Заблуде о заштити животне средине (и дозволи за рад коју очекује Рио Тинто)
Политика према загађивачима је основ заштите животне средине
- Србија нема независну регулаторну агенцију за заштиту животне средине (ЖС)
Србија има институцију која се погрешно зове „Агенција за заштиту животне средине“. Њено право име требало би да буде: Сервис за одржавање мониторинг опреме и извештавање – који су одавно превазишли индивидуални кућни пречишћивачи, којих у Србији има скоро хиљаду, и који грађанима дају исте податке и то у реалном времену. Разлике у очитавањима нема, једина је разлика што се Xiaomi, Dyson, Bosch и остали произвођачи држе утврђених стандарда, за разлику од „Агенције“ која свако мало мења мишљење о томе какав ваздух је здрав, а какав није.
Злоупотреба назива има сврху – ако неко пита да ли имамо Агенцију за заштиту ЖС, можемо да одговоримо потврдно. И друго, такође важно, она – у смислу заштите ЖС – ничему не служи. То знају само наша Влада и ресорно министарство, зато ту информацију не треба ширити даље, да је неко не злоупотреби док не завршимо око поглавља 27.
У свету, тела попут Агенције за заштиту ЖС представљају регулаторни орган коме се шаљу извештаји о загађењу, а на основу којих се одузмима дозвола за рад прекомерном загађивачу. Наша Агенција регулише набавку потрошног материјала за мерну опрему.
- У Закону о заштити животне средине (ЖС) су побркани појмови сигурности и безбедности
Закон о заштити ЖС један је од четири закона који се баве заштитом ЖС. Уместо да буде нека врста „кровног“ закона, он се изгубио са извештајем о сигурности који се у њему прогрешно зове „Извештај о безбедности“. Зашто?
Израз „сигурност“ о коме овде треба да се ради, односи се на поузданост рада техничко-технолошких система, чији неправилан или непоуздан рад може проузроковати штетне последице по животну средину и последично по здравље људи – са посебним освртом на могуће непланиране догађаје, за које се морају предвидети одговарајућа техничка и системска решења. Извештај о сигурности (а не безбедности) бави се проценом у којој ће мери планирани рад бити у складу са пројектованим параметрима, како сада, тако и у будућности, тј. у оном временском периоду за који се тражи дозвола за рад.
Израз „безбедност“ односи се на питања физичког обезбеђења или надзора, заштите од тероризма и слично. Питања безбедности су за полицију и њој сличним службама, саставни су део организовања и успостављања сваког таквог система. Ниједна од тих тема не би требало да буде предмет јавне расправе (а то је управо нашироко предвиђено Законом). Напротив – распоред надзорних камера, осигурање приступа и сличне безбедносне мере требало би да представљају тајну. Онако како је записано у нашем Закону о заштити ЖС, поменути Извештај о безбедности треба слати министру Вулину, а не министарки Вујовић.
У свакодневном животу се изрази сигурност и безбедност често користе као синоними. Када неко каже да је имао сигуран лет авионом, слушалац не прави разлику и не пита да ли се мисли на сигурност технике (нпр. рада мотора итд.) или на безбедност (није било терориста на лету). Али – када неко пише закон у коме прописује обавезе правних и физичких лица, и при томе побрка значење извештаја о „сигурности“ и „безбедности“, тај заиста показује храброст да своје незнање не само јавно прикаже, већ и озакони.
Није ми јасно како та „мала“ грешкица већ скоро 20 година промиче нашим „врхунским“ еко-стручњацима, поред силних доктората, смерова и факултета за „заштиту животне средине“. У новом Предлогу измена и допуна поменутог закона, то стоји и даље… Узгред – у том новом Предлогу информације о ЖС више нису категорија од јавног значаја, што је противно потписаној Архуској конвенцији.
