Zaboravljeni zločini i sramota u Crnoj Gori
Nije im do istine o sebi i svojima
Tekst „Ukloniti spomenik crnogorskoj sramoti“, pre desetak dana objavljen na portalu IN4S, kojim se traži izmeštanje spomeničkog obeležja vojvodi Mirku Petroviću Njegošu (1820-1867), izazvao je podosta komentara. Ovde će biti navedena svega dva, suprotstavljena jedan drugom.
Prvi, Dinki:
„Zbog silovanja svoje sestre Vilajete…Todor Kadić je ubio u osveti silovatelja njegove sestre knjaza Danila 1860, godine u Kotoru. Pišite jer smo skloni zaboravu, Todora današnji Montenegrini nazivaju teroristom, ubistvo manitog vladara koji je po silovanju sledećeg dana naredio da se ubiju (bili su otrovani) dva njegova maloljetna sestrića, nazivaju zavjerom, genocid nad bjelopavlićkim bratstvom Kadića 1854 i Kučima 1855 i 18 56. pravdaju lažima o njihovoj saradnji sa Turcima“.
Drugi, Dušan, kao utuk Dinkiju, latinicom:
„Prvo knjiga iz koje ti pišeš je laž jer u doba koje pominješ čast žene je bila čuvana tako da su čak i Turci išli među ženama da ih crnogorci nebi ubili jer crnogorac nikad nije ubijao pred ženom a nije zapamćen nijedan slučaj napastvovanja žene u istoriji. Knjaz Danilo je… bio (a posebno brat mu Mirko) jedan od najboljih poznavaoca prava i običaja CG usudio se da malo prije toga siluje sestru Todora Kadića tj. ženu P. Pavićevića? Habjanovićka je otišla predaleko u lažima da bi ponudila roman o tri žene onima koji ni knjigu nisu pročitali i neće da razmišljaju“.
Ovome potpisniku, sastavljaču komentarisanoga teksta, učinilo se korisnim da Dušana u ponečemu ispravi:
„Dušane, zaštitniče silovatelja,
Nije Habjanovi}ka oti{la predaleko u la`ima, ako je i pisala o Danilovom silovateljskom ‘podvigu’, činila je to na osnovu onoga što je zapisano neposredno po Danilovu orgijanju pod Ostrog – slava mu i milost – na Trojičindan 1854. godine.
Pisao je o tome bečki Svetovid, pisao je novosadski Srbski Dnevnik, pisao je bečki Die Presse, pisali su savremenici Duka Londrović i Simo Popović, crnogorski vojvoda od pera.
Ako te to više zanima, potraži knjigu ‘Crnogorska pohara Kuča’, u njoj ćeš naći Danilovih nesojluka u ogromnim količinama.
A što se tiče tvoje tvrdnje da je ‘Danilo bio (a posebno brat mu Mirko) jedan od najboljih poznavaoca prava’, mogao bi saznati da je bio neobrazovan, duduk – zakonski tekst nije pisao on, pisali su mu ga drugi“.
Bio je to uzaludan trud jer je Redakcija IN4S, koja navodno deluje na paroli „Nije crnogorski ako nije srpski“, izbrisala ovaj komentar – teško je objasniti zbog čega, manj ako nije na sajtovsku „startnu liniju“ trebalo postaviti tri upečatljivije crnogorstvujuće poruke.
