За ћирилицу се борити на улици
Захваљујем се „Борби за истину“ што објављују текстове о ћирилици Немање Видића и Драгољуба Збиљића. Вероватно они нуде своје текстове и другим порталима, али нико други неће да их објављује. Уосталом, нико други их не преузима од „Борбе за истину“.
Посебно Видић инжењерски јасно и прецизно раскринкава лажну бригу за ћирилицу државе и лингвиста, што би могло и требало да подстакне на активност друге људе који српски мисле. Плашим се да у народу нема енергије за неговање националне мисли и акције. Посебно сам разочарам кад видим да са овог портала не преузимају текстове о ћирилици „Стање Ствари“ и „Фронтал.рс“. Па ко ће, ако неће они?
Било би добро да „Борба за истину“ омогући слање коментара макар на текстове о ћирилици, ако јој то не прави велики прoблем.
Видимо из текста проф. др Драгољуба Петровића како се он нада бољем, јер је се по питању језика и писма укључио и министар Селаковић. Па био се укључио пре неколико година и министар Вукосављевић, и то пуна срца, па је заједно са лингвистима припремљен предлог закона о језику и писму који током неколико година није стигао пред народне посланике. Уместо њега држава је усвојила сасвим дугачији закон, ког су лингвисти прво напали, а онда похвалили. Сада су се лингвисти опет предомислили па поново траже другачији нови закон. Видић им је лепо објаснио да није главни проблем у закону, него у њиховом правопису, у коме пише да имају два српска писма. А ако су оба српска, чему онда нови закон кад ће нам ионако остати једно српско писмо? Нема везе што ће то бити хрватска латиница, звана још и гајевица. Јер, како смо могли сазнати на овом порталу председник Матице српске проф.др Драган Станић је рекао Драгољубу Збиљићу да је нама историја дала два писма, и има тако да остане.Као што је већ рекао лингвиста академик Иван Клајн, латиница је већ победила, а ћирилица је остала само као режимско писмо.
Проверио сам и истина је оно што је Видић писао да је и по важећем Закону о службеној употреби језика и писма из 1991. обавезно исписивање ћирилицом назива приватних фирми, а што је
далеко најмасовнији вид понижавања и српског народа и његове ћирилице. То би могао бити најјачи доказ да није проблем у закону, него у двоазбучју прописаном правописом. Али Савет за језик иде да проверава да ли државне институције користе ћирилицу, уместо да тражи да у новом правопису не буде дваозбучје, него једноазбучје у ћирилици. Није народ исписао име своје фирме латиницом зато што не воли ћирилицу, него зато што је од доласка на власт комуниста до данас учен да је његова и латиница.
Чини ми се да се не можемо уздати ни у нова обећања лингвиста ни у Владин Савет за српски језик , него се за ћирилицу треба борити на улици. Само тако се може спречити да двоазбучје остане и у новом правопису. Српској интелигенцији је ионако стало до ћирилице колико и до лањског снега па ћути, а ако двоазбучје не буде избачено из правописа готово је са ћирилицом. Уосталом, држава је за њу већ припремила музеј негде код Бајине Баште.
Аутор: Миљан Николић
