Вучић је у живом блату: Студенти побеђују уз помоћ „Дејвисове формуле“
Све чешће се из разних политичких, и наводно независних кругова (повезаним са првима), пласирају приче типа следеће: „Свака част студентима за оно што су урадили, али њихове могућности су исцрпљене, те ако се нешто не промени протести ће изгубити смисао“. Као „решење“ се, углавном, нуди да у први план дођу опозиционе партије, а студенски покрет их подржи у интензивираној директној политичкој борби против режима.
Та комбинација је губитничка за Србију, а ако наставимо садашњим путем, изгубиће Вучић. Српско друштво је подељено на оне који – интересно („професионални“ чланови антирежимских партија), из убеђења или по принципу избора мањег зла – подржавају опозицију (група грађана бр. 1). На део популације који – још много чешће из личног рачуна (огромна СНС интересна заједница), услед пропагандне опијености (тешко је у контексту картел власти причати о истинским убеђењима) или из страха (од губитка посла или нечега другог што додељује власт) – подржава Вучића (група грађана бