Istorija

Za dobrovoljce i protiv njih

Praznovanje sredinom aprila

Zanemari li se podsećanje na 12. april 1961. godine, dan u ko­ji je ruski kosmonaut Jurij Gagarin (1934-1968) prvi „skoknuo“ do ko­s­mosa, tekstom Aleksandra Kravčenka „12. april dan ruskih do­brovoljaca“ https://vaseljenska.net/2024/04/09/12-april-dan-ruskih-dobrovoljaca/ , objavljenim na Vaseljenskoj pre neki dan (9. ap­rila), ukazuje se da je „nastupilo je doba ljudi dobre volje dob­ro­voljaca. Oni su se pojavili uprkos svemu onom što su neprija­telji nametali ruskom narodu kao nove vrednosti. Volja i sila koju ispoljavaju dobrovoljci bila je odgovor na pokušaje da se Rusi obesnaže, učine bezvoljnim i slabim. Neprijatelj ljudskog roda ne može trijumfovati sve dok postoje ljudi koji neće odus­ta­ti, neće omanuti, neće izdati. Dobrovoljci su… pružili ruku pomoćnicu braći Srbima“.

Od Kravčenka saznajemo i da je Republika Srbska prihva­ta­jući tu ruku pomoćnicu, 12. april proglasila „za dan ruskih do­bro­voljaca“, kao sećanje na isti taj dan 1993. godine, kad su ruski dobrovoljci, „na uzvišici Zaglavak u Srpskoj Bosni… izveli pra­vi podvig i pored teških gubitaka, brojnijeg i bolje naoru­ža­nog neprijatelja, odbranili strateški položaj“. Sa svoje strane, „veteranska organizacija ruskih dobrovoljaca koji su ratovali u bivšoj Jugoslaviji donela je 2003. odluku da 12. april proglasi za dan sećanja na ruske dobrovoljce“, uz napomenu da je „na izbor tog dana uticalo je i to što je 12. aprila 1877. ruski samodržac Aleksandar Oslobodilac uputio rusku vojsku u zadu­navske krajeve da oslobode bratske narode od teškog jarma“ tokom Srbsko-turskoga rata 1876-77. godine.

Da li je ruski Samodržac „uputio rusku vojsku“ ili se „upu­ćivanje“ dešavalo drukčije skoro da je i nebitno, ali je izve­sno da se dobrovoljački pokret u Rusiji za pomoć Kneževini Sr­b­i­ji i njenoj vojsci pratio dvojako: na jednoj strani sa velikim odu­ševljenjem, a na drugoj s omalovažavanjem, pre­zirom i, čak, ne­skrivenom mržnjom. Ovoj drugoj Rusiji pripadali su ljudi bez predstave o sopstvenoj moralnoj odgovornosti pred potomstvom i sa sumnjivim ili ni­ka­kvim osećajem nacionalne i verske pri­pad­nosti, a njen najiz­ra­zitiji predstavnik bio je Lav Nikolaje­vič Tolstoj (1828-1910), „gorostas iz Jas­ne Poljane“, koji je svoje poglede na sve to najjasnije pred­sta­vio u osmoj glavi svog romana Ana Karenjina. Onima manje pozna­tima, a naročito sasvim nepo­zna­tima, godilo je što svoju moral­nu i nacionalnu ništavost mogu sakriti iza Tolstojevih reči.

Tolstoj i podražavaoci

Znalo se u Rusiji da je novinar M­o­skovskih vesti ispisao, dok je rat još trajao, da su Srbi na­rod zemljoradnički i miran, narod „koji je u toku dugotrajnog mi­ra zaboravio svo­je ratničke tradicije i koji nije stigao da u za­me­nu za njih izgradi čvr­stu na­rodnu svest koja povezuje svaku istorij­sku naciju… Ali mi ne mo­žemo zaboraviti da su Srbi oduševlje­no i složno ustali da0 po­mognu svojoj braći po krvi koja su bila zločinački mučena. Ruski narod neće napu­stiti Srbe u ovom za njih strašnom trenutku, i krv Rusa pokazala je kako je čisto bilo njihovo učešće, kako je herojski nesebična bila njihova žrtva i kako su besmislene ne­prijateljske klevete da Rusija želi da iz­vuče korist iz situa­cije u Srbiji. Neka sećanja na hrabre Ruse ko­j­i su pa­li za Srbiju posluže kao veza bratske ljubavi dvaju na­ro­da, tako bliske po kr­vi i veri“ (Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Piščev dnevnik II, Beograd 1981, 18).

