Zaboravljeni zločini i sramota u Crnoj Gori

Nije im do istine o sebi i svojima

Tekst „Ukloniti spomenik crnogorskoj sramoti“, pre desetak dana objavljen na portalu IN4S, kojim se traži izmeštanje spomeničkog obeležja vojvodi Mirku Petroviću Njegošu (1820-1867), izazvao je podosta komentara. Ovde će biti navedena svega dva, suprotstavljena jedan drugom.

Prvi, Dinki:

„Zbog silovanja svoje sestre Vilajete…Todor Kadić je ubio u osveti silovatelja njegove sestre knjaza Danila 1860, godine u Kotoru. Pišite jer smo skloni zaboravu, Todora današnji Montenegrini nazivaju teroristom, ubistvo manitog vladara koji je po silovanju sledećeg dana naredio da se ubiju (bili su otrovani) dva njegova maloljetna sestrića, nazivaju zavjerom, genocid nad bjelopavlićkim bratstvom Kadića 1854 i Kučima 1855 i 18 56. pravdaju lažima o njihovoj saradnji sa Turcima“.

Drugi, Dušan, kao utuk Dinkiju, latinicom:

„Prvo knjiga iz koje ti pišeš je laž jer u doba koje pominješ čast žene je bila čuvana tako da su čak i Turci išli među ženama da ih crnogorci nebi ubili jer crnogorac nikad nije ubijao pred ženom a nije zapamćen nijedan slučaj napastvovanja žene u istoriji. Knjaz Danilo je… bio (a posebno brat mu Mirko) jedan od najboljih poznavaoca prava i običaja CG usudio se da malo prije toga siluje sestru Todora Kadića tj. ženu P. Pavićevića? Habjanovićka je otišla predaleko u lažima da bi ponudila roman o tri žene onima koji ni knjigu nisu pročitali i neće da razmišljaju“.

Ovome potpisniku, sastavljaču komentarisanoga teksta, učinilo se korisnim da Dušana u ponečemu ispravi:

„Dušane, zaštitniče silovatelja,

Nije Habjanovi}ka oti{la predaleko u la`ima, ako je i pisala o Danilovom silovateljskom ‘podvigu’, činila je to na osnovu onoga što je zapisano neposredno po Danilovu orgijanju pod Ostrog – slava mu i milost – na Trojičindan 1854. godine.

Pisao je o tome bečki Svetovid, pisao je novosadski Srbski Dnevnik, pisao je bečki Die Presse, pisali su savremenici Duka Londrović i Simo Popović, crnogorski vojvoda od pera.

Ako te to više zanima, potraži knjigu ‘Crnogorska pohara Kuča’, u njoj ćeš naći Danilovih nesojluka u ogromnim količinama.

A što se tiče tvoje tvrdnje da je ‘Danilo bio (a posebno brat mu Mirko) jedan od najboljih poznavaoca prava’, mogao bi saznati da je bio neobrazovan, duduk – zakonski tekst nije pisao on, pisali su mu ga drugi“.

Bio je to uzaludan trud jer je Redakcija IN4S, koja navodno deluje na paroli „Nije crnogorski ako nije srpski“, izbrisala ovaj komentar – teško je objasniti zbog čega, manj ako nije na sajtovsku „startnu liniju“ trebalo postaviti tri upečatljivije crnogorstvujuće poruke.

Prvu je „osmislio“ Relja Čampar – „Mrš fukare četničke“, drugu Stara Raška obraćanjem Kučima – „Imali ste priliku da se pobijete sa Katunjanima ali od njihovog mača ste uvijek stradali i onda kad su vas Turci vodili u vojske što su trebale da osvoje Cetinje. To što su danas Drekalovići Srbi a Katunjani dukljani ne mijenja činjenicu da su 1856 Katunjani bili Srbende a tvoji Drekalovići turkofili i malisori“, a treću Marek – „Vazda su izdajnici drhtali pred strašnim okom vojvode Mirka Petrovića. I dan danas. U Kučima su se junaci slavili a pogani saradnici skadarskog vezira kaštigali… A što, da tim uvlačiguzima otomanskim podignemo spomenik? To oćete?“

