Za „nauku“, Srbi su od juče

Pre neki dan, ni sam ne znam kako i zašto, sa sajta „Tamo daleko“ iskoči tekst Zdravka Eleza “ Srbi su mešavina Slovena i starosedelaca Balkana“ (https://tamodaleko.co.rs/srbi-su-mesavina-slovena-i-starosedelaca-balkana/), objavljen 20. decembra 2022. godine, u međuvremenu pregledan 333 puta, bez ijednoga komentara.

Kad tamo, španski genetičar Karles Lalueza Foks (1965), profesor na Institutu za evolucionu biologiju u Barseloni i direktor Prirodnjačkog muzeja u Barseloni, predavanjem „Slovenske migracije i genetičko poreklo balkanskih naroda“ u beogradskoj Akademiji nauka (SANU), ni manje ni više nego u njenoj svečanoj sali, „predstavio je rezultate dosad najvećeg, višegodišnjeg arheogenetičkog istraživanja sprovedenog na tlu Srbije, čiji zaključci ukazuju da su Srbi genetička mešavina Slovena i predslovenskih žitelja Balkana“, odnosno da je „oko polovine genoma današnjeg srpskog stanovništva autohtono, barem do bronzanog doba (teško je znati da li se ovde misli na bronzano doba od 3.300-1.200. pre Hrista, ili na neolit, mlađe kameno doba koje je tokom nekih 4.000 godina prethodilo bronzanom – IP), a da je preostala polovina slovenskog porekla koja potiče od slovenskih doseljenika u sedmom veku. Dakle, dolaskom Slovena na Balkan nije došlo do zamene stanovništva, već do mešanja autohtonog balkanskog genoma sa slovenskim“. Kad već tvrdi da se ta seoba dogodila u sedmom veku, desilo mu se da kaže kako je ta „migracija Slovena na Balkan mogla da dođe sa teritorija današnje Poljske i Ukrajine“.

Da do takve „nauke“ stigne, pomenutome Laluezi pomogli su profesori beogradskog Biološkog fakulteta Miodrag Grbić, Željko Tomanović i Dušan Keckarević, naučni saradnici Arheološkog instituta Ilija Mikić i Miomir Korać, te Dejvid Rajh, profesor Medicinskog fakulteta na Harvardu u Masačusetsu/SAD – njihove nenaučne saradnike da ne pominjemo.

Da bi ta „nauka“ delovala „naučno“, rečeni momci izučavali su „genetičku strukturu lokalnog stanovništva na području Srbije u bronzanom, gvozdenom, rimskom i postrimskom periodu, kao i današnjeg stanovništva“ jer je, sa gledišta evropske nauke, Srbija usve do sada bila tom pogledu „prazan prostor“, i tom prilikom „otkrili“ da je „kontinuitet analize omogućio utvrđivanje kontinuiteta populacija na našim prostorima i udeo DNK u današnjem modernom stanovništvu koji vodi poreklo iz duboke prošlosti“. A sve to „daje osnovu za analizu kasnijih slovenskih migracija i omogućuje utvrđivanje genetičke strukture modernog srpskog stanovništva u širem kontekstu ostalih balkanskih naroda“.

Sastavljaču naslovljenoga teksta moglo se desiti da nešto iz predstavljene „nauke“ skrati ili preskoči, ali mu je osnovnoškolsko znanje o sedmom veku i navodnoj seobi Slovena omogućilo da u svoj tekst uvrsti istraženu „analizu kasnijih slovenskih migracija“ – ne zna se kojih.

Mogao je, naravno, skratiti i još ponešto, zbog čega se ovaj potpisnik odvažio da odsluša sve što je na toj akademičkoj seansi izgovoreno. Pozdravni govori uzeli su celih deset minuta, a onda se od Lalueze moglo saznati da je „novo svetlo na poreklo“ evropskih naroda bačeno ispitivanjem „oko 1000 savremenih ljudi“, da su nekada, davno, pre deset hiljada godina svi u Evropi bili lovci-sakupljači, da su „ne znamo koliko bili tamni, ali su bili tamniji od bilo koga današnjeg naroda u Evropi“, da su imali plave oči, da su, potom, „rani zemljoradnici došli sa Bliskog istoka i raširili se po Evropi“, da su zemljoradnici počeli da se sreću sa lovcima i „genetički“ mešaju, da su neki od lovaca-sakupljača počeli da se bave zemljoradnjom, da tamo „gde je zemljoradnja stigla kasnije“, u baltičkim zemljama, na primer, „ima više plavookih“.