- Закон о заштити ЖС не бави се штетним утицајима на ЖС
Извештај о сигурности (а не безбедности) анализира рад постројења и процењује – шта? Неко би помислио утицај на ЖС, пошто све то пише у Закону о заштити ЖС, али није тако. Извештај којим се бави Закон о заштити ЖС нема везе са ЖС perse, зато што се тај Извештај бави постројењем, а не животном средином! И – то је сасвим у реду, јер постоји посебан Закон о процени утицаја на ЖС, који разматра Студију о процени утицаја на ЖС.
Извештај о „безбедности“ анализира технологију, организацију, заштитне мере и друго, како би доказао да је за запослене рад на постројењу сигуран (и безбедан!). Јер, ако није, дозвола се не може издати па све да на излазу имамо само мед и млеко.
Извештај о сигурности разматра све релевантне сценарије, и даје процену концентрација полутаната (тј. отровних материја) који су расположиви за даље ширење изван постројења. Иако се његова улога ту завршава, Извештај о сигурности (а не безбедности) најважнији је и најосетљивији од свих извештаја, јер чини основу за све остале анализе.
У њему предлагач, по правилу, покушава да све прикаже у ружичастом светлу, хвали се својом технологијом и организацијом која је увек приказана као најбоља и на највишем светском нивоу. Предлагач избегава оне сценарије који би га или превише коштали, или за које нема прави одговор – јер могу да му сруше целу Процену утицаја. Често се „незгодни“ сценарији искључују гаранцијама о савршеној организацији, или се заменом теза своде на неке друге, лако решиве ситуације. Обично томе служе добро плаћени локални „експерти“- често и институти и факултети, који имају задатак да значај незгодних сценарија релативизују и минимизирају, како би се приказали као нерелевантни. На пример – у случају пројекта Јадар фирме Рио Тинто, главни проблеми који прете ЖС долазе од превелике количине киселина, „незгодних“ хемизама, расејавања тешких метала итд. Зато је посао да то обради добио Машински факултет у Београду. Они су сигурно у томе бољи од Електротехничког или Правног факултета.
Изузетно је важно да оцењивач Извештаја о сигурности (а не безбедности) зна све детаље технологије како би могао правилно да сагледа све хемијске процесе и постави релевантна питања, што је основни услов за објективно оцењивање. Ако испитивач не зна више од онога ко се испитује, не ради се о оцењивању него о фарси.
У члану 36, Став 3, Закона о заштити ЖС пише да је Процена утицаја на ЖС „саставни део техничке документације“! То значи да је оно што се ради као друго (процена утицаја на ЖС на основу познавања извора загађења) – део техничке документације који се прилаже уз оно што се ради прво (процена величине извора загађења). Неко би помислио да је то зато што се желе сагледати тј. упоредити узроци и последице. Ово би било логично, ако се користе тзв. пробабилистичке методе које омогућавају реалну слику односа узрока и последица. Али – то је једна друга прича: тада се кључним параметрима придружују статистичке расподеле, разматрају корелације, и онда се савременим Монте Карло техникама може сагледати опсег стварних тј. реалних ефеката. Уз то иде анализа неодређености и осетљивости итд. То су елементарне ствари за иоле озбиљнијег студента који се занима за ту област. Али – ако се тако не ради – а не ради се – онда је на делу просто штимовање резултата. Боље би било рећи – ошљарење.
За оне који мало ближе познају ову област, Извештај о „безбедности“ би одговарао нивоима 1 и 2 тзв. пробабилистичких анализа (Probabilistic Safety Assessment, PSA Level 1 and 2) док би оно што зовемо Процена утицаја на ЖС требало да одговара нивоима 3 из PSA – или PRA (Probabilistic Risk Assessment) уколико се посматрају и здравствени ефекти на становништво. Верујем да сам довољно информисан о томе, јер сам коаутор и аутор два модела за процену ризика од нуклеарних акцидената у животној средини, што је PRA (ниво 3 или off–site анализе) – у европским програмским системима COSYMA и RODOS.
Тзв. пробабилистичке студије су у почетку примењиване само на нуклеарна постројења. Међутим, све данашње студије утицаја на животну средину за веће индустријске објекте, а посебно за СЕВЕСО постројења не могу добити дозволу за рад само на основу тзв. конзервативног, односно детерминистичког прилаза. Ако се тако ради процена утицаја на ЖС за пројекат Јадар, онда је то тежак злочин (у најави) према ЖС – и нашем здрављу.