Kad je već tako, Dušan se mogao zoriti svojim „znanjem“ da je kod Crnogoraca „čast žene bila čuvana… a nije zapamćen nijedan slučaj napastvovanja žene u istoriji“, čak i ako je stigao da na istome portalu, istoga dana, pročita saopštenje crnogorskoga ženskog Foruma „Naprijed“, u kome je naznačeno i sledeće:

„Samo u prvih osam mjeseci ove godine Ministarstvo unutrašnjih poslova registrovalo je preko 370 slučajeva nasilja u porodici, od kojih su se dva završila tragično. Država već decenijama nije u stanju da obezbijedi pouzdanu statistiku o nasilju nad ženama, a dostupni podaci pokazuju da se sve češće dešavaju slučajevi sa tragičnim posljedicama, koji su vrlo zabrinjavajući i uznemiravajući. Tome treba dodati i slučajeve ženskih suicida, koji su nastali kao posljedica višegodišnje patnje i nasilja nad ženama. Agresivnost je dijelom i karakteristika crnogorskog mentaliteta“.

No, bilo kako bilo, ovom potpisniku se čini da dovde ispisanim redovima pristaje i ono što sledi.

Trojica poslednjih crnogorskih vladara, vladika Rade, Petar Drugi (1813-1851), knjaz Danilo (1826-1860) i knjaz/kralj Nikola (1841-1921), o Kučima su „brinuli“ s neiscrp­no­m zavišću pred sopstvenim zaslugama za očuvanje srbskog nacio­nalnog du­ha. Jer, Kuči su vekovima uspevali da, iako najvećim delom izo­lo­vani od ostale srbske narodnosne mase, pod stalnim priti­sko­m turske vojne sile i njenih arbanaških poslušnika, održe svoj plemenski prostor i ojačaju svoju nacionalnu supstancu. Ako se vladika Rade trudio da svoju duhovnu vlast nad Brđanima proši­ri i na svetovnu, kao i da ubistvima najviđenijih kučkih glavara stavi Kučima do znanja „ko je ko i ko je šta“ i da im, tako, „sabije rogove“, njegov naslednik knjaz Danilo zasnovao je svoju politiku prema Ku­čima isključivo na želji da to srbsko pleme biološki uništi; trebalo je ukloniti svaki trag da su Kuči najmanje jedan vek pre vladike Petra Prvog, svetoga Petra Cetinjskog (1748-1784-1830), počeli s ujedi­njavanjem brdskih plemena za borbu protiv turskog okupatora, pošto su samo na taj način mogli „ozakoniti“ svoj napor da Staru Crnu Goru proglase stožerom oko koga, makar i silom, valja okupiti srbska plemena iz Brda.

Kad je u pitanju „stožer“, dobro bi bilo znati da je vojvoda kučki Radonja Petrov Iliković, Drekalović, danas poznatiji kao Radonja Petrović (oko 1670-1737) bio guvernadur brdski, „i to ne samo Kuča, Pipera, Bjelopavlića, Bratonožića, Ro­vaca, Morače i Vasojevića, nego i arbanaških plemena Kli­me­na­ta, Hota, Gruda i Kastrata (poznatih kao Gornja Brda – IP)… Tako se vojvoda Radonja uzdigao do velikog položaja, većeg nego iko pre njega, i to ne samo među Kučima nego i među ostalim Br­đanima i Crnogorcima, od kada je Zeta potpala pod tursku vlast“.