Iz pisanja ovog tada najuticajnijeg ruskog političkog gla­sila, ali i stavova koje je general Černjajev (1828-1898), Mihail Gregorjevič, Lav od Taškenta, izricao obraćajući se ne samo ru­skim dobrovolj­ci­ma već i celoj Rusiji, znalo se da su dobro­volj­ci „služili ideji slovenske slobode, što je bio dužan da uči­ni svaki Slovenin“, da je srbski narod s pravom očekivao „pri­z­na­nje od celog ob­ra­zo­vanog sveta za sve do sada besprimerne po­dne­sene žrtve u ovome svetom ratu, koji je rat civilizacije pro­tivu varvarstva, rat sve­tlosti proti­vu mraka, rat vrlina proti­vu po­roka“, da, uistinu, srbske žrtve jesu „sveta veza koja spaja ovu zem­lju ovu nadu ju­ž­nih Slovena s ostalim slovenskim svetom, a na­ročito s Ru­sijom“, te da je na srbski na­rod pao „sav teret slo­venskog pitanja, a od golemog naprezanja on je skoro iznemogao u borbi“.

Na drugoj strani, Tolstoj je izvukao jednostavan zaključak da je „slovensko pi­tanje postalo jedno od onih modernih zanosa, ko­ji, smenjujući se jedan za drugim, služe društvu stalno kao pred­me­ti za zanimanje (kao poštapalica, takoreći IP); video je i to da su se mnogi ljudi zanimali tim poslom iz koristoljubivih i sujetnih namera. Dopuštao je da novine štampaju mnogo šta ne­potrebno i preuve­ličano, samo u nameri da obrate na sebe pažnju i da nadviču dru­ge. Video je da su u tom opštem društvenom po­kretu iskočili na­pred, i najviše vikali nesrećni i uvređeni: glav­nokomandujući bez vojske, ministri bez ministarstava, novi­na­ri bez novina, še­fovi partija bez partizana. Video je da tu ima mnogo lakomis­le­nog i smešnog“ (L. N. Tolstoj, Ana Karenjina I-II, Beograd 1997, 378-379).

Izvukao je takav zaključak iako mu nije bilo nepoznato da je, tih godina, „pokolj jednoveraca i braće Slovena“ kod njegovih sunarodnika izazvao „saučešće prema paćenicima i negodovanje protiv ugnjetača“, te da je „junaštvo Srba i Crnogoraca, koji su se borili za veliku stvar, izazvalo u celom (ruskom) narodu že­lju da se pomogne braći, i to ne rečju nego delom“ (Isto, 379)

A kad je upoznao prvu grupu dobrovoljaca, u vozu, zabeležio je da su oni „sedeli u uglu vagona, glasno razgovarali, i očevidno znali da je pažnja putnika… obraćena na njih. Najglasnije od svi­ju govorio je visoki mladić s upalim grudima. On je očevidno bio pijan, i pričao nešto što se dogodilo u njihovoj radnji“. Pa je vreme dok su dobrovoljci na nekoj usputnoj stanici izašli „da po­piju koju čašu“, dodelio jednom saputniku, starcu, „učesniku u dva rata“, znalcu vojničkih poslova i likova, da bi od njega, za svoju buduću knjigu, „saznao“ kakvih su karakternih osobina isti ti do­brovoljci. I onda je samouvereno zapisao da su to, „po njihovu iz­gledu, i po odvažnosti sa kojom su usput okretali čuturice“, bi­li „hrđavi vojnici“, što je nesumnjiva potvrda ranijeg starčevog iskustva da je „iz njegove varoši pošao jedan vojnik… inače pija­nica i lopov, koga niko nije hteo da uzme za radnika“ (Isto, 383-384)