Prvu je „osmislio“ Relja Čampar – „Mrš fukare četničke“, drugu Stara Raška obraćanjem Kučima – „Imali ste priliku da se pobijete sa Katunjanima ali od njihovog mača ste uvijek stradali i onda kad su vas Turci vodili u vojske što su trebale da osvoje Cetinje. To što su danas Drekalovići Srbi a Katunjani dukljani ne mijenja činjenicu da su 1856 Katunjani bili Srbende a tvoji Drekalovići turkofili i malisori“, a treću Marek – „Vazda su izdajnici drhtali pred strašnim okom vojvode Mirka Petrovića. I dan danas. U Kučima su se junaci slavili a pogani saradnici skadarskog vezira kaštigali… A što, da tim uvlačiguzima otomanskim podignemo spomenik? To oćete?“
Kad je već tako, Dušan se mogao zoriti svojim „znanjem“ da je kod Crnogoraca „čast žene bila čuvana… a nije zapamćen nijedan slučaj napastvovanja žene u istoriji“, čak i ako je stigao da na istome portalu, istoga dana, pročita saopštenje crnogorskoga ženskog Foruma „Naprijed“, u kome je naznačeno i sledeće:
„Samo u prvih osam mjeseci ove godine Ministarstvo unutrašnjih poslova registrovalo je preko 370 slučajeva nasilja u porodici, od kojih su se dva završila tragično. Država već decenijama nije u stanju da obezbijedi pouzdanu statistiku o nasilju nad ženama, a dostupni podaci pokazuju da se sve češće dešavaju slučajevi sa tragičnim posljedicama, koji su vrlo zabrinjavajući i uznemiravajući. Tome treba dodati i slučajeve ženskih suicida, koji su nastali kao posljedica višegodišnje patnje i nasilja nad ženama. Agresivnost je dijelom i karakteristika crnogorskog mentaliteta“.
No, bilo kako bilo, ovom potpisniku se čini da dovde ispisanim redovima pristaje i ono što sledi.
Trojica poslednjih crnogorskih vladara, vladika Rade, Petar Drugi (1813-1851), knjaz Danilo (1826-1860) i knjaz/kralj Nikola (1841-1921), o Kučima su „brinuli“ s neiscrpnom zavišću pred sopstvenim zaslugama za očuvanje srbskog nacionalnog duha. Jer, Kuči su vekovima uspevali da, iako najvećim delom izolovani od ostale srbske narodnosne mase, pod stalnim pritiskom turske vojne sile i njenih arbanaških poslušnika, održe svoj plemenski prostor i ojačaju svoju nacionalnu supstancu. Ako se vladika Rade trudio da svoju duhovnu vlast nad Brđanima proširi i na svetovnu, kao i da ubistvima najviđenijih kučkih glavara stavi Kučima do znanja „ko je ko i ko je šta“ i da im, tako, „sabije rogove“, njegov naslednik knjaz Danilo zasnovao je svoju politiku prema Kučima isključivo na želji da to srbsko pleme biološki uništi; trebalo je ukloniti svaki trag da su Kuči najmanje jedan vek pre vladike Petra Prvog, svetoga Petra Cetinjskog (1748-1784-1830), počeli s ujedinjavanjem brdskih plemena za borbu protiv turskog okupatora, pošto su samo na taj način mogli „ozakoniti“ svoj napor da Staru Crnu Goru proglase stožerom oko koga, makar i silom, valja okupiti srbska plemena iz Brda.
Kad je u pitanju „stožer“, dobro bi bilo znati da je vojvoda kučki Radonja Petrov Iliković, Drekalović, danas poznatiji kao Radonja Petrović (oko 1670-1737) bio guvernadur brdski, „i to ne samo Kuča, Pipera, Bjelopavlića, Bratonožića, Rovaca, Morače i Vasojevića, nego i arbanaških plemena Klimenata, Hota, Gruda i Kastrata (poznatih kao Gornja Brda – IP)… Tako se vojvoda Radonja uzdigao do velikog položaja, većeg nego iko pre njega, i to ne samo među Kučima nego i među ostalim Brđanima i Crnogorcima, od kada je Zeta potpala pod tursku vlast“.
Da ne bi bilo zabune – u svim crnogorstvujućim tumačenjima „svirepih“ obračuna s Kučima, najuočljiviji je trud svih tumača da se, primenom dobro poznatog pravila da cilj opravdava sredstvo, i ne pomene zločinački put do „priznanja državne vlasti“, do „savijanja vrata“ i do potpunog pokoravanja cetinjskim glavarima. U kučkom slučaju, svi se tumači oslanjaju na priče koje su na Cetinju smišljali knjaz Danilo i brat mu Mirko i koje su Kuče predstavljale kao izdajnike i turske poslušnike. Nikome od njih nije ni bilo stalo da znaju da „nijedno pleme crnogorsko nije bilo izloženo toliko svakodnevnim turskim napadima kao što je bilo pleme Kuči. Ali se ni Turci ni Arbanasi nikoga nisu tako bojali kao Kuča. Jer su njihove čete krstarile svuda, ne dajući Turcima mira, prekidajući karavane i svaki saobraćaj između gradova. Turcima je to dodijalo i sama vlada iz Carigrada naredila je da se Kuči pošto-poto rasele, a da se njihova sela opustoše i unište. Zato je Turska vlada u drugoj polovini 17. vijeka poslala vojsku i sa sedam strana napala na Kuče, koji su se viteški branili i nanosili Turcima udare, sve dok su imali municije i hrane; a kad je nestalo i jedno i drugo – bili su prinuđeni da napuste svoje domove i da gledaju, koliko se god može, da spasu od konačnog uništenja. Narod je bježao… na sve strane, a naročito preko Morače i Male Rijeke, gdje su ih Turci sustopice pratili“ – tokom zbivanja poznatih kao turska Pohara Kuča 1774. godine (Tomo P. Oraovac, Znamenite Crnogorke, Zemun 1940, 9).
Crnogorstvujućem svetu nikako da „pod kapu“ stane istina da su se Kuči, pored nevolja koje su imali sa Turcima, povremeno natezali i sa Crnogorcima. Vidimo to iz jednoga pisma kotorskom vanrednom providuru, pisanoga krajem novembra 1722. godine, u kome se vojvoda Radonja Petrov žali na Crnogorce iz Lješanske, Riječke i Katunske nahije, „od kojih ne mogu da prođu kad im je neophodno da stignu“ u Kotor. Sa tim u vezi, valja pomenuti i predstavku Radonje Petrova mletačkom Senatu, u kojoj je 17. februara 1717. godine napisao da su „Kuči, čuveno pleme…narod koji broji tri hiljade ljudi (pod oružjem)… okružen sa svih strana Turcima… odbrana i kruna cele Crne Gore koju oni štite“.
Posle smrti knjaza Danila, najpre pod stvarnom upravom njegovog brata vojvode Mirka Petrovića (1820-1867), a potom i pod nominalnom vladom knjaza Nikole, sinovca Danilovog a sina Mirkovog, nastavljeno je sa takvom politikom. To je najsurovije došlo do izražaja tokom Prvog svetskog rata kad je kralj Nikola, svojim komandnim manevrima, nastojao da uništi pripadnike Kučko-bratonoške brigade, najpre na hercegovačkom ratištu, potom na drinskom i, na kraju, na već izgubljenom ratištu pod Lovćenom. Ovo poslednje odigralo se tako što je knjaz Petar (1889-1932), Nikolin sin, naredio da se levo krilo lovćenske odbrane povuče, s obrazloženjem da je desni sektor, njeguški, poražen. Čim je levo krilo odstupilo, Petar naređuje njeguškom krilu da se povuče, pošto je i levo krilo već ranije moralo da napusti svoje položaje. U tom trenutku kralj Nikola odlučuje da nastavi nedovršenu misiju svog vladarskog prethodnika i naređuje da se Kučko-bratonoška brigada, „jedna od najhrabrijih jedinica crnogorske vojske“, pošalje na Lovćen, u centar fronta. „Ove hrabre brigade kralj se bojao kao vatre žive, i s toga je trebalo udesiti da ona bude zarobljena. I tako… dok su se jedinice s levog i desnog krila već bile povukle, Kučko-Bratonoška brigada šalje se u centar, na samu kupu Lovćena, da bude zarobljena. Kad je ova brigada stigla na Presjeku, glavni položaj, i otpočela borbu, neprijatelj ju je već bio opkolio sa dvije strane. U tom momentu kralj je već bio napustio Cetinje i bježao ka Podgorici“. Blagodareći velikoj hrabrosti, Kučko-bratonoška uspela je da se izvuče i da pod borbom odstupi ka Podgorici (Lazar Rašović, Crna Gora u evropskom ratu, Sarajevo 1919, 49-52).
Vratimo li se knjazu Danilu koji beše branjenik onoga Dušana iz uvoda cele priče, on je, neizgledan, visine malo iznad dečje, morao osećati ne samo zavist nego i mržnju prema svima koje je morao gledati iz žablje perspektive. U grupu onih koje je morao tako gledati, spadao je i njegov stric Rade Tomov, vladika Petar Drugi, sa kojim se, osim u zločinjenju, ni po čemu drugom nije mogao upoređivati, niti bi mogao izdržati bilo kakvo poređenje koje bi mu tek „zadobijeni“ podanici nametnuli, čak i najdobronamernije. Dodamo li tome i svedočenje vojvode „od pera“ Sima Popovića (1846-1921) da je bio „ljubomoran… ne lijep, i jako surevnjiv“ (Dimo Vujović, Knjeginja Darinka : Politička aktivnost, Cetinje 1968, 65), odnosno da je u svojoj nelepoti, ili ružnoći, bio zavidljiv, ljubomorno zloban, pun zavisti , onda se za mnoge postupke knjaza Danila može tvrditi, bez ikakvog preterivanja, da su nastajale iz mračnog kutka njegove psihe. A razložno mirotvoračko delovanje Pera Tomova (oko 1800-1854), brata vladičinog, onoga koji mu je testamentom ostavljen da ga nastavlja (podučava) dok se ne priuči državnim poslovima, Danilo je bahato odbacio i uklonio sa crnogorske političke pozornice; najpre ga je proterao u Austriju, a posle godinu dana, lako je i to moguće, preko svojih ljudi „umro“. Perova sahrana uz državne počasti bila je samo priredba „za zaseniti prostotu“.
Budući neškolovan, bez elementarnih znanja o svetu koji bi mu vladičanskim dužnostima bio namenjen, izbegao je da se u taj svet upusti. Pijanom pričom o svom budućem „balkanskom carstvu“, izgovorenom na Trojičkim svečanostima 1854. godine, pod Ostrogom, on je jasno iskazao maniju veličine i naznačio svoju želju da se izvuče ispod senke stričeve i da strica nadmaši bar u nečemu: da ne bude vladika crnogorski i brdski, duhovni predvodnik jedne šačice poluslobodnih ljudi, već da on istom tom svetu, ali „i šire“, bude novi Spasitelj. Uzor za knjaževstvo, kao zamenu za vladičanstvo, našao je na srbskoj istočnoj strani, ali mu je to služilo samo kao podloga „organizacione“ prirode, pošto mu je osnovni cilj, makar koliko dalek i bezizgledan, bio da „njegova“ Crna Gora, ta „srbska Sparta“, postane krov celom Srbstvu. Nije isključeno da je svoju samoumišljenu veličinu video kao veću i od one koja je pripadala caru Dušanu (1308-1331-1346-1355) i koju je često pominjao i stric mu, vladika Rade.
Takve njegove težnje uočio je i ruski konzul u Dubrovniku Stremouhov koji je novembra 1856. godine boravio na Cetinju, ne bi li osujetio Danilov plan o priznavanju turskog sizerenstva (tutorstva), „što je uglavnom odgovaralo francuskim savjetima“. U izveštaju o toj svojoj poseti, Stremouhov je istakao veliki uticaj francuskog konzula Ijasenta Ekara, „čijim se laskanjem, pričama o kraljevstvu i sl. Danilo zanosi“. U svemu tome, primećuje Stremouhov, veliku ulogu ima i knjaginja Darinka, zbog svojih neprikrivenih ambicija da na Cetinju stvori raskošni dvor (Dimo Vujović, Navedeni rad, 51).
Neobrazovanom kao što je bio, svako ko je išta u tom pogledu značio u Crnoj Gori (a loš primer u tom smislu bio mu je brat od tetke Stevan Perović Cuca – 1831-1857 –, možda jedan od obrazovanijih Srba toga vremena, iz Crne Gore svakako), morao mu je u takvoj i tolikoj zavisti i mržnji biti velik neprijatelj. Svoju prirodnu bistrinu koju pojedini njegovi „tumači“ ističu kao nesumnjivu, koristio je na nesreću onih koji su mu, po želji vladike Rada, stavljeni u podanički položaj, mada je uputno postaviti i pitanje kolika je to i kakva pamet bila, kad su i njemu bliski savremenici znali da kažu da „Zeka Malog treba trpjeti, ne bi li se dozvao pameti“ (Mitar Mrčarica, Njegošev perjanik Radovan Piper, feljton, Pobjeda Titograd/Podgorica 1976, 12. jul 1976). Brojne ugledne srbske porodice po Crnoj Gori i Brdima samoproglasio je svojim neprijateljima jer je samo njihovim uništenjem mogao istaći značaj i primat njeguških Petrovića. To se naročito tiče kosorskih Petrovića, potomaka nekadašnjih kučkih vojvoda, onih koji su generacijama ranije, mnogo pre cetinjskih vladika, nastojali da srbska plemena iz Brda objedine u borbi protiv Turaka i koji su, istovremeno, održavali „diplomatske“ odnose s Rusijom. (Gonjenje zaslužnih pojedinaca i znamenitih kuća po Crnoj Gori i Brdima, uz istovremeno uzdizanje novih, dotle manje uglednih, čak i neuglednih, produženo je i pojačano posle pogibije Danilove, kada je vojvoda Mirko, sve do svoje smrti, bio stvarni vladalac u Crnoj Gori. „Knjaz Nikola, po smrti očevoj, produžio je vladati u tome pravcu i kod njega se otvoreno razvila težnja: da stare, zaslužne kuće crnogorske uništi, kako bi nestalo pomisli, da ima njihovih zasluga u postanju nove Crne Gore i dinastije, a da podigne nove, koje će mu za to biti obavezne i blagodarne, a neće se moći pozivati na zasluge svojih starih“ – Vojvoda Simo Popović, Memoari, Cetinje 1995, 455).
Navodne pobune pojedinih brdskih plemena: Pipera, Bjelopavlića i Kuča, naročito ovih poslednjih, Danilo je sam izmišljao i izazivao, paranoično ih proglašavajući pokušajima da se ta plemena „udruže“ s Turcima a protiv njega, pretvarajući ih tako u svoj privatni rat:
1. Nezadovoljstvo koje su Piperi iskazali zbog njegove poreske politike (1852) nazvao je pobunom i pokušajem da se to pleme okrene Turcima, iako mu je moglo biti dobro poznato da su Piperi odbili tursku ponudu za pomoć u trudu da se reše nastale poreske nevolje;
2. Bjelopavlićku bunu koja se do kraja svela na verbalno nezadovoljstvo osramomoćenih Bjelopavlića, Danilo je sam izazvao svojim nemoralnim (neljudskim, sramotnim) napadom na dostojanstvo tamošnjeg (1854). Bjelopavlićko nezadovoljstvo takvim postupcima, Danilo je iskoristio kao povod da digne crnogorsku vojsku i ognju i maču podvrgne celo bjelopavlićko pleme;
3. Dve pohare Kuča (1855. i 1856) izveo je sasvim proračunato, a rezultat njegovih „pobeda“, naročito one druge, bile su brojne žrtve među kučkom nejači, od dece u kolevkama do bolesnih, starih i nemoćnih lica; bio je to smišljen napor da se Kuči istrebe do poslednjeg, a po genocidnosti njegovog „podviga“ ne može se u dugoj srbskoj povesnici naći prikladan primer za upoređivanje.