Da ne bi bilo zabune – u svim crnogorstvujućim tumačenjima „svirepih“ obra­ču­na s Kučima, najuočljiviji je trud svih tumača da se, primenom dobro poznatog pravila da cilj opravdava sredstvo, i ne pomene zločinački put do „priznanja državne vlasti“, do „savijanja vra­ta“ i do potpunog pokoravanja cetinjskim glavarima. U kučkom slučaju, svi se tumači oslanjaju na priče koje su na Cetinju smi­šlj­ali knjaz Danilo i brat mu Mirko i koje su Kuče pred­stav­lja­le kao izdajnike i turske poslušnike. Nikome od njih nije ni bi­lo stalo da znaju da „nijedno pleme crnogorsko nije bilo izlo­že­no toliko svakodnevnim turskim napadima kao što je bilo pleme Kuči. Ali se ni Turci ni Arbanasi nikoga nisu tako bojali kao Kuča. Jer su njihove čete krstarile svuda, ne dajući Turcima mi­ra, prekidajući karavane i svaki saobraćaj između gradova. Tur­ci­ma je to dodijalo i sama vlada iz Carigrada naredila je da se Kuči pošto-poto rasele, a da se njihova sela opustoše i unište. Zato je Turska vlada u drugoj polovini 17. vijeka poslala vojsku i sa sedam strana napala na Kuče, koji su se viteški branili i nanosili Turcima udare, sve dok su imali municije i hrane; a kad je nestalo i jedno i drugo – bili su prinuđeni da napuste svoje domove i da gledaju, koliko se god može, da spasu od konačnog uni­štenja. Narod je bježao… na sve strane, a naročito pre­ko Morače i Male Rijeke, gdje su ih Turci sustopice pratili“ – tokom zbivanja poznatih kao turska Pohara Kuča 1774. godine (Tomo P. Ora­ovac, Znamenite Crnogorke, Zemun 1940, 9).

Crnogorstvujućem svetu nikako da „pod kapu“ stane istina da su se Kuči, pored nevolja koje su imali sa Turcima, povremeno natezali i sa Crnogorcima. Vidimo to iz jednoga pisma kotorskom vanrednom providuru, pisanoga krajem novembra 1722. godine, u kome se vojvoda Radonja Petrov žali na Crnogorce iz Lješanske, Riječke i Katunske nahije, „od kojih ne mogu da prođu kad im je neophodno da stignu“ u Kotor. Sa tim u vezi, valja pomenuti i predstavku Radonje Petrova mletačkom Senatu, u kojoj je 17. febr­u­ara 1717. godine napisao da su „Kuči, čuveno pleme…narod koji broji tri hiljade ljudi (pod oružjem)… okružen sa svih strana Turcima… od­brana i kruna cele Crne Gore koju oni štite“.

Posle smrti knjaza Danila, najpre pod stvarnom upravom nje­g­o­vog brata vojvode Mirka Petrovića (1820-1867), a potom i pod nominalnom vladom knjaza Nikole, sinovca Danilovog a sina Mirkovog, na­sta­v­ljeno je sa takvom politikom. To je najsurovije došlo do iz­ražaja tokom Prvog svetskog rata kad je kralj Nikola, svojim ko­mandnim manevrima, nastojao da uništi pripadnike Kučko­-br­a­tonoške brigade, najpre na hercegovačkom ratištu, potom na drinskom i, na kraju, na već izgubljenom ratištu pod Lov­će­nom. Ovo poslednje odigralo se tako što je knjaz Petar (1889-1932), Nikolin sin, naredio da se levo krilo lovćenske odbrane povuče, s obra­zlo­ženjem da je desni sektor, njeguški, poražen. Čim je levo kri­lo odstupilo, Petar naređuje njeguškom krilu da se povuče, po­što je i levo krilo već ranije moralo da napusti svoje položaje. U tom trenutku kralj Nikola odlučuje da nastavi nedovršenu mi­siju svog vladarskog prethodnika i naređuje da se Kučko­-bra­to­noška brigada, „jedna od najhrabrijih jedinica crnogorske voj­ske“, po­ša­lje na Lovćen, u centar fronta. „Ove hrabre brigade kralj se bojao kao vatre žive, i s toga je trebalo udesiti da ona bude zaro­b­ljena. I tako… dok su se je­dinice s levog i desnog krila već bile povukle, Ku­č­ko-Bra­to­no­ška brigada šalje se u centar, na samu kupu Lovćena, da bude za­robljena. Kad je ova brigada stigla na Presjeku, glavni položaj, i otpočela borbu, neprijatelj ju je već bio opkolio sa dvije stra­ne. U tom momentu kralj je već bio na­pu­stio Cetinje i bježao ka Podgorici“. Blagodareći velikoj hrab­ro­sti, Kučko­-bra­tono­ška uspela je da se izvuče i da pod borbom odstupi ka Podgorici (Lazar Rašović, Crna Gora u evropskom ratu, Sarajevo 1919, 49-52).

