Za Srbe diplomatski – trolično

Za postojanje nekakvoga društva srbsko-nemačkog prijateljstva prvi put sam čuo pre nešto više od tlidesitli godine, a tu „tajnu“ poverio mi je jedan moj prezimenjak, tada univerzitetski profesor, doktor od neke meni nedostupne nauke. Nije mi bilo do upuštanja u odgovarajuću „naučnu“ raspravu o tome jer sam mislio da se šali, a mnoge naredne godine pokazale su da je vrag odneo šalu.

Pre neki dan, nemački ambasador u Prištini Jorn Rode uozbiljio se (kao ono prase kad s..e) i izjavio ne samo da barikade na severu Kosova i Metohije treba ukloniti pre Božića, valjda rimokatoličkog, već i da je zahtev Beograda za povratak srbskih snaga na Kosovo i Metohiju „apsurdan i neprihvatljiv“.

Po prirodi stvari, tu nemački izjavu trebalo je prevesti na srbski, pa je Predsednik Republike Srbije rekao da je to „opasna pretnja Srbima“, dok je Predsedniku Vlade Srbije ista ta pretnja bila „nečuvena i zabrinjavajuća“.

Samozvani analitičari svega i svačega potrudili su se da deluju umirujuće, tvrdnjama da su Srbi i Arbanasi (poznatiji kao Šiptari) „oslonjeni jedni na druge“, da oni „moraju živeti jedni pored drugih“, što je njihovog „srećnog“ razgovordžiju ostavilo bez odgovora na pitanje „ko će pomiriti Albance i Srbe“.

Ovima poslednjim, Srbima i Šiptarima, skoro da je i suvišno baviti se sve dok su u snazi oni prvi, Nemci, koje je jedan Rus, zvao se Fjodor Mihajlovič, još 1872. godine opisao kao „narod koji je retko pobeđivao, ali koji je, za divno čudo, često pobeđivan“, te da ih, bez obzira na kolektivna i lična gubitnička iskustva, u bunovnom stanju održavaju „zanesenost, oholost i beskrajna vera u svoju neograničenu moć“.

I pominjani analitičari, i neimenovani predsednici dovoljno su mladi da ne znaju kako su Srbi koji su se, po nesreći, našli pod terorom tek uspostavljene neoustaške vlasti u brozovskoj Hrvatskoj, pre tridesetak godina bili prinuđeni da oružjem brane svoj biološki opstanak.

Neki „drugi“, sa strane, trudili su se da, iz nejednakih interesa, zaustave oružane sukobe u Hrvatskoj. Tako je, na primer, u Predsedništvu Jugoslavije (4. avgusta 1991), u prisustvu tročlane misije Evropske zajednice, razmatrana jedna „mironosna“ odluka, posle čega je Holanđanin Hans van den Bruk, glavni u toj misionarskoj grupi, izjavio da nije postignut dogovor o potpunom prekidu vatre u Hrvatskoj, niti je potpisan novi memorandum o saglasnosti za proširivanje mandata posmatračkoj misiji Evropske zajednice za Hrvatsku. „Velika većina“ ključnih političkih faktora prihvatila je predloge Evropske zajednice, „osim jedne strane“. Van den Bruk nije tada rekao koja je to strana jer „nismo ovde da ukazujemo na određene strane, niti pak da bilo koga teramo u ćorsokak“. Moglo se u prvom trenutku pomisliti da je to bila Hrvatska, ali je ta pretpostavka otpala kad je, po povratku u Amsterdam, Van den Bruk izjavio za agenciju Frans pres da su „politički lideri Srbije odgovorni za neuspeh misije ministarske trojke Evropske zajednice u Jugoslaviji“. Pet od šest republika, federalna vlada i državno Predsedništvo bili su spremni da potpišu sporazum sa svim zainteresovanim stranama, ali „nažalost, suočili smo se sa političkim vođama jedne republike, koji nisu mogli da prihvate naše predloge, formalno zato što ne prihvataju vojno prisustvo u njihovoj zemlji, čak ni vojna lica u funkciji posmatrača, ali u stvarnosti, mislim, zbog odsustva političke volje da se stvarno uspostavi mir, sedne za pregovarački sto i verovatno sa idejom da održavanje sadašnje situacije ide u prilog toj republici“.