Tih sedam-osam minuta Laluezine priče, naročito njegovo „znanje“ da su evropski lovački urođenici bili plavooki i „tamniji od bilo kog današnjeg naroda u Evropi“, nateralo je ovog potpisnika da odustane od daljeg učešća u akademičkoj svečanosti i zapita se da li su srbski naučni saradnici u Laluezinom istraživanju ikad čuli za interdisciplinarnost što, u datom slučaju, uključuje potrebu da se znaju najelementarniji podaci i o seobama i sedmom veku, te da je slovensko kudikamo mlađe od srbskog.

Moglo bi biti da je ono prvo, seobu u sedmom veku, Lalueza prihvatio od srbskih saradnika namernih da suprotstavljene stavove o njima, navodnim seobama, „ispeglaju“ najpre među Srbima – između akademičkih i unezveritetskih krugova zaljubljenih baš u taj vek i običnog sveta raspoloženog da razmišlja o onome što mu se službeno servira –, a potom i sa nordijcima koji su to „znanje“ naturili Srbima pre podrug veka, pa je stoga i rekao da je „polovina današnjeg srpskog stanovništva autohtono… a da je preostala polovina slovenskog porekla koja potiče od slovenskih doseljenika u sedmom veku“.

Što se onoga drugog tiče, u odnosu na Srbe, Sloveni su „mali deca“, prvi put su pomenuti 491. godine – kako je to ustanovio nemački arheolog Karl Got­lib Anton (1778-1861). Da­našnji Sloveni zva­li su se do ta­da Sorabi, Srbi, Sorbi, Serbi, Sar­ba­ti, Sarma­ti, Gi­maro­n, Dardani, Sarbani, Ki­me­r­ner, Kimeri, Kimbri, Cimbri, Sim­bri, Kambri, Kimri, Sar­di, Suardi, Sibini, Sabi­ni, Sigini…

Kako to piše Milenko Nikolić u knjizi Testa­ment Alek­san­dra Velikog : Das Testament Alexander des Grossen, Beograd 2005, 10, „rani­je upotrebljavan naziv SSlavorium nije značio Sloven, već Sla­van… Srbi su kod Alek­san­dra Ve­likog (356-323. pre Hrista – IP) bili najveći narod, naj­bo­lji i naj­poznatiji rat­ni­ci. Od­likovali su se hrabrošću, čašću i vernošću… Ovo vi­so­ko ce­nje­nje Srba je od rimskih istoričara opi­sano. Navodi se, sa kak­vim je sve pri­vi­legijama Aleksandar Srbe, za njihove izvrsne oso­bi­ne, nagradio. Dao im je potpunu slo­bodu, oslobađanje od poreza i od ratne službe. S imenom ‘Slav­ni’ on nije imao nameru da iz­me­ni njihovo staro ime, nego da ih od drugih ratnika istakne“.

A Pavel Jozef Šafarik (1795-1861) o kome je Đu­ra Dani­čić (1825-1882) zapisao da je „znao o Sloveni­ma sve što se u nje­go­vo vreme moglo znati… i što sad bilo koji Slovenin zna o svo­me narodu, od njega je nau­čio“, u knjizi O poreklu Slovena po Lo­rencu Surov­jeckom, Novi Sad 1998, 48. i 136, mogao je zaključiti „da su Sloveni, koliko mo­žemo da ih pratimo pri oskudnom sve­tlu povesti, bili nazivani još u pradoba mnogobrojnim rodov­skim i plemenskim imenima, a da je ime Serb kao zajedničko ime za sve rodove, plemena i narode istog vindijskog (indijskog) po­rekla, stari­je nego Sloven… Ime Sloven, neizvesno od kada… iz­di­glo se tek u kasnijoj istorijskoj epohi kao opšte ime za sve narode sr­bskog (sarmatskog) porekla“.

No, da bi to Laluezinim saradnicima postalo jasno makar i sa zakašnjenjem, valja znati da najnovija multidiscipli­nar­na istraživanja, argumentima iz prirodnih i egzaktnih nau­ka pokazuju da su navodne velike seobe i fizički i tehnički neiz­vodljive, da bi morale neodređeno dugo trajati i da bi za njihovo sprovođenje i okončanje bila neophodna ogromna količina naj­raz­ličitijih životnih potrepština i transportnih sredstava. Mimo toga, na tolikom putu, kroz manje ili više naseljene kra­je­ve, nije se mogla obezbeđivati hrana iz „domaćih izvora“, a vr­lo je verovatno da bi oružani sukobi nepoznatih i nepozvanih do­šljaka sa „nađošima“ bili svuda redovna pojava.