Због свега тога – израда Извештаја о сигурности (а не безбедности) мора бити транспарентна и доступна најширој стручној јавности чије је мишљење један од кључних фактора у доношењу одлука да ли су – пре свега разматрани сви релевантни сценарији, и да ли су резулатати у складу са пројектованим вредностима. Дакле – све супротно од онога што важи за Извештај о безбедности.
На крају – одлуке доноси регулатор, који на основу независне анализе предлаже Влади да одобри или одбије инвестицију, активност, или шта већ… Али – ресорно министарство је већ део Владе, па ће стога морати само себи да предложи да изађе пред Владу са некаквим предлогом. Какав год да је, тај предлог је у суштини нелегитиман, јер прави регулатор не само да не заступа неко одређено министарство, већ не заступа ни Владу Србије. У суштини, регулаторна функција говори у име целе популације: регулатор у најширем смислу заступа интересе народа. И зато мора бити функционално одвојен од политичара, односно Владе. А то на жалост, у Србији у области заштите ЖС (да не идемо даље…) није случај.
Дакле – поред заблуде да имамо „Агенцију“ постоји и заблуда да имамо легитимног регулатора у области заштите ЖС. Речју – Министарство ЗЖС се „између редова“ потписује у туђе име, односно лажно се представља. Иако регулаторно тело за заштиту ЖС у Србији формално не постоји, све његове послове обавља ресорно министарство, које се налази у сукобу интереса. Стога је процес издавања лиценци за загађење ЖС у Србији компромитован, јер „регулаторно тело“ није независно.
- Дозвола за загађење се доноси на препоруку анонимних појединаца по уговору о делу
Не постоји већа и важнија улога Министарства за заштиту животне средине (МЗЖС) од издавања дозвола за рад онима који својим деловањем загађују нашу животну средину (ЖС). Поплаве и суше су последица више силе, земљотреси такође. Али – системско и свесно загађење ваздуха и тровање водотокова мора бити под контролом организоване државе. Сва могућа садашња и будућа загађења ЖС – али здравље нас и нашег потомства зависе од тога коме ће и како ресорно министарство (МЗЖС) дати дозволу да нам загађује животно окружење.
Као део Владе Србије, МЗЖС доноси политичке одлуке, али законима о заштити ЖС, МЗЖС има и регулаторну функцију – да стручно и научно образложи Влади Србије – чији је део, ко сме а ко не, да загађује нашу ЖС. Да би се замаглило двоструко представљање и злупотребе у издавању дозвола за загађење, прибегло се формирању комисија – које делом јесу, а делом нису део Министарства. Које делом јесу, а нису политички орган, које делом јесу, а нису стручно тело, и на крају које јесу, а нису правно лице, односно које јесу, а нису група грађана тј. група физичких лица. Чиста дијалектика из прошлих времена, одакле и памтимо праксу комисијâ…
Комисије се у нашим законима за ЖС јављају у два појавна облика: као „Стручна комисија“ (Закон о стратешкој процени утицаја на ЖС) или као „Техничке комисије“ (Закон о заштити ЖС, Закон о процени утицаја на ЖС и Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања ЖС). Комисије су хибриди: део чине запослени у Министарству а други „експертски део“ чини – група грађана коју одређује Министар. Наравно, није то било каква група грађана, то су наши најеминентнији и најбољи стручњаци у својим областима. По мишљењу министра. Или председника Владе. Или нечијег шефа кабинета. Или неког партијског лидера, или – тешко је рећи, има разних мишљења.
Комисија одлучује демократски, већином гласова. Ако се деси да неки кажу јесте, а други кажу није, онда је ту председник Комисије који мора бити из Министарства, да у име политике разјасни све научне и стручне недоумице.