Potom je u istu ravan stavio i svog junaka Vronskog, opisu­ju­ći ga kao beznadnog čoveka. „Ja, kao čovek, po tome sam do­bar, što život za mene ništa ne vredi. A da u meni ima dosta fizičke energije da uletim u kare i da smrvim ili poginem, to znam. Meni je milo što imam zašto da dam svoj život, koji, nije da mi je ne­po­treban, nego mi je ogadio. Nekome će trebati“ (Isto, 388).

Tolstoj će pažljivo saslušati i drugog svog sagovornika ko­ji tvrdi da je odlazak ruskih dobrovoljaca u Srbiju „prost izraz čovečanskog, hrišćanskog osećanja“, pošto tamo „ubijaju jedno­kr­v­nu i jednovernu braću. A baš i da nisu braća, jednoverni, nego prosto deca, žene, starci, osećanje se budi, i Rusi im jure u po­moć da se prekrate ti užasi“; oni tamo idu da zaštite napad­nu­tog, ali će Tolstojev Ljevin takvo razmišljanje odbiti sopstve­nim uverenjem da „ne bi nikog ubio“ (Isto, 415-416).

Ako sveštenici čitaju molepstvija u crkvi, čak i kad blago­siljaju ruske dobrovoljce kao „pioni­re bu­duće sl­o­bode slo­ven­ske“ koji su obavezni da štite ne samo „našu braću i jedno­ver­ce“, već i da čuvaju i brane „rusko ime i rusku čast“, Tolstoj će reći da u tome ne vidi ništa značajno: „Naredili svešteniku da čita molepstvije, i on ga pročitao. Ništa narod tu nije shva­tio“. Ružno je pisao i o kupljenju novčanih i drugih pri­loga za po­moć ranjenicima i sirotinji u Srbiji: kad su od sve­šte­nika čuli da treba prilagati „za bogo­ugodno delo, ljudi su vadili po kopej­ku i davali. Ali za šta, nisu znali“ (Isto, 416)

Kad njegov sagovornik kazuje da „vidimo stotine ljudi koji ostavljaju sve, samo da posluže pravednoj stvari“, da „dolaze sa svih krajeva Rusije, i otvoreno i jasno izražavaju svoju misao i nameru“, da „prilažu groševe ili sami idu i otvoreno govore za­što“, Tolstoj će besprizivno reći „da će se u narodu od osamde­set miliona uvek naći ne stotine, kao sad, nego desetine hiljada ljudi koji su izgubili društveni položaj, raspusnici, i koji su uvek gotovi u četu Pugačova (Jemeljana Ivanoviča, oko 1742­-1775, donskog kozaka, ustanika protiv carice Katarine II IP) … u Srbiju“. I neće mu se dopasti sagovornikov komentar da „ne idu samo stotine, i ne samo raspusnici, nego najbolji predsta­v­ni­ci naroda“ (Isto, 417).

A kad isti taj kaže da se „sad čuje glas ruskog naroda gotovog da ustane kao jedan čovek i da se žrtvuje za potlačenu braću“, on snebivljivo priznaje da „narod žrtvuje, i gotov je da se žrtvuje za svoju dušu, ali ne za ubistvo“ (Isto, 419)

Pošto je od istog sagovornika malo čuo a malo prečuo vizi­ju po kojoj će „oslobođeni slovenski narodi… zajedno s Rusijom za­po­četi novu epohu u istoriji“, sve te „kombinacije o zna­čaju slo­ven­skog elementa u svetskoj istoriji učiniše mu se tako ništavne u poređenju s onim što se događalo u njegovoj duši“ (Isto, 424).