I nije slučajno što je Danilo sve te svoje pohode vezao za velike hrišćanske svece: u Piperima – za Aranđelovdan; u Bjelopavlićima – za Trojičindan; u Kučima – za Petrovdan. Kad je već zloupotrebio poslednju volju vladike Rada (odbijajući vladičanski tron), mora biti razumljivo što tokom svoje kratke vladavine nije poštovao ni osnovne hrišćanske vrednosti. Sve to, zapravo, svedoči da je on u najranijoj mladosti, uz Petra Drugog dolazeći u dodir s osobama iz prosvetiteljskog i masonskog kruga, baštinio njihove osnovne filosofske poglede: antiklerikalizam, odnosno zalaganje da se sveštenstvo istisne iz javnog života, i teoriju prirodnog prava, po kojoj je čovek slobodan da svu svoju snagu upotrebljava po svojoj volji i da ima neograničeno pravo na sve što može postići svojom silom; i jednu i drugu filosofsku misao on je primenjivao s krajnjom bezobzirnošću.
Ono što se u svim tim plemenskim „bunama“ i knjaževskim „podvizima“ i „pobedama“ može svesti na zajedničku crtu, jeste poslušnički rad Danilovih pisara i sekretara, ljudi dovoljno školovanih da Danilove naume „teorijski“ pokriju i opravdaju. Zbog toga, sve Danilove izveštaje stranim konzulima o razlozima zbog kojih je navodne bune smirivao ognjem i mačem, treba smatrati lažnim. Ta Danilova pravdanja imala su za jedini cilj da prikriju stvarnu zločinačku prirodu njegovih postupaka.
Logično je što Danilovi savremenici nisu ostavili bilo kakav zapis o njegovom uobičajenom držanju u običnijim prilikama, o njegovim stvarnim i „nenameštenim“ osobinama, o pojedinim postupcima u svakodnevnom životu. Najpre, ljudi koji su se kretali u njegovoj blizini našli su se tamo po načelima „negativnog odabira“; bili su to ljudi koje je on doveo na mesta koja im baš i nisu pripadala po svojim vrednostima, što znači da oni, njegovi dužnici, nisu ni mogli svedočiti o njegovim postupcima. Osim toga, najveći deo njih bio je nepismen, ili jedva pismen, a svoja saznanja o knjazu Danilu i njegovom vremenu nisu se ni usuđivali da, u uslovima samodržačke i tiranske vladavine njeguških Petrovića, usmeno prenesu svojim plemenicima ili kome drugo. Zar i Marko Miljanov Popović (1833-1901), vojvoda crnogorski, četrdeset godina po Crnogorskoj pohari Kuča, ne piše da se o tom događaju nije ni smelo govoriti. Pa se onda o Danilu govori samo na osnovu sumnjivog podatka da je on isključivo radio na ujedinjenju brdskih plemena sa crnogorskim, a koliko mu je bilo stalo do tog ujedinjenja vidi se i iz činjenice da Kučima, najugroženijem srpskom plemenu u Brdima, nikad nije ni pokušao (kao ni njegovi prethodnici) da pruži oružanu pomoć „svoje“ Crne Gore.
Ako pojedini njegovi pisari ili sekretari, i Milorad Medaković (1824-1897), naravno, nisu kasnije ostavili bilo kakav „tajni“ zapis o Danilovoj vladavini (da se, recimo, objavi posmrtno), razlog treba tražiti i u njihovoj sramoti pred učinjenim i u strahu od Božje kazne za saučesništvo u Danilovim zločinima; zločinima pomaganjem, pravdanjem i prećutkivanjem.