Vratimo li se knjazu Danilu koji beše branjenik onoga Dušana iz uvoda cele priče, on je, neizgledan, visine malo iznad dečje, morao os­e­ćati ne samo zavist nego i mržnju prema svima koje je morao gledati iz žab­lje perspektive. U grupu onih koje je morao tako gledati, spadao je i nje­gov stric Rade To­mov, vladi­ka Petar Drugi, sa kojim se, osim u zlo­činjenju, ni po čemu dru­gom nije mogao upoređivati, ni­ti bi mogao izdržati bilo kakvo poređenje koje bi mu tek „za­do­bijeni“ po­danici namet­nuli, čak i najdo­bro­namernije. Doda­mo li tome i svedočenje vojvode „od pera“ Sima Popovića (1846-1921) da je bio „ljubo­mo­ran… ne lijep, i jako surevnjiv“ (Dimo Vujović, Knjeginja Darinka : Politička aktivnost, Ce­ti­nje 1968, 65), od­nosno da je u svo­joj nelepoti, ili ružnoći, bio zavidljiv, ljubo­morno zloba­n, pun zavisti , onda se za mnoge postupke knja­za Danila može tv­rditi, bez ikakvog preterivanja, da su nastajale iz mračnog ku­t­ka njegove psihe. A raz­lož­no mir­o­tvoračko delo­va­nje Pera To­mo­va (oko 1800-1854), bra­ta vladičinog, onoga koji mu je testamen­tom ostavljen da ga nastavlja (podučava) dok se ne priuči držav­ni­m po­slo­vima, Danilo je ba­hato odbacio i uklonio sa cr­nogor­ske poli­tič­ke pozor­ni­ce; naj­pre ga je proterao u Aus­triju, a po­sl­e godinu dana, lako je i to mo­gu­će, preko svojih ljudi „umro“. Pe­rova sahrana uz državne po­časti bila je samo priredba „za za­se­niti prostotu“.

Budući neškolovan, bez elementarnih znanja o svetu koji bi mu vladičanskim dužnostima bio namenjen, izbegao je da se u taj svet upusti. Pijanom pričom o svom budućem „balkanskom car­stvu“, izgovorenom na Trojičkim svečanostima 1854. godine, pod Ostrogom, on je jasno iskazao maniju veličine i na­značio svoju že­lju da se izvuče ispo­d senke stričeve i da strica nadmaši bar u nečemu: da ne bude vl­a­dika crnogorski i brdski, duhovni predvod­nik jedne šačice polu­slobodnih ljudi, već da on istom tom svetu, ali „i šire“, bude novi Spasitelj. Uzor za knjaževstvo, kao zame­nu za vladičanstvo, našao je na srbskoj istočnoj strani, ali mu je to služilo samo kao podloga „organizacione“ prirode, pošto mu je osnovni cilj, makar koliko dalek i bezizgledan, bio da „nje­go­va“ Crna Gora, ta „srbska Sparta“, postane krov celom Srb­stvu. Nije isključeno da je svoju samoumišljenu veličinu video ka­o ve­ću i od one koja je pripadala caru Dušanu (1308-1331-1346-1355) i koju je često pominjao i stric mu, vladika Rade.

Takve njegove težnje uočio je i ruski konzul u Dubrovniku Stremouhov koji je novembra 1856. godine boravio na Cetinju, ne bi li osujetio Danilov plan o pri­znavanju turskog sizerenstva (tutorstva), „što je uglavnom odgovaralo fran­cu­skim savjetima“. U izveštaju o toj svojoj poseti, Stremouhov je is­takao veliki uticaj francuskog konzula Ijasenta Ekara, „čijim se la­ska­njem, pričama o kraljevstvu i sl. Danilo zanosi“. U svemu to­me, primećuje Stremouhov, veliku ulogu ima i knjaginja Darinka, zbog svojih neprikrivenih ambicija da na Cetinju stvori rasko­šni dvor (Dimo Vujović, Navedeni rad, 51).