Mogao bi neko reći da su u knjigu uvršćene reči svih koji su o ruskim dobrovoljcima pričali ovako ili onako, ili koji su manje ili više protivrečili svojim neistomišljenicima, ali je izvesno (s obz­i­rom na Tolstojev običaj da svojim junacima ne daje imena slučajno), da je Ljevin, ili Levin (u zavisnosti od toga ka­ko mu ko prevodi prezime), njegov „omiljeni junak“ u tom veliko­m romanu, taj „ovlašćeni“ protivnik ruskih dobrovoljaca i taj „raz­dražen do rastrojstva hipohondar“ glavom Tolstoj. To prezime Tolstoj je izveo od svog ličnog imena (od Lev, LjevLevin, Ljevin), a napadi na generala Černjajeva i ruske do­brovoljce u Srbiji plod su Levinove (Ljevinove) teorije o ratu: „Rat je, s jedne strane, tako životinjska, surova i užasna stvar, da nijedan čo­ve­k, da i ne kažem hrišćanin, ne može lično primiti na svoju odgovo­r­nost po­četak rata, to može samo vlada, koja ima za to potrebu, i ko­ja do­lazi u situaciju da vodi rat. S druge strane, i na osnovu zd­ra­voga razuma, u državnim poslovima, osobito u poslovima rata, građani se odriču sv­o­je lične volje“, pošto „privatni ljudi ne mogu uzi­mati učešća u ratu bez vladine dozvole“ (Isto, 415).

Makar koliko Levina nazivao „nepostojećim“, Dostojevski (1821-1881), Fjodor Mihajlovič, ne može odbaciti nekoliko ne­po­voljnih činjenica o Tolstoju: sv­ojom Anom Karenjinom on je svima, najpre svojim čitaocima, a po­tom i onima kojima sadržina tog velikog romana bude prepri­čana, stavio na znanje da ne podr­ža­va ruski nacionalni pokret, da ga ne razume i da mu čak proti­v­reči; on kaže da su predstavu o dobrovoljačkom pokretu, kao na­cionalnom, namerno falsifi­ko­vale poznate lično­sti a potom ih podržali novinari; on tvrdi da su svi dobrovoljci „bili ili izgubljeni ljudi i pijanice ili prosto glupaci“; on je uveren da ni­kakva turska zločinstva nad Srbima i Bugarima ne mogu u ru­skom na­ro­du izazvati neposredno osećanje žaljenja i da „neposre­d­nog ose­ća­nja za ugnjetene Slovene nema i ne može biti“ (F. M. Dostojevski, Navedeno delo, 174).

Može se smatrati ne­sumnjivim da je takav Lav Tolstoj, bezo­se­ćajan prema srpbkom stradanju, svojim stavovima prema rusko­-srb­skim (ili srbsko-ruskim) od­nosima, zasecao korene sloven­skog jedin­stva i podrivao duhovnost svojih ruskih saplemenika. On se u Ani Karenjinoj vrlo trudio da rusku jav­nost okrene pro­tiv generala Černjajeva i ruskih dobrovoljaca u srbskoj vojsci, a njegovo roma­nopi­sa­nje­, kroz reči Levinove (ili: Ljevinove), iska­za­će ne samo sopstveno otpadništvo od svog narodnog bića, već će istaći i mo­ralno ništavilo takvih ot­pad­ni­ka, i tada i kasnije.

Na osnovu toga, mnogi ruski Levini i Tolsti rekli su da je Čer­nja­jev bio pustolov, da je ratovao u Srbiji iz častoljublja i da je na taj način želeo da se istakne. Dostojevski je morao da se odu­pre Tolstojevoj logici, tako da je i Tolstoj od njega mogao na­u­čiti da je Černjajev „služio velikoj stvari, a ne samo svom ča­sto­ljublju i više je voleo da žrtvuje gotovo sve i sud­binu, i svoju slavu, karijeru, možda i život, ali da ne napusti stvar… zato što je radio za čast i u interesu Rusije, i bio je svestan toga. Jer slovenska stvar (srbska IP) je stvar ruska… On je ostao i zbog ruskih dobrovoljaca koji su svi pohrlili njemu, pod njegovu zasta­vu, pohrlili su njemu zbog ideje, kao predstavniku te ideje. On ih nije mogao ostaviti same i, dakako, u ovome se ogleda veliko­du­šnost. Koliko bi njegovih kritičara, da su bili na njegovom me­stu, napustili sve i svja, i ideju, i Rusiju, i dobrovoljce, ma ko­liko da ih je! Treba govoriti istinu“ (Isto, 16).