Сви чланови комисије јесу запослени, али не на истом месту. Они „спољни“ раде на разним другим местима, и зато те приватне, а државне додатке, пардон – задатке, морају да одрађују преко уговора о делу. Не може другачије, јер су они углавном професори универзитета или научни радници запослени у институтима итд. где од државе већ добијају плату. Зато је рад на том допунском послу могућ само поподне, ноћу, викендом, итд. А то је тешко или немогуће за угледне стручњаке, који су по правилу већ зашли у године. Зато се ти приватни, а државни послови обављају у радно време па су изабрани стручњаци присиљени да радни сат држави наплаћују двоструко.
Али, то је најмања мука: ако спољни чланови не одраде одговорно своје уговоре о делу, можемо добити разна прекомерна канцерогена загађења у ЖС. Јер – они морају да провере да ли заиста тече мед и млеко у анализама које загађивач нуди у својој процени утицаја коју је поднео уз захтев да добије лиценцу. Изабрани стручњаци морају да провере има ли неког сакривеног процеса или ђубрета које је загађивач „заборавио“ да наведе. Да би проверили да ли су понуђени резултати штимовани (тј. лажирани) морају се користити реални подаци и верификоване методе и програми, за које спољни чланови Комисије морају имати лиценце. Ако се тако ради…
Ако изабрани стручњаци озбиљно одрађују своје уговоре о делу, питање је да ли за своје приватне послове користе скупу државну опрему и лабораторијске уређаје, хемикалије и наравно – сараднике са оног „другог“ тј. редовног посла? Многи хемизми јесу познати, и могу се ад-хок прихватити, али многе претпоставке које загађивач наводи, захтевају верификацију. Све то се управо јако односи на мега пројекат Јадар, фирме Рио Тинто.
Стога – у име нашег здравља и здравља наше ЖС постављам питање: како, где и када спољни чланови Комисије одрађују своје уговоре о делу? Ако их одрађују професионално (у шта сумњам из више разлога) имамо само „мањи“ проблем – њихову злоупотребу положаја и разна крадуцкања која се тичу само њих и њихових факултета и института. Али – ако спољни изабрани чланови Комисије само гледају слике и потписују извештаје без икаквих провера, а могуће и без икаквог читања – тада то више није само проблем њихове етике и још понечега, већ проблем свих нас и могући узрок незаконитог прекомерног загађења ЖС Србије. А чињеница да смо у врху загађености у Европи, просто наводи на мисао – да ли се само гледају слике и стављају потписи без читања…
Са друге стране – ако су за процене анализе утицаја на ЖС потребне хемисјке или друге анализе и/или прорачуни – шта онда у Комисији раде они административци из Министарства? Да ли су тамо само да би осигурали прегласавање ако устреба? Или Министарство има негде своју сакривену лабораторију и придружени рачунски центар? Каква је то комисија у којој један део нема појма о чему прича други део – а онда седну и сви заједно гласају? Да ли се такве одлуке могу уопште сматрати легитимним? А ради се о стратешким питањима – као што је квалитет нашег ваздуха и водâ?
Прича се да су спољни чланови Комисије слабо плаћени; толико мало, да је утисак да чине услугу Министарству што су уопште пристали на тај „допунски рад“. Али – ипак се сви гурају да добију ту цркавицу. Зашто? Зато што су на листи Министарства, и зато што то наравно не раде због себе. Што би рекао Шојић: они то раде за „добробит предузећа“, тј. институција у којима су запослени. То му дође више као жртва због контаката које (у име „предузећа“) имају са Министарством: информације о донацијама, пројектима, путовањима итд.
Овакав начин рада је омогућио да се код нас системски већ деценијама негује тзв. аутоцензура: ко је против унапред донете одлуке – биће скинут са листе подобних експерата. Не боли само то да се противљењем лако губи веза са Министарством, већ и сазнање да ће се лако наћи неки покварењак који ће због неких својих себичних интереса то исто да уради уместо вас. Тако смо успели да ендемски повежемо аутоцензуру и синекуру, и добили модел у коме у девастацији правне државе велику и важну улогу има њена интелектуална елита. И тако годинама…
На крају смо дошли до парадокса: у пословима заштите животне средине приватници ангажују државне институције да им раде студије, а онда државне институције ангажују приватнике да те исте студије оцене. O tempora, o mores!