Neobrazovanom kao što je bio, svako ko je išta u tom pogle­du značio u Crnoj Gori (a loš primer u tom smislu bio mu je brat od tetke Stevan Perović Cuca – 1831-1857 –, možda jedan od obrazovanijih Sr­ba toga vremena, iz Crne Gore svakako), morao mu je u takvoj i to­likoj zavisti i mržnji biti velik neprijatelj. Svoju pr­irodnu bistrinu koju pojedini njegovi „tumači“ ističu kao nesumnjivu, koristio je na nesreću onih koji su mu, po že­lji vladike Rada, stavljeni u podanički položaj, mada je uputno postaviti i pita­nje kolika je to i kakva pamet bila, kad su i njemu bliski savre­menici znali da kažu da „Zeka Malog treba trpjeti, ne bi li se dozvao pameti“ (Mitar Mrčarica, Njegošev perjanik Radovan Piper, feljton, Po­bjeda Titograd/Podgorica 1976, 12. jul 1976). Brojne ugledne srbske po­rodice po Crnoj Gori i Brdima samoproglasio je svoji­m nepri­jateljima jer je samo njihovim uništenjem mogao istaći zna­čaj i primat njegu­ških Petrovića. To se naročito tiče kosor­skih Pet­rovića, po­to­maka nekadašnjih kučkih vojvoda, onih koji su generacijama ra­nije, mnogo pre cetinjskih vladika, nastojali da srbska plemena iz Brda objedine u borbi protiv Turaka i koji su, istovremeno, održavali „diplomatske“ odnose s Rusijom. (Go­nje­nje zaslužnih pojedinaca i znam­e­ni­tih kuća po Crnoj Gori i Br­dima, uz isto­vremeno uzdizanje no­vih, dotle manje uglednih, čak i neuglednih, produženo je i pojačano posle pogibi­je Danilove, kada je vojvoda Mirko, sve do svoje smrti, bio stvarni vladalac u Crnoj Gori. „Knjaz Nikola, po smrti očevoj, produžio je vladati u tome prav­cu i kod njega se otvoreno razvila težnja: d­a stare, za­služne kuće crnogorske uništi, kako bi nestalo pomi­sli, da ima njihovih zasluga u postanju nove Crne Gore i dina­sti­je, a da po­digne nove, ko­je će mu za to biti obavezne i blagodarne, a neće se moći pozi­vati na zasluge svojih starih“ – Vojvoda Simo Popović, Memoari, Cetinje 1995, 455).

Navodne pobune pojedinih brdskih plemena: Pipera, Bjelo­pa­v­lića i Kuča, naročito ovih poslednjih, Danilo je sam izmi­šljao i izazivao, paranoično ih proglašavajući poku­šaji­ma da se ta plemena „udruže“ s Turcima a protiv njega, pretva­ra­jući ih tako u svoj privatni rat:

1. Nezadovoljstvo koje su Piperi iskazali zbog njegove pore­ske politike (1852) nazvao je pobunom i pokušajem da se to pleme ok­re­ne Turcima, iako mu je moglo biti dobro poznato da su Piperi od­bili tursku ponudu za pomoć u trudu da se reše nastale poreske ne­vo­lje;

2. Bjelopavlićku bunu koja se do kraja svela na verbalno ne­zadovoljstvo osramomoćenih Bjelopavlića, Danilo je sam izazva­o svojim nemoralnim (neljudskim, sramotnim) napadom na dosto­jan­stvo tamošnjeg (1854). Bjelopavlićko nezadovoljstvo takvim postupci­ma, Danilo je iskoristio kao povod da digne crnogorsku vojsku i ognju i maču podvrgne celo bjelopavlićko pleme;

3. Dve pohare Kuča (1855. i 1856) izveo je sasvim proračunato, a rezultat nje­govih „po­beda“, naročito one druge, bile su brojne žrt­ve među kučkom nejači, od de­ce u kolev­ka­ma do bolesnih, starih i nemoćnih lica; bio je to smi­šljen na­po­r da se Kuči istrebe do poslednjeg, a po genocidnosti njegovog „podviga“ ne može se u du­goj srbskoj povesnici naći pri­kladan primer za upo­ređivanje.