Tradiciju da na srbskoj teritoriji nikakva strana vojna sila nije dobrodošla, što su mnogi iskusili, i Miloševićev stav, koji je tumačeći takvo raspoloženje „odbio svaku mogućnost da se složi sa dovođenjem mirovnih vojnih snaga u Hrvatsku“, Bibisi je okarakterisao kao „osujećivanje mirovnih napora tročlane misije Evropske zajednice“.

Narednog dana, izjavu Van den Bruka komentarisao je Bora Jović, srbski predstavnik u Predsedništvu Jugoslavije: „Na sednici Predsedništva želeli smo da taj sporazum, zapravo Odluku Predsedništva o prekidu vatre koju je trebalo pretvoriti u sporazum, potpišu Predsedništvo SFRJ kao vrhovna komanda Jugoslavije, zatim predstavnici Republike Hrvatske i predstavnici srpskog naroda u Hrvatskoj, između kojih postoji sukob, zapravo između oružanih snaga Hrvatske i oružanih snaga srpskog naroda u Hrvatskoj. Međutim, takav sporazum nije mogao da se postigne, jer Republika Hrvatska nije želela da potpiše sporazum na kojem bi stajali i potpisi predstavnika srpskog naroda u Hrvatskoj, jer oni njih smatraju teroristima i bandama… Misija je tražila da ovaj sporazum potpiše Srbija, kao da je ona umešana u taj rat… Međutim, i misija Evropske zajednice nije pristala da sporazum potpišu zaraćene strane, a to su srpski narod u Hrvatskoj i rukovodstvo te Republike“.

Uistinu, takozvana međunarodna zajednica time je jasno predstavila svoju veštinu da se o srbskom pitanju na rečima izjašnjava za jedno, da neki navodno obavezujući dokument potpisuje zvanično, a da o svemu misli nešto treće prepuštajući odnosnom srbskom neprijatelju da obavi ono što protivreči i potpisanom i izgovorenom, čime je stavila na znanje i da je saglasna sa vraćanjem fašizma na evropsku javnu scenu, ovoga puta u obliku hrvatske ustaške ideologije i prakse.

Iako ga je krah tročlane misije Evropske zajednice u Beogradu zatekao na odmoru, šef nemačke diplomatije Hans Ditrih Genšer predložio je (van svake sumnje – ono što je „tamo“ već bilo pripremljeno) da se sazove vanredni sastanak Ministarskog saveta Evropske zajednice i da „krizni mehanizam KEBS-a na nivou viših funkcionera“ preuzme odlučivanje o budućnosti Jugoslavije. Srbsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema ocenilo je da se ta Genšerova zamisao naslanja na tradicije Hitlerove Nemačke i njen „doprinos istoriji ljudskog bezumlja i najstravičnijem genocidu u ljudskoj istoriji“, te je takav stav i formulisalo u svom saopštenju od 5. avgusta. Ko zna zbog čega, da li zbog nezameranja Nemačkoj, sredstva javnog informisanja u Srbiji tretirala su ovo saopštenje restriktivno: neka ga nisu ni objavila, neka su izbegla da pomenu „atmosferu minhenskih pivnica“, a neka su tu sintagmu stavila u navodnike.

Naravno, Hrvati nisu sumnjali u karakter aktuelne nemačke državne politike i njen uticaj na jugoslovensku krizu, utoliko pre što se na nemačkoj liniji našao i francuski predsednik Fransoa Miteran predlogom svojim saveznicima, na samom početku jula, da razmisle o hitnom uvođenju naddržavnih i nadnacional­nih „novih evropskih pravnih normi“ za regulisanje nastalog sukoba protumačenog kao izazov novom evrop­skom poretku.

