бројања имало духовну, молитвену димензију. Бројање као помињање, сад као да је уступило мјесто једној другој димензији бројања – броји се избројиво, броји се коначно и доступно. Бројке приземљују, урамљују у видљиве и упоредиве таблице.
На небу, сматра се, свјетли далека прошлост у сјају давно несталих звијезда, чија свјетлост још путује до нас. Броји ли неко звијезде, простим оком, са земље. Можда смо и сами покушали, у некој љетној ноћи. И кад избројимо сто педесет, или хиљаду пута толико, нећемо се неодступајући утврдити у избројаном броју звијезда. Има их, пуно, пуно више.
Прије неколико дана, тачније 21. августа, директор Музеја жртава геноцида господин Дејан Ристић проглашава све који су се озбиљно и професионално бавили србским страдањем у НДХ, а посебно логором Јасеновац „дилетантима“, у интервјуу датом Гласу Српске. Господину Ристићу за окидач користи улога израелског историчара Г. Грајфа, иако не помиње експлицитно ни једно име тих „дилетаната“, нити научне претпоставке које сматра научно безвриједним. „Дилетанти“ су, схватиће они који по мало прате и неколико србских интелектуалаца, и Антонић, Ковић и сви остали који узму у уста Јасеновац, а с којима је епископ славонски са сметњама на вези, или господин Ристић, али и сви они који се не слажу са доктрином коју у нашим данима доноси Музеј Геноцида – која се не слаже са општепознатим чињеницама о србском страдању, а суштински се слаже са званичним савременим хрватским подацима о стратиштима из НДХ.
Нова доктрина се једнако поклапа са ријечима Ј. Баберовског, који за њемачког историчара и „стручњака за НДХ“ Александра Корба и његову докторску дисертацију као ментор каже: „Корбова дисертација је изванредан прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи да пише о овој теми на уобичајен начин.“ Многи су већ чули за Корба, њемачког стручњака за НДХ, који је био гост у србским институцијама два пута, у Музеју жртва Геноцида 2019. али и као звијезда симпосиона „Новомученици – Полиперспектива“ одржаног 14. 9. 2021. у просторијама Србске православне гимназије у Загребу, под покровитељством Патријарха Порфирија. Александар Корб је познат научној јавности по својој тези да у НДХ није било „мастер плана“ за уништење Срба. Срби су често убијани из страха усташа од побуне, неријетко у логорима јер су производни планови са логорашима пропадали, а сав тај арсенал бизарних оружја за убијање, каже доктор Корб, настао је услијед слабе опремљености усташа.
Каква је природа догађаја која је утјецала на овакву драстичну промјену у приступу жртвама Геноцида? Мислим првенствено на главне актере и најекспонираније личности у овој проблематици, а то су епископ славонски Јован, и актуелни директор Музеја жртава Геноцида, господин Ристић. У деведесетим одређени услови, прије свега технолошки, били су ближи средини ХХ вијека и годинама завршетка рата, него данашњим навикама и цивилизацијским претпоставкама око којих се оне уобличавају. Тих деведесетих јеромонах цетињског манастира отац Јован, садашњи владика славонски, чинило се да је на плећа набацио велико бреме бављења темом Јасеновца и његовим жртвама. Од тих дана и лика оца Јована и његовог несвакидашњег труда – у чијој незваничној биографији су стајале већ тад урбане легенде о сарадњи са познатом македонском групом Анастасија, завидним познавањем модерне културе, лика једног младог и образованог монаха, уз то из страдалног Поткозарја – до ових изјава г. Ристића (а њих двојица припадају идентичном наративу, јер владика Јован је и предсједник управног одбора Музеја, дакле блиски му је сарадник Ристић), чини се, разлика је већа него што су поменуте цивилизацијске и амбијенталне, ако упоредимо данашњицу и посљедњу деценију ХХ вијека. Као да су прошле године, не обичне, него оне свјетлосне којима се мјери удаљеност од давно несталих звијезда, чији сјај још ипак видимо.
Дакле, све оно што не припада том дискурсу иза којег стоји Музеј жртава Геноцида, Ристић проглашава дилентатизмом. Укидајући било какав научни дијалог, очито је дошло вријеме институционализације монопола који је за себе приграбио Музеј жртава Геноцида, односно његови челни људи. Није у првом плану ипак научна (не)оспособљеност директора Музеја, иако он прозива све остале управо за недостатак научног кредибилитета. Важно је Именовање, које је некад имало потпуно други циљ, сад изгледа као један свршени посао бројања. Именовати у почетку није значило избројати. У нашим данима владика Јован смирује неразумне и позива на трезвено и рационално сучељавање са чињеницама до којих се дошло – са избројаним именима. На питања о броју жртава он избјегава одговор. Испада да се именовање оних које је било могуће именовати, заправо спроводило не као молитвено и духовно предочавање Лица жртве кроз Име, због којег се и страдало – него је то била инвентура страдања која сад подметнута из саме СПЦ представља велики проблем не само нама и долазећим генерацијама међу Србима него и онима с друге стране који се морају суочити са својом прошлошћу.
Држава се у овим осјетљивим темама показује као несигуран партнер са видљивим недостатком стандарда. Док челници Музеја жртава Геноцида, који је државна институција, са гнушањем помињу израелског историчара Гидеона Грајфа, називајући сваки другачији наратив „парадржавним“ – он је два пута одликован од највиших званичника Републике Србије и то од МВП 2018. те од Предсједника 2019. године. Да ли смо управо свједоци да чињенице о србском страдању постају забрањена, алтернативна и незванична историја и то под покровитељством државе Србије, која се нажалост све чешће показује као спонзор пројеката који стоје у супротности са националним интересима? Као кап у великом мору свјетске политике, не можемо а да се не осврнемо на глобална догађања чије читање нам доноси застрашујуће закључке.
Као у реалности путујућег свјетла угаслих звијезда, обасјани тим угаслим сјајем које ће нас из прошлости надживјети, у наше животе се мјешају давно завршени сукоби, за које смо били сигурни да су и како су се завршили. Нити су завршили, нити више можемо са сигурношћу рећи на чијој страни се завијорила застава тријумфа. Као што је руска побједа постала забрањена историја, а уједињена Европа опет се спрема на православни исток, отворено, без стида и страха – тако се може без великог загонетања уклопити у нови наук теза да, иначе непослушни, Срби ни у ком случају нису могли бити у прошлости народ који је поднио милионске жртве. Можда у спремању за ново клање, треба нам свакако скинути части и ореоле из прошлости. Одавно смо изгубили статус побједника и савезника, што је чак и теже него изгубити статус жртве. Али иде скупа.
Сјећање на жртве је сјећање да смо на свјетлој страни, не у сјају угаслих звијезда, него у непатвореној свјетлости Сунца Правде.
Аутор: Александар Тутуш
Извор: Стање ствари