U Tolstojeve podražavaoce valja uvrstiti kneza Meščer­skog, koji je avgusta 1876. godine došao u Srbiju da se lično upo­zna sa tamošnjim zbivanjima. Već naredne godine on je u Petro­gradu objavio knjigu Meerskogo V. Knjazja pisma Pravda o Serb­ii, u kojoj, govoreći o ruskim dobrovoljcima, „iznosi zamerke zbog ne­reda u štabu đenerala Černjajeva“ i podvlači da je „na koman­do­va­nje ruskim dobrovoljcima, rđavo uticala raspra i mržnja, iz­me­đu đenerala Černjajeva i đenerala Novoselova, i drugih starijih ruskih oficira, koji se nisu slagali sa Černjajevom“ (Ivan S. Pavlović, Iz doba 1875-1878, Beograd 1940, 19).

Dostojevski zastupa prvu Rusiju.

Da bi se lakše prepoznala ona prva Rusija čija je vojna i sa­nitetska pomoć doprla do Srbije u ratu 1876. godine, prenećemo ovde još nekoliko redaka koje je Do­sto­jev­ski ispisao u nameri da urazumi velikog Tolstoja i one ko­ji su ga, po „domino-efektu“, bez­glavo oponašali.

(Neki, kao italija­n­ski dobrovoljac Đuzepe BarbantiBro­da­no (1853-19321), potonji advokat, naći će se u tom lancu kasni­je; njemu je Ana Karenjina lako mogla doći do ruku što se ne bi reklo i za Piščev dnevnik , tako da je ruske dobrovoljce uspeo da podeli u tri vrste:

„1. Propali svet, bez krova i bez hleba, koji se dobro zapo­slio i došao je u rat zato što nije znao šta drugo da radi. To su šakali, koji se opijaju…

2. Vojnici po zanimanju, ljudi koji su došli ovamo iz veliko­dušnosti, iz želje da naprave svoju karijeru, i još iz osećanja du­žnosti, pošto se ratuje protiv večnog, neumoljivog neprijate­lja njihove otadžbine i njihove vere. To su obrazovane ličnosti, u početku dosta simpatične i ljubazne, ali koje se posle kratkog vre­mena pokazuju naduvane, grube i naviknute da svakom zapovedaju.

3. Ova vrsta su ljudi koji predstavljaju ono što je dobro u ru­s­kom nezvaničnom narodu. To su dobrovoljci došli da ponude svoj život iz čistih velikodušnih pobuda; veoma obrazovani mladi­ći, u većini bogati, vatreni, puni vere u revoluciju, žudni da se žrtvuju za plemenitu ideju, slabo uvereni u svoju moć u Rusiji i koji se ovde, u jedinstvu, nadaju da će naći polaznu tačku za veli­ki pokret kome teže, ali su iznad svega oduševljeni samoodri­canjem i borbom, uvek ljubazni, živahni, veseli, poneki put vole da se provedu, ali su jaki karakterom, privlače drugoga i njime nehotice zavladaju“ Đ. Barbanti-Brodano, Garibaldinci na Dri­ni 1876, Beograd 1956, 203-205.

I ovo razvrstavanje i ocene u njemu utoliko deluju čudnije zna li se da je BarbantiBrodano ratovao na drinskom frontu i da, ­verovatno, nije imao prilike da pobliže upozna ruske dobr­o­voljce; pre će biti da se s njima nije ni sreo. Svoj zapis on je datovao sa 10. oktobrom 1876. godi­ne, u Pet­ko­vici, pod Cerom, ali treba smatrati izvesnim da ga je kasnije, u vreme kad je svoj rukopis pripremao za štampu, preuredio pod utiskom onoga što je uspeo da sazna iz lanča­ne reakcije koju je po­krenuo Tolstoj).

Dostojevski će, dakle, najpre reći da je Srbsko-turski rat 1876. godine samo jedna od etapa na putu da is­točno pitanje bude rešeno i da se ta etapa nije okončala pora­zom generala Černjaje­va, kako to govore neki njegovi proti­v­ni­ci. „Sada u Petrogradu neke naše buduće vojskovođe glasno kr­i­ti­kuju operacije Čer­nja­jeva, a političari su povikali da je on upra­vo zato kriv što je poveo Slovene i ruski narod u bitku »pod ne­mogućim uslovima«. Ali sve ove naše buduće vojskovođe zasad još nisu bili u škrip­cu kao Černjajev; to su sve oficiri koji su još civili i koji že­le da govore o barutu, a nisu ga još ni omiri­sa­li… Iz jame koju je Černjajevu u Srbiji iskopala intri­ga, Černja­je­va će očigledno iz­vući ceo srpski narod… Istočno pi­ta­nje ušlo je u svoj drugi peri­od posle careve gromke reči koja je u srcima svih Rusa izazvala blagoslov, a u srcima svih nepri­ja­te­lja Rusije strah. Porta je sag­nula glavu i primila ultimatum“ (F. M. Dostojevski, Navedeno delo, 13).

Prostorno veoma udaljenom od Srbije, Dostojevskom nije bilo teško da zapazi podelu na Srbiju u intrigama i na Srbiju zabri­nutu za svo­ju slobodu, a na osnovu ruskog iskustva mogao je zaključiti da „ovde glavna meta nije Černjajev, već je u pitanju reakcija protiv čitavog pokreta“. U Rusiji su to „oni isti ljudi kod kojih se u toku ove godine sakupilo mnogo žuči, ljudi zli i ljutiti i koji za sebe kažu da su pre svega ljudi reda. Za njih je čitav ovogodišnji pokret samo nered, a Černjajev samo jedan be­stidnik (koji je) uleteo u avanture, kao kakav pustolov… Postoje i ljubitelji reda druge vrste, ljudi koji pripadaju najvišoj inte­ligenciji, koji s bolom u srcu gledaju kako »toliko snage odlazi za takvu, takoreći, srednjovekovnu stvar«… Ovi protivnici Čer­nja­jeva govore kako je uzalud prolivena ruska krv bez ikakve ko­risti za Rusiju“ (Isto, 14).

Iz ovih poslednjih reči moglo bi se zaključiti da su proti­v­nici dobrovoljačkog pokreta, ako već sami nisu bili voljni da se u njega uključe lično, očekivali barem rusko teritorijalno pro­ši­renje. Da bi im raspršio takva nadanja, Dostojevski ih je mo­rao podsetiti na ono o čemu je pisao na samom početku pokreta, da „ovako visoko razvijen organizam kao što je Rusija mora da zrači i svojim ogromnim duhovnim značajem. Interes Rusije nije u osvajanju slovenskih krajeva, već u iskrenoj i toploj brizi o nji­ma i pružanju zaštite, u bratskom jedinstvu sa njima i prenoše­njem na njih našeg duha i našeg pogleda na ujedinjenje svih Slo­vena. Samo materijalnom korišću, samo »hlebom«, ovako visoko razvijen organizam kao što je Rusija ne može se zadovoljiti“. I nije fraza da je ceo ruski narod, svojim razumevanjem za Srbe, „po samopožrtvovanju i nesebičnosti, religioznom strahopoštova­nju“ iskazao želju da se žrtvuje za pravednu stvar“ (Isto, 15).