Kad je već tako, smatralo se prirodnim da se zbivanja tokom ratnih godina (1941-1945), na prostoru ondašnje Hitlerove štićenice Nezavisne Države Hrvatske, i odnos nemačke vojne sile prema srbskom narodu ponove i nastave u hrvatskoj demokracijsko-ustaškoj varijanti, i ovoga puta sa dogovorenim osloncem na obnovljenu Nemačku. Pa se moglo dogoditi da, po ugledu na naredbu Adolfa Hitlera o represalijama nad Srbima (od 16. septembra 1941), kojom se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ima streljati sto, a za jednog ranjenog pedeset građana, izvesni hrvatski zastupnik u Saboru Marjan Jurić, u novonastalim uslovima, zatraži sa saborske govornice da se za jednog poginulog redarstvenika ili gardistu ubije deset Srba, a za časnika (oficira) stotinu. Potencijalna žrtva iz „kvote za odmazdu“ bio je svaki Srbin, sa domovnicom ili bez nje, a garant da takav demokracijski metod može proći – bila je tradicija nemačko-hrvatskih odnosa i nesumnjivi Genšerov nagoveštaj da se Nemačka vraća svojim tradicionalnim osobinama: samozadovoljstvu, šovinizmu i lakomislenosti u odnosu na čitavu Evropu.

Time su potvrđena predviđanja ovog potpisnika, izricana na brojnim zborovima Srbske demokratske stranke Jovana Raškovića po Baranji i Zapadnom Sremu (tokom 1990) i još brojnijim radijskim i televizijskim emisijama krajem zime i sredinom proleća 1991. godine, da svet ulazi u treći svetski rat (sa malim početnim slovom – dok mu veliko ne priznaju „ovlašćeni ratnici“) i da se u svemu tome vidi uticaj germanske škole koja, već decenijama, još od Berlinskog kongresa (1878), intenzivno i otvoreno radi na brisanju svih srbskih tragova u ljudskoj civilizaciji. Najveće uspehe u tome ona je, nažalost, postigla zahvaljujući podaničkom mentalitetu srbskih naučenjaka školovanih po nemačkim i austrijskim visokoškolskim centrima. Što je danas stanje još poraznije, najzaslužniji su, svakako, sledbenici onda naučenoga, okupljeni u akademiji „nauka“ i nastavničkim visokim školama. Autentična, izvorna srbska škola odbačena je i izbrisana, kao dekretom, te otud, Srbi su došli na Balkan u šestom ili sedmom veku, a srbski koreni iz Vinče od pre više hiljade godina i mnogi strani zapisi o srbskoj starini i srbskom prostiranju – sakriveni su. Bilo je to isključivo u interesu Nemaca koji su sistematski, na duge staze, pripremali teren za svoj budući pohod ka Istoku (Drang nach Osten), po istom principu po kojem hrvatski štokavci ili bosanski muslimani – i jedni i drugi bivši Srbi – najstravičnijim zločinima nad Srbima, zločinima usmerenim na potpuno zatiranje Srbstva, već treći put u 20. veku pokušavaju da izbrišu sve tragove o svome srbskom (pravoslavnom!) poreklu. Svi oni pomažu Nemcima da u novim uslovima, ponovnim udarom na srbsko nacionalno biće, ostvare naknadnu pobedu u Prvom (Velikom) i Drugom svetskom ratu.

Prepreka svemu tome, u vidu iznuđenog pokreta da se očuva biološki opstanak srbskoga nacionalnog i duhovnog bića, bio je Rat za krajišku nezavisnost i, kasnije, Rat za Republiku Srbsku. A u onom nesrbskom delu Srbije rodio se monstrum nazvan „besmisleni rat“; uvreda za sve koji su dvama upravo pomenutim ratovima ustali u odbranu života svojih bližnjih, u zaštitu svojih pradedovskih ognjišta na svetoj Srbskoj Zemlji, kao bedem za spas istih onih koji su izmišljajući floskulu o „besmislenom ratu“, odrekli se svoje poslednje odbrane; uvreda za sve zlosrećne Srbe koji su stradali od ustaškog noža i malja, od islamskog srpa i rimokatoličkog križa; uvreda za sve srbske majke, kćeri i sestre silovane u ime evropske „civilizacije“ i zapadne demokratije poznatije kao fašikratija; uvreda za sve koji su deo svoga tela ugradili u zapadnu granicu Srbstva ne pitajući kako će im to, i da li će im to Srbska Zemlja ikada vratiti. Takvo antisrbsko umovanje i delovanje umnogome je otežavalo Srbstvu, kao celini, da se odupre naletima zapadne fašikratije, ali, na sreću, slobodne i zaista probuđene Srbe nije moglo sprečiti da se suprotstave nabujalom zlu, i zapadnom i zlu domaćemu.