U celoj stvari osnovno je pitanje šta zavist i mržnja mogu proizvesti, šta se iz nesumnjivog Danilovog kompleksa niže vrednosti može izroditi, da li su se gresi njegovog vladarskog prethodnika Petra Drugog iskazali već na njemu, Danilu, i da li su Danilovi i Mirkovi gresi (zajednički ili pojedinačni) i, na kraju, Nikolini, dokrajčili ne samo dinastiju Petrovića Njegoša već i crnogorsku svetovnu državnu tvorevinu nastajalu na imperijalnim zločinima. Ako u svetim spisima stoji da će grehovi otaca pasti do devetog kolena, to znači da su mogli pasti i na prvo, i drugo, i treće (ili na svako pomalo), kao što se to desilo do crnogorskog sloma 1916. godine, sloma kojim je označen najpre stvarni nestanak imperijalne Crne Gore a potom i zator cetinjske dinastije:
– Prvo je obeleženo rezolucijom kojom se „Srpska Velika Narodna Skupština u Crnoj Gori, kao vjerni tumač želja i volje cjelokupnog Srpskog naroda u njoj, vjerna istorijskim predanjima i zavjetima svojih predaka, koji su se za njih vjekovima borili, jednoglasno i poimeničnim glasanjem“, izjasnila „da se Crna Gora sa bratskom Srbijom ujedini u jednu jedinu državu“ (Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata I, Zagreb 1961, 137, lat.);
– Drugo se pokazalo kroz činjenicu da je od tri sina kralja Nikole samo Mirko (1879-1918) imao decu, te da je od pet njegovih sinova samo Mihajlo (1908-1986) nastavio lozu preko svog sina Nikole (1944), koji sebe zove princom i koji nema potomstva.
Pitanje je takođe da li je Danilo patio i od kakvih drugih nerazrešenih kompleksa, koji bi u njegovom nesumnjivo patološkom slučaju predstavljali uzrok poremećenog ponašanja. Čak i Dušan Vuksan (1881-1941), filolog i istoričar, jedan od onih koji su veličali Danilovu ličnost, nije mogao prevideti da se u njoj „kristalisala jedna velika mana Danilova, koju vladalac ne smije da ispoljava, a to je neodoljiva mržnja. Onoga, koga je mrzio, Danilo je gonio do iskopa, ni jedno poniženje, nije mu bilo dovoljno, samo kad se radilo, da protivnika smrvi. Ova velika mana Danilova staće ga kroz koju godinu i glave“ (Dušan D. Vuksan, Knjaz Danilo Petrović Njegoš, Zapisi, najpre časopis za nauku i književnost, potom glasnik Cetinjskog istorijskog društva, Cetinje, knjiga XI sveska 6 – jul 1932, 62). Iz takve mržnje, kao što to zapaža diplomata, lekar Vladan Đorđević (1844-1930), „počinje čitav niz tragičnih krivica kneza Danila Petrovića Njegoša“, koje naziva „groznim presudama njegovim… i divljačkim izvršenjem Mirkovim“.
Da se u ovim dvema ocenama ne preteruje, pokazuje Danilova zapovest da se dvojica ubijenih Điknića „objese da vise za petnaest dana kao opomena svim ostalim Bjelopavlićima kako će proći oni koji su nepokorni i nevjerni gospodaru Crne Gore“ i kojima „niko se za petnaest dana nije smio primaći sem njihove ojađene majke koja je svakoga dana dolazila… da brani mrtve sinove od muva, a bilo je ljetnje doba“ (Budo Simonović, Zeko Mali, Beograd 2000, 43-44). Razložnom umu teško je objasniti da li se ovim primerom potvrđuje samo Danilova moralna izopačenost, ili se radi o izuzetno agresivnoj osobi sa sadističkim sklonostima za dominacijom nad svojim okruženjem i podređivanjem svega sopstvenom častohleplju, kao i neprikrivenom sklonošću da uništi sve što se po hrišćanskom učenju smatra bližnjim.