I nije slučajno što je Danilo sve te svoje pohode vezao za ve­like hrišćanske svece: u Piperima – za Aranđelovdan; u Bjelo­pavlićima – za Trojičindan; u Kučima – za Petrovdan. Kad je već zloupotrebio poslednju volju vladike Rada (odbijajući vladi­čan­ski tron), mora biti razumljivo što tokom svoje kratke vla­da­vi­ne nije poštovao ni osnovne hrišćan­ske vrednosti. Sve to, zapra­vo, svedoči da je on u najranijoj mladosti, uz Petra Drugog dola­ze­ći u dodir s osobama iz prosvetiteljskog i masonskog kruga, bašti­ni­o njiho­ve osnovne filosofske poglede: antikle­ri­kali­zam, odnos­no za­la­ga­nje da se sveštenstvo istisne iz javnog živo­ta, i teoriju pri­rodnog prava, po kojoj je čovek slobodan da svu svoju snagu upo­trebljava po svojoj vo­lji i da ima ne­ograničeno pravo na sve što može postići svojom silom; i jednu i drugu fi­losofsku misao on je primenjivao s krajnjom bezobzirnošću.

Ono što se u svim tim plemenskim „bunama“ i knjaževskim „po­dvizima“ i „pobedama“ može svesti na zajedničku crtu, jeste poslušnički rad Danilovih pisara i sekretara, ljudi dovoljno školovanih da Danilove naume „teorijski“ pokriju i opravdaju. Zbog toga, sve Danilove izveštaje stranim konzulima o razlo­zima zbog kojih je navodne bune smirivao ognjem i mačem, treba smatrati lažnim. Ta Danilova pravdanja imala su za jedini cilj da prikriju stvarnu zločinačku prirodu njegovih postupaka.

Logično je što Danilovi savremenici nisu ostavili bilo ka­kav zapis o njegovom uobičajenom držanju u običnijim pri­li­ka­ma, o njegovim stvarnim i „nenameštenim“ osobinama, o pojedi­nim postupcima u svakodnevnom životu. Najpre, ljudi koji su se kre­ta­li u njegovoj blizini našli su se tamo po načelima „nega­ti­v­nog odabira“; bili su to ljudi koje je on doveo na mesta koja im ba­š i nisu pripadala po svojim vrednostima, što znači da oni, njegovi dužnici, nisu ni mogli svedočiti o njegovim postup­cima. Osim toga, najveći deo njih bio je nepismen, ili jedva pismen, a svoja sa­znanja o knjazu Danilu i njegovom vremenu nisu se ni usu­đi­vali da, u uslovima samodržačke i tiran­ske vla­davine njeguških Petro­vića, usmeno prenesu svojim ple­me­nici­ma ili kome drugo. Zar i Marko Miljanov Popović (1833-1901), vojvoda crnogorski, četrdeset go­dina po Crno­go­r­skoj pohari Kuča, ne piše da se o tom događaju nije ni sm­e­lo govoriti. Pa se onda o Danilu govori samo na osnovu sum­nji­vog podatka da je on isključivo radio na ujedinjenju brdskih ple­mena sa crnogorskim, a koliko mu je bilo stalo do tog ujedi­njenja vidi se i iz činjenice da Kučima, najugroženijem srpskom ple­menu u Br­di­ma, nikad nije ni pokušao (kao ni njegovi prethod­ni­ci) da pruži oružanu po­moć „svoje“ Crne Gore.

Ako pojedini njegovi pisari ili sekretari, i Milorad Me­da­ković (1824-1897), naravno, nisu kasnije ostavili bilo kakav „tajni“ zapis o Danilovoj vladavini (da se, recimo, objavi posmrtno), razlog tre­ba tražiti i u njihovoj sramoti pred učinjenim i u strahu od Božje kazne za sa­u­če­s­ništvo u Danilovim zločinima; zločini­ma pomaganjem, pravdanjem i pre­ću­t­kivanjem.