Srbski otpor pružen u Srbskoj Krajini doživeo je zlu sudbinu: nemačka i američka „logistička“ pomoć hrvatskom neoustaštvu da sredinom leta 1995. protera krajiške Srbe sa njihovih vekovnih ognjišta – na jednoj strani, kao i zvaničan stav Države Srbije da zarad nezameranja neoustaškoj Hrvatskoj – na drugoj strani, omogućili su ostvarenje genocidne zamisli svehrvatskog rimokatoličkog kongresa iz septembra 1900. da do 2000. godine sve što je u Hrvatskoj bude hrvatsko, a sve što je hrvatsko, makar bilo postignuto genocidom, da bude rimokatoličko.

Ako je negde na početku ovoga tekstića rečeno da je skoro suvišno baviti se Srbima i Šiptarima sve dok su u snazi nemački neprijatelji svega srbskog, oni koje je Fjodor Mihajlovič opisao kao narod zanesen, ohol i beskrajno uveren u svoju neograničenu moć, to jedino znači da sve genocidne radnje koje Šitari čine nad kosovskometohijskim Srbima – čine to po fašikratskoj recepturi primenjenoj i u Srbskoj Krajini: jedno su potpisani sporazumi, drugo su „međunarodnopravne“ izjave, a treće ono što se stvarno preduzima zarad fizičkog uništenja srbskog naroda, početnog naroda-majke, tvorca ljudske civilizacije.

I na šiptarskoj i na hrvatskoj strani prave se spiskovi u koje se upisuju Srbi jedino „krivi“ što su Srbi, kao navodni ratni zločinci (iako su isti ti Hrvati i Šiptari, specijalizovani za obavljanje genocidnih radnji nad Srbima, činili zločine i još uvek ih čine, čak i pravljenjem pomenutih spiskova), ali zato, kao po pravilu koje je pre sto i više godina postavio Nikola Pašić da su „zakoni pisani za naši protivnici“, ni jedni ni drugi ne ispunjavaju obaveze predviđene aktom neke „visoke“ međudržavne institucije oformljene da li u fašikratskoj Evropskoj uniji (Briselski sporazum za Kosovo i Metohiju), da li pod okriljem onoga američkog služinčeta poznatog pod nazivom Ujedinjene nacije (Vensov plan za Srbsku Krajinu) – „da ne bješe pod tijem imenom / ne šćaše se bojat od uroka“.

Uprkos tome što mnogi analitičari, bezbedničari i njima srodni znalci medituju o geopolitičkim, geostrateškim i raznim drugim više ili manje teškim zavrzlamama uvijenim u krilatice nalik onoj „Balkan balkanskim narodima“, Srbi se svim tim pritiscima ne mogu odupreti sami, utoliko pre što među njima deluju brojni privrženici zapadnih anticivilizacijskih tekovina, u Srbiji poznati kao „demokratska opozicija“, ali ne opozicija postojećoj vlasti, već opozicija narodu iz čijega su krila izrasli, a kome, uistinu, više ne pripadaju – po sopstvenom izboru.

Lepu priliku za opstanak pružili su im isti oni koji, duhovno jalovi, sa civilizacijskog začelja već vekovima nastoje da Srbima, tvorcima ljudske civilizacije, dođu glave. U naivnom uverenju da je tome došlo vreme, upustili su se u okršaj sa Rusima, tim najvećim srbskim plemenom, a jedino što im se može desiti – jeste da tamo slome zube.

Biće da je 2008. godine na to mislio američki književnik i publicista Dejvid Bajnder (1931-2019) kad je baveći se nevoljama koje Srbe snalaze zbog toga što su „svoju kuću podigli nasred put“, zapisao da „dugoročno gledano možda bi se ta kuća nasred puta mogla sagledati na jedan znatno iznijansiraniji način: NATO bi mogao da potraje još neko vreme, Evropska unija nešto duže. Ali, ja verujem da će Srbija sa svojom kućom nadživeti i jednu i drugu grupaciju. Na kraju krajeva, preživela je i prethodna carstva“.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molim vas podelite, širite istinu!