A da je Danilo bio daleko od hrišćanskih moralnih načela ne kazuje samo njegova odluka da vladičansku čast zameni knjaževskom, već to potvrđuje i njegova naredba vojvodi Mirku, pre polaska na Kuče: „Udri Kuča na Božju vjeru, ako ga drukčije uhvatiti ne možeš!“; to je samo otvoreniji oblik one poruke vladike Rada istim tim Kučima da „ne htjeste li vi k mene doći, a vi ćete opet ako Bog da i po ružnom“. A onaj njegov poziv Crnogorcima i Brđanima, Kučima posebno, uoči Omer-pašinog napada na Crnu Goru da „svaki koji se časnim krstom krsti“ treba da stane u odbranu otečestva, samo je epska figura za trenutne potrebe jedne budilačke proklamacije.
U takvim okolnostima, zaista je teško je objasniti zbog čega su Danilovi biografi i tumači njegovog dela pravdali sve njegove „državotvorne“ zločine, isto kao što je, u našem vremenu, skoro nemoguće domisliti šta je tu po svemu malu i ništavnu osobu navodilo na postupke koji se ni po čemu ne mogu smatrati čovečnim, već se pre mogu svrstati u beslovesno. Ipak, nesumnjivo mora biti da se radilo o paranoičnoj osobi, „ugroženoj“ svim i svačim, pošto se sve ono što je on činio može podvesti pod školske definicije paranoje i paranoične sumanutosti. Sa tim u vezi, izvesna je i Danilova manijakalna potreba da se preko navodnih plemenskih pobuna bavi ujedinjenjem već ujedinjenih i još neujedinjenih brdskih plemena.
Po svemu, zlehudu sudbinu cetinjske dinastije odredili su neuravnoteženi i patološki postupci njenih poslednjih čelnika. Cetinjski Petrovići prošli su kako su prošli, a njihove žrtve, oličene u Kadićima i Boanu, čudesno su se v (1939), oni „vaskrsnuše ispod mnogih prezimena, kapa i vera“ i ponovo se okupiše na rodnom ognjištu u Boanu. Kadići veruju da se sve to dešava po ljudskoj meri i Božjoj pravdi. „Kao jednu od potvrda da im je i priroda naklonjena ističu kako je na jednoj zaravni u sred Boana – da li baš na onoj gde je i nekada rasla i čiji je pad prije 140 godina protumačen kao zloslutni znak velike nesreće i istrage ovoga bratstva – prije nekoliko godina ponovo iznikla bukva, iako tog drveta nema nigdje uokolo možda ni na desetinu kilometara“.
Daće Bog da se i kod svih onih koji znaju da su stradali kao Kadići, i teže od njih, a i kod ostalih Srbalja, ne samo onih u današnjoj Crnoj Gori, razgrana „bukva od obnove“, te da se ponovo počnu rađati deca u broju kojim se štiti opstanak i svake pojedinačne porodice i svekolikog Srbstva.
I, za sam kraj, ono što je zapisao novinar i publicista Budo Simonović (1945):
„Od Zeka Maloga ostala je samo priča i ime – Danilovgrad. Na puškomet od Boana i Orje Luke, na pogled k Ostrogu, njegov naslednik i sinovac knjaz Nikola, osnovao je varoš sa Danilovim imenom, kao poslednji prkos, osvetu i inat knjaza Danila. A možda je to i neka vrsta pokajnice za sve ono čime je zadužio Bjelopavliće – da mu ime nikad ne zaborave, da vazda pamte kako je ispunio svoje zlokobno obećanje“ dato Crnogorcima na početku svoje vladavine:
„Vidite li kolišnji sam mali, ali ako me ne uzaslušaste, biću vam veći od Lovćena: ako mi ne date dobrom da se proslavim, ja ću gledati da se proslavim zlom“.
Autor: Ilija Petrović, istoričar