To, s jedne strane, a sa druge, barem što se tiče Srba i uz napomenu da saznanja ozbiljnih naučnika kazuju da su Srbi na svojim današnjim staništima živeli i koju hiljadu godina pre onih Laluezinih, oni su se odvajkada selili, od vremena kad su srb­ska pleme­na bili i Skiti, i Tribali, i Iliri, i Pelazgi, i Sabinjani, i Et­rurci, i Tračani, i mnogi drugi, od vremena kada su srbska ple­mena trčala po Sredozemlju kao po svom dvorištu i kada su Srbi, ka­ko to kazuju neki stari izvori, živeli na prostoru od Atlan­ti­ka do današnjeg Vladivostoka. Selili su se Sr­bi samo u krajeve u kojima su Srbi živeli i ranije, nije se još desilo da Srbi krenu u seobu tamo gde nema Sr­ba; možda je toplije u Španiji ili na Azurnoj obali, ali tamo danas nema Srba – Srbi idu samo kod svojih!

Kad su seobe u pitanju, čak će i Jovan Cvijić (1865-1927), jedno vreme i predsednik Srbske kraljevske akademije, pošto konstatuje da „patr­i­jar­hal­ni re­ži­m Bal­ka­n­skog Po­lu­ostrva ne tre­ba sma­t­ra­ti kao nisko ku­ltur­no stanje“, ustvrditi da je isti taj srbski narod imao i jednu ne baš civilizacijsku „na­viku za iselja­va­nje“. Bilo mu je to pot­reb­no da bi neukome srbskom življu podmetnuo i obrazložio osnovni stav nordijske škole o navodnoj „ve­likoj se­obi na­roda“ koja obu­hva­ta celokupno stanovništvo jed­ne velike oblasti i iza koje u toj ob­lasti ne ostane ni žive duše, čime se pru­ža pri­lika nekom dru­gom narodu, ili plemenu, da se naseli u tako ispra­ž­njen pro­stor. Baveći se takvim „velikim seobama“, on će samo uzgredno po­menuti „saznanje“ vizantijskog cara Konstantina Porfiroge­nita da su preci današnjih Srba doselili na Balkansko polu­ostrvo negde u 7. veku, ali mu se nije dalo da „nauči“ i još jednu sitnicu iz toga mnogo citi­ranog spisa: navodni preseljenici „došli su iz za­kar­patskih krajeva posle 626. godine, umećući se između drugih Slo­ve­na već naseljenih na Balkanu“ – gde osim Srba nije bilo drugih Slovena.

Nažalost, pod uticajem nametnutih školskih „znanja“, većina srbskog sveta, ne samo akademički i unezveritetski krugovi, i danas priča o navodnoj velikoj seobi na­roda u šestom ili sedmom veku i dolasku Slo­vena na Balkan – koji se tako i nije zvao do 1808. godine, zvao se Helm, a preimenovao ga je nemački gimnazijski profesor Johan August Cojne (1778-1853) uvođenjem navodnog turcizma Bal­kan­sko po­luostrvo, iako su sami Turci za njega koristili naziv Eminehdag, odnosno Helm. I inače, tobožnji turcizam Balkan sadrži srbsku simbo­liku Be­lo­boga (Bela, Bala), široko ras­pro­stranjenu u an­tič­ko vreme.

Zna li se sve to o Slovenim, Srbima i njihovim navodnim seobama, kao i da pogrešni polazni stavovi u bilo kom istraživanju ne mogu dati tačne rezultate, ili zaključke, ili otkrića, onda bezglavo deluju stavovi Laluezini i njegovih saradnika da su „Srbi genetička mešavina Slovena i predslovenskih žitelja Balkana“, da je „oko polovine genoma današnjeg srpskog stanovništva autohtono“, te da je „dolaskom Slovena na Balkan… došlo… do mešanja autohtonog balkanskog genoma sa slovenskim“.

Bio bi put ka istini da su „otkrili“ kako su se genomi svih evropskih naroda, nekih manje a nekih više, mešali sa srbskim.

Sa srbskim, naravno, jer onaj francuski slavist, zvaše se Siprian Rober (1807-1865), reče poodavno, još 1846. godine, da su „Srbi iz Ilirije“ početni narod-majka.

I, da se zna: kontinent na kome žive Srbi nije slučajno, bezrazložno nazvan EVROPA, tako je imenovan po tetki Ilirovoj, rođenoj u plemenu ilirskom, od starine srbskom.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!