Braneći Černjajeva i od srbskih intriga i od nadobudnih ruskih protivnika ruskog dobrovoljačkog pokreta, Dostojevski je konstatovao da „samo to što je Černjajev u slovenskoj stvari stao na čelo čitavog pokreta bila je genijalna vidovitost; samo je genijalnim snagama dato da izvršavaju ovakve zadatke. Slo­ven­ska stvar je po svaku cenu najzad morala otpočeti… a bez Černja­jeva ona se ne bi tako razvijala…. Ako je slovenska stvar već počela, ko bi drugi ako ne Rusija trebalo da stane na njeno čelo; u tome i jeste misija Rusije i to je Černjajev shvatio i podigao zastavu Rusije“. On je, zapravo, na vreme shvatio da bi samostalna srpska vojna akcija, bez ruskog učešća, brzo doživela neuspeh, isto kao što mu je bilo jasno da jedini cilj celog poduhvata nije bio brzi vojni uspeh: iz takvog uspeha nastajala je „budućnost Rusije i slo­venskih zemalja“ (Isto, 15-16).

Kad se ruski đeneral Černjajev po sopstvenoj želji obreo u Srbiji i ponudio joj svoje usluge, dobrovoljački pokret u Rusiji dobio je svoj puni zamah. Kako Dostojevski kaže, „svih dobro­vo­ljaca… nije bilo bogzna koliko, tek nekoliko hiljada, ali ih je si­gurno ispraćala u Srbiju sva Rusija, naročito narod, pravi na­rod, a ne ništavila, kako naročito podvlači ozlojeđeni Levin; za ništavila on smatra i dobrovoljce… Što se dobrovoljaca ti­če, moralo je biti među njima, naporedo s najvišim požrtvo­va­njem u korist bližnjega, i prosto hrabrosti, okretnosti, lumpo­va­nja… Još nije sračunato koliko je od tih lumparoša pijanica, ljudi koji su se izbrbljali, samo ako je takvih bilo među dobrovolj­ci­ma, položilo tamo daleko svoj život za plemenitu stvar, te zato i protiv njih se ne bi imalo šta tako osuđujuće i čak uvredljivo reći. Ali tvrditi da su prošlogodišnji dobrovoljci svi odreda bili bekrije, ispičuture i izgubljeni ljudi u najmanju ruku, ne­ma smisla“ (Isto, 193-194).

Da bi objasnio otkud toliki dobrovoljački odziv, Dostojev­ski podseća da su se „od samog postanka naroda ruskog i njegove države, od samog krštavanja ruske zemlje, počeli upućivati hodo­časnici… ljudi bez pare, starci, penzionisani vojnici, stare že­ne… s prosjačkim torbama na leđima… iz nje u svete zemlje, prema grobu Gospodnjem, na Svetu Goru i ostala mesta… A kad su se vra­ća­li u domovinu, njihove priče o hodočašću su se sa straho­po­štovanjem slušale. Pa i uopšte, ruski narod veoma voli priče o »božanskom«… U tim pričama, u pričama o svetim mestima, ima za ruski narod nečega pokajničkog i očišćujućeg. Čak loši, ništavni ljudi, šićardžije i mučitelji, dobijali bi češće čudnu i nezadrživu želju da idu na hodočašće, da se očiste radom, pod­vigom, ispune odavno dato obećanje… Crta ova u životu ruskog na­roda je istorijska… i samo se njome može objasniti sva zago­net­ka svesnosti prošlogodišnjeg pokreta naroda našega u korist »braće Slovena«, kako se zvanično govorilo prošle godine, a sa­da se tako izražava samo u podsmevanju“ (Isto, 198-199).

I kad se proneo glas da agarjani zlostavljaju hrišćane, „ja­više se pozivi za priloge, zatim se pronese glas o ruskom gene­ralu koji je otišao da pomaže hrišćanima, zatim počeše da se javljaju dobrovoljci sve je to potreslo narod… kao da je pozvan na pokajanje i na duhovne pripreme za pričest. Ko nije mogao da ide sam, doneo bi svoj novčani prilog, ali dobrovoljce su svi is­praćali, svi, sva Rusija“ (Isto, 199-200).