Овим прилично оштрим речником желим да многе сјајне интелектуалце – којих има у тим комисијама – упозорим на њихову улогу и одговорност у даљем одржавању система који девастира наше природне вредности.
- Не постоје критеријуми за израду процене утицаја на ЖС
Не постоје критеријуми за писање студије процене утицаја на ЖС. Ако може да их пише свако – онда није ни битно ко их оцењује. Примера има пуно, али један баш боде очи: како је могуће да Министарство ЗЖС прихвата да процену хемијских утицаја на ЖС постројења за екстракцију литијума из руде јадарита ради Машински факултет? Да нагласим – имам изузетно велико поштовање према Машинском факултету, на коме постоје интелектуалци којима Србија може да се поноси. Али – овде се углавном ради о хемији. Ко је задужен за моделовање атмосферске дисперзије и депозиције које је кључно за мега јаловиште које се планира? Колико знам, домаћа метеорологија није. О биологији да не причам…
Зашто Министарство ЗЖС не ангажује хемијске факултете и институте да оцене шта су то машинци написали од хемијских формула? Зато што не да Рио Тинто? Решење које спасава зове се – Комисија. Она је мултидисциплинарна, има за свакога по нешто… Да ли у Комисији могу да седе и они из истих фирми које су радиле понуђене извештаје?
Зашто Министарство – и са којим правом – не жели да чује мишљење већине релевантних чланова САНУ, Хемијског факултета, Факултета Физичке хемије, Биолошког факултета и огромног дела стручне јавности које јасно указује на погубне последице пројекта Јадар? Зато што то не да госпођа Михајловић – која као министар енергетике представља загађивача и не би смела да се по том питању чује свих ових месеци? А само се она чује…
Срљајући из грешке у грешку, имамо некакав референдум у најави. Хоће ли народ на њему да се изјашњава о незаконитостима приликом доношења Просторног плана посебне намене, о сукобу интереса тј. ангажовању дела Владе од стране Рио Тинта, о сумњивом Извештају „о безбедности“ и још сумњивијој Процени утицаја које раде институције које нису референтне за те послове?
Или ће народ одлучивати на референдуму које моделе треба узети за транспорт кроз атмосферу а које кроз хидросферу и миграције кроз земљиште, које су хемијске реакције релевантне а нису узете у обзир, има ли довољно воде за дневно процесирање десетина тона концентроване сумпорне киселине итд, итд. Свакога можете преварити, али народ не! И зато се народ пита, живела Србија!
Ја мислим да ипак треба краће. Једноставно – да ли желите да живите боље? Уз Рио Тинто, наравно.
На крају, ипак мало озбиљно. Оцена великог мега пројекта Рио Тинта, вредног десетине милијарди евра, мора такође бити пројекат, и то озбиљан и велики пројекат, којим ће се бавити установе, а не шачица нетранспарентних уговора о делу, које у кратком временском року треба да, у слободно време, одраде – на другом месту већ запослени анонимни појединци.
Морамо почети да користимо инструменте правне државе и напустити комисијски рад који је заостао још из времена Савеза коминиста. Рио Тинтов пројекат је прилика да се укаже на све недостатке постојећег система издавања дозвола за загађење Србије.
Верујем да имамо довољну критичну масу да сагледамо где грешимо по питању заштите ЖС, и да је крајње време да у складу са тиме предузмемо потребне кораке. Нису сви лопови, и нису увек незналице на власти. Заштита ЖС јесте политичко питање, али се оно тиче нашег односа према загађивачима а не политичким партијама. Да би је правилно дефинисали и спровели, потребно је разумевање и сарадња свих политичких чинилаца у Србији. У најкраћем – заштита животне средине је цивилизацијско питање.
Аутор: Јагош Раичевић, некадашњи директор лабораторије за заштиту од зрачења и заштите животне средине Института „Винча“, бивши директор ЈП „Нуклеарни објекти Србије“
Извор: Између сна и јаве
