Забрана помоћи Сирији је само још једна војна акција модерних терористичких група
Сиријци верују да ће се приликом страшног суда Исус спустити низ један од минарета и сукобити се са сотоном, те га коначно и победити. То ће се десити у њиховом Дамаску, најстаријем насељеном граду у историји човечанства.
Ту још од VIII века стоји Омаја џамија, једна од највећих и најстаријих на свету. Подигнута је на темељима цркве Светог Јована Крститеља још из Византијског доба. Све џамије на свету су са 1, 2, 4 или више минарета, једино небо Дамаска парају 3 минарета јер су они један посветили Исусу Христу и верују да ће се Исус баш низ њега спустити кад дође време за борбу са овим злом, а зло је огромно. Џамија у којој има места за преко 20.000 верника а у сред џамије светиња, гроб са делом главе Светог Јована Крститеља којем се и Сиријци клањају.
Овде се муслимани и православци којих у Сирији има 3 милиона, моле заједно и нигде у арапском свету нема толико верске толеранције као овде. Легендарна пијаца ал Хамидиа у којој се некад продавало од игле до локомотиве, налази се мало даље и ових дана претворена је у прихватни центар, болницу и мртвачницу. Већ четврти дан не зна се колико је Сиријаца страдало у овој катастрофи модерног доба, а милиони људских живота су на коцки због политиканства.Оно што су у Сирији начеле гранате у дванаестогодишњем рату, докусурила је последња катастрофа.
Међународна заједница обуставу помоћи овој земљи правда уведеним санкцијама председнику Асаду, што је само по себи геноцид модерног доба. Баш због њих је ова земља и подељена на 4 дела, један је под контролом Асада, други дио држе Курдске снаге, трећи дио подржава САД а четврти финансира Турска. А тој Турској у помоћ је притекло преко 80 држава света док су Сирији највише помогли УАЕ, Ирак, Иран, Либија, Египат, Алжир, Индија, Русија и с поносом можемо рећи грађани Србије преко амбасаде у Београду. Да, само грађани Србије јер је држава Србија 16. марта прошле године увела санкције овој земљи која је прва одбила признати КиМ. Али зато није био проблем да се пошаље 50 спасилаца и 3 возила Турској, земљи која је прва признала КиМ и чији пилоти су први бомбардовали Србију, а пар векова у прошлост се нећемо ни враћати…
Овим хуманитарним интервенцијама додворавања јачем, придружила се и Република Српска, која је за Турску послала једног ватрогасца и двадесетак припадника ГСС. Након што су политиканти завршили сликање на аеродрому Маховљани, ови момци су кренули пут Турске да спавају у шаторима не до краја спасилачке мисије, већ док им политичка елита не дозволи да се врате својим кућама.
У оваквој расподели света и не чуди што данас само Дамаск има преко 3.000 мртвих. Овај град је од предратних 3.5 милиона због избеглиштва достигао скоро 8 милиона становника док њих 11 милиона широм земље више не живи у својим кућама. Грађани Сирије поново проживљавају други „дан гнева.“ Први дан гнева десио се 15. марта 2011. године када је почео најкрвавији оружани сукоб у XXI веку.
Када се француски мандат на Леванту 1943. године завршио ове територије престају да буду њена колонија. Уједињењем Дамаска, Алепа, Алавита и Друза, настаје Сиријска Арапска Република. На челу Сирије је од 1970. па све до смрти 2000. године био Хафез ал Асад, отац актуелног председника те земље. У јуну 1980. године на њега је покушан атентат из ручног бацача а ракета је прошла између њега и председника Малија. Истрага је показала да су напад финансирале САД преко терористичке организације „муслиманска браћа.“ Иста организација ће 2. фебруара 1981. године преко разгласа на џамијама позвати на устанак и заузети град Хаму, војска је град вратила а следећи напад ће се у истој организацији десити 30 година касније. Хафез умире 2000. године и некако баш тад је легализовано приватно банкарство.
Просечна плата у Сирији тих година била је 800 евра а данас је 90 евра. Сиријска фунта одувек је била стабилна јер су само приходи од нафте износили 25%. Његов син Башар ал Асад прву већу „грешку“ прави 2003. године када је подржао Ирак против великих сила. Билдербершка група која на састанцима разговара о будућим ратовима у којима ће учествовати НАТО пакт, одмах следеће године је тражила његово свргавање. Наредних 7 година припреме било је довољно да 4 земље НАТО-а САД, Велика Британија, Француска и Турска, дишући кроз плућа савезника Катара и Саудијске Арабије изазову нове сукобе на овој територији. Ове две земље не воле Сирију али из неких других разлога, а јасно је да су нафта и гас опет у средишту пажње.
Иако су сиријске резерве нафте скромне за разлику од већине земаља Персијског залива, њихова територија има велики значај због нафтовода и транспорта црног злата. Онај ко контролише владу у Дамаску, контролише и допремање нафте у Европу па и не чуди што се 2015. године и Русија укључила у рат у Сирији. Шеик Катара Хамад ел Тани 2010. године са председником Ердоганом састао се у турском летовалишту Бодрум. Изјавио је да Катар планира да преко Саудијске Арабије, Јордана и Сирије изгради нафтовод до Турске. Турски султан је одушевљен али Асад је одбио овај споразум и изјавио да он штити интересе свог савезника Русије која је највећи снабдевач Европе гасом.
Врло брзо се са оним истим огранком терориста из осамдесетих формира тзв. Слободна сиријска армија и креће рат у Сирији. На територијама под контролом побуњеника живот се претворио у пакао са паролама да ће Сирија постати нова Либија. Саудијска Арабија је слала своје робијаше и остале верске фанатике како би се борили у Сирији. На конференцији „Пријатељи арапских земаља“ одржаној у Мароку 2013. године преко 100 земаља света признало је џихадисте као нове представнике Сирије. Џихадисти су овладали нафтним бушотинама на истоку земље и нафту извозили преко турске луке Чејхан а за добро одрађен посао за њих је оружје пристизало у исту луку бродовима. Рачунало се да ће сиријски проблем брзо бити решен али се није рачунало да је Башар ал Асад по занимању војни офталмолог и да је боље од њих видео многе ствари. Оно на шта се још није рачунало је то да Сирија није Либија и да је сиријска војска међу најбољима на свету. Након 12 година пакла влада у Дамаску је бар за сад сломила оружану побуну плаћених џихадиста који су преплавили ову несрећну државу. Једино је Сирија успела да се до данас одржи на ногама за разлику од осталих земаља које је однео талас Арапског прољећа. Највећу жртву одбране Сирије поднела је сиријска војска која је изгубила чак 150.000 припадника. Сукоб у Сирији однео је више од пола милиона живота, настрадало је и 120.000 цивила од којих су једна петина деца.
Забрана помоћи Сирији је само још једна војна акција модерних терористичких група које нападају ову већ разорену земљу…
Aутор: Деки РС