U celoj stvari osnovno je pitanje šta zavist i mržnja mogu proizvesti, šta se iz nesumnjivog Danilovog kompleksa niže vrednosti može izroditi, da li su se gresi njegovog vladarskog prethodnika Petra Drugog iskazali već na njemu, Danilu, i da li su Danilovi i Mirkovi gresi (zajednički ili pojedinačni) i, na kraju, Nikolini, dokraj­čili ne samo dinastiju Petrovića Njegoša već i crnogorsku svetovnu dr­žavnu tvorevinu nastajalu na imperijalnim zločinima. Ako u sve­tim spisima stoji da će grehovi otaca pasti do devetog kolena, to znači da su mogli pasti i na pr­vo, i drugo, i treće (ili na svako pomalo), kao što se to desilo do crnogorskog sloma 1916. godine, sloma kojim je ozna­čen najpre stvarni nestanak imperijalne Crne Go­re a potom i zator cetinjske dinastije:

– Prvo je obeleženo rezolucijom kojom se „Srpska Velika Na­rodna Skupština u Crnoj Gori, kao vjerni tumač želja i volje cje­lokupnog Srpskog naroda u njoj, vjerna istorijskim predanjima i zavjetima svojih predaka, koji su se za njih vjekovima borili, je­d­noglasno i poimeničnim glasanjem“, izjasnila „da se Crna Go­ra sa bratskom Srbijom ujedini u jednu jedinu državu“ (Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata I, Zagreb 1961, 137, lat.);

– Drugo se pokazalo kroz činjenicu da je od tri sina kralja Ni­ko­le samo Mirko (1879-1918) imao de­cu, te da je od pet njegovih si­nova samo Mi­hajlo (1908-1986) nastavio lozu preko svog sina Ni­kole (1944), ko­ji se­be zove princom i koji ne­ma potomstva.

Pitanje je takođe da li je Danilo patio i od kakvih drugih nerazrešenih kompleksa, koji bi u njegovom nesumnjivo patolo­škom slučaju predstavljali uzrok poremećenog ponašanja. Čak i Dušan Vuksan (1881-1941), filolog i istoričar, jedan od onih koji su veličali Danilovu li­č­nost, nije mogao prevideti da se u njoj „kristalisala jedna velika mana Dani­lova, koju vladalac ne smije da ispoljava, a to je neodoljiva mrž­nja. Onoga, koga je mr­zio, Danilo je gonio do iskopa, ni jedno poniženje, nije mu bilo do­voljno, samo kad se radilo, da proti­v­nika smrvi. Ova velika mana Danilova staće ga kroz koju godinu i glave“ (Dušan D. Vuksan, Knjaz Danilo Petrović Njegoš, Zapisi, najpre časo­pis za nauku i književnost, potom glasnik Cetinjskog istorijskog društva, Cetinje, knjiga XI sveska 6 – jul 1932, 62). Iz takve mržnje, kao što to zapaža diplomata, lekar Vladan Đorđević (1844-1930), „po­činje čitav niz tragičnih krivica kneza Danila Petrovića Nje­go­ša“, koje naziva „groznim presuda­ma njegovim… i divljačkim iz­vršenjem Mirkovim“.

Da se u ovim dvema ocenama ne preteruje, pokazuje Danilova z­a­povest da se dvojica ubijenih Điknića „objese da vise za petna­est dana kao opomena svim ostalim Bjelopavlićima kako će proći oni koji su nepokorni i nevjerni gospodaru Crne Gore“ i kojima „niko se za petnaest dana nije smio primaći sem njihove ojađene majke koja je svakoga dana dolazila… da brani mrtve sinove od mu­va, a bilo je ljetnje doba“ (Budo Simonović, Zeko Mali, Beograd 2000, 43-44). Razložnom umu teško je ob­ja­sniti da li se ovim primerom potvrđuje samo Danilova moralna izo­pačenost, ili se radi o izuzetno agresivnoj osobi sa sadi­sti­č­kim sklonostima za dominacijom nad svojim okruženjem i podre­đivanjem svega sopstvenom častohleplju, kao i neprikrivenom sklonošću da uništi sve što se po hrišćanskom učenju smatra bližnjim.