Na kraju, uz napomenu da je Lav Tolstoj „video i priznavao ne­sum­njiv en­tuzijazam koji je više i više rastao i sjedinjavao sve dru­št­vene klase, i koji se nije mogao nesimpatisati (L. N. Tol­stoj, Navedeno delo, 379), do­da­će­mo i opravdanje koje mu je za mno­ge neprihvatljive stavove, uk­lju­ču­jući i neprijateljski odnos prema ruskim dobr­o­voljcima i srbskoj sud­bini, ispisala filo­log Mila Stojnić (1924-2003). Tolstoj je, kaže ona, tokom prve polo­vine sedamdesetih godina „i mučno bolovao i pa­da­o u depre­sije i bio opsednut idejom o smrti i izmirio se sa njom“, čime se „odvojio od sudbonosnih procesa koji su se odvijali u ruskom dru­štvu“ (Isto I, 5). Moglo bi biti i tako, ali se ne sme za­nemariti ni velik uticaj njegovih reči na mnoge u Rusiji, koji su preuzi­mali njegove stavove i potom ih širili dalje, bilo kao sv­o­je, bilo kao „pozaj­m­ljene“ od velikog pisca. Jedno ili drugo, na isto mu iza­đe, Lav Niko­la­je­vič Tolstoj je ruskom dobrovoljačkom pokre­tu u Srbsk­o­-tur­skom ratu 1876. godine (i ne samo njemu, već i do­brovoljaštvu uopšte) pri­či­nio neizmernu štetu.

Možemo samo nagađati da li je Tolstojeva antidobrovo­ljačka „misao“ uticala ne samo na Brozov zlikovački duh da marta 1947. godine srbske dobrovoljce iz srbskih oslobodilačkih ra­to­va proglasi profašistima, već i na njegove podaleke politi­čke naslednike da, i pored brojnih upozorenja, neguju komuni­s­tički profašizam.

Antidobrovoljačkom politikom, ukidanjem obaveznog voj­nog roka, osnovnim i srednjim školovanjem bez ponavljanja i mo­gu­ćnošću da se do fakultetske diplome za mindžament, ikebanu i druge srodne „nauke“ dođe za nekoliko rata, preseljavanjem „rad­nih ljudi i građana“ u gradske centre i nestajanjem seoskog sta­nov­ništva, Srbska Zemlja odriče se odbrane i sebe pušta niz vo­du, po „ukusu“ onih koji svoju „intelektualnost“ pokrivaju tvrd­njom da, „kad se nacional­no stavi is­pred demokratskog, otvoren je put za fašizam“ ili žive na paroli da je „patriotizam posle­d­nje utočište lopova“.

Ipak…

Uverenje Jovana Cvijića (1865-1927), geografa, jedno vreme predsednika Srbske kraljevske akademije, da srbski problemi po­tiču otud što su svo­ju kuću izgradili nasred puta, američki novinar i knji­ževnik Dejvid Bajnder (1931-2019) propratio je za­pisom od marta 2008. godine:

„Dugoročno gledano, možda bi se ta kuća nasred puta mogla sa­gledati na jedan znatno iznijansiraniji način: NATO bi mogao da potraje još neko vreme, Evropska unija nešto duže. Ali, ja verujem da će Srbija sa svojom kućom nadži­veti i jednu i drugu grupaciju. Na kraju krajeva, preživela je i prethodna carstva“.

U to se uklapa i sećanje Roberta Sitona Votsona (1879-1951), engleskog političkog aktiviste i istoričara, na posetu jednoj velikoj bolnici ispunjenoj „mešavinom austrijskih i srpskih ranjenika“ (marta 1915), i reči glavnog doktora dok ga je spro­vo­dio kroz odeljenja:

„Ako vidite čoveka koji se žali, taj sigurno nije Srbin!“

Mada, to su bili nešto drukčiji Srbi od onih oko 120.000 mladih ljudi neki kažu i čitavih 300.000 , nazivanih onda „naj­kre­a­tivnijim delom srpskog naroda“, koji su početkom deve­de­setih godina prošloga veka, u strahu od rata i moguće vojne mobilizacije, izbeg­li iz Srbije na fašikratski Zapad a kud bi drugo.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!