A da je Danilo bio daleko od hrišćanskih moralnih načela ne kazuje sa­mo njegova odluka da vladičansku čast zameni knja­že­v­skom, već to potvrđuje i njegova naredba vojvodi Mirku, pre pola­ska na Ku­če: „Udri Kuča na Božju vjeru, ako ga drukčije uhva­ti­ti ne mo­že­š!“; to je samo otvoreniji oblik one poruke vladike Rada ist­im tim Kučima da „ne htjeste li vi k mene do­ći, a vi ćete opet ako Bog da i po ružnom“. A onaj njegov poziv Crnogorcima i Brđani­ma, Kučima po­sebno, uoči Omer-pašinog napada na Crnu Goru da „sva­ki koji se časnim krstom krsti“ treba da stane u od­branu ote­če­stva, samo je epska figura za trenutne potrebe jedne budilačke pr­o­klamacije.

U takvim okolnostima, zaista je teško je objasniti zbog če­ga su Danilovi biografi i tumači njegovog dela pravdali sve nje­gove „državotvorne“ zločine, isto kao što je, u našem vremenu, skoro nemoguće domisliti šta je tu po svemu malu i ništavnu osobu navodilo na postupke ko­ji se ni po čemu ne mogu smatrati čo­večnim, već se pre mogu svrstati u beslovesno. Ipak, nesum­njivo mora biti da se radilo o paranoičnoj osobi, „ugroženoj“ svim i svačim, pošto se sve ono što je on či­nio mo­že podvesti pod školske definicije paranoje i parano­ične su­ma­nutosti. Sa tim u vezi, izvesna je i Danilova manija­kalna potreba da se pre­ko navodnih plemenskih pobuna bavi uj­e­dinjenjem već ujedi­nje­nih i još neujedinjenih brdskih pleme­na.

Po svemu, zlehudu sudbinu cetinjske dinastije odredili su ne­uravnoteženi i patološki postupci njenih poslednjih čelni­ka. Cetinjski Petrovići prošli su kako su prošli, a njihove žrt­ve, oličene u Kadićima i Boanu, čudesno su se v (1939), oni „vaskrsnuše ispod mnogih prezimena, kapa i vera“ i ponovo se okupiše na ro­d­nom ognjištu u Boanu. Kadići veruju da se sve to dešava po ljud­skoj meri i Božjoj pravdi. „Kao jednu od potvrda da im je i pri­roda naklonjena ističu kako je na jednoj zaravni u sred Boana – da li baš na onoj gde je i nekada ra­sla i čiji je pad prije 140 godina protumačen kao zloslutni znak velike nesreće i istrage ovoga bratstva – prije nekoliko godina ponovo iznikla bukva, iako tog drveta nema nigdje uokolo možda ni na desetinu kilometara“.

Daće Bog da se i kod svih onih koji znaju da su stradali kao Kadići, i teže od njih, a i kod ostalih Srbalja, ne samo onih u današnjoj Crnoj Gori, razgrana „bukva od obnove“, te da se ponovo poč­nu rađati deca u broju kojim se šti­ti opstanak i svake pojedi­na­č­ne porodice i svekolikog Srbstva.

I, za sam kraj, ono što je zapisao novinar i publicista Budo Simonović (1945):

„Od Zeka Maloga ostala je samo priča i ime – Danilovgrad. Na puškomet od Boana i Orje Luke, na pogled k Ostrogu, njegov naslednik i sinovac knjaz Nikola, os­novao je varoš sa Danilo­vim imenom, kao poslednji prkos, osve­tu i inat knjaza Danila. A možda je to i neka vrsta pokajnice za sve ono čime je zadužio Bjelopavliće – da mu ime nikad ne zabo­rave, da vazda pamte kako je ispunio svoje zlokobno obećanje“ da­to Crnogorcima na počet­ku svoje vladavine:

„Vidite li kolišnji sam mali, ali ako me ne uzaslušaste, bi­ću vam veći od Lovćena: ako mi ne date dobrom da se proslavim, ja ću gledati da se proslavim zlom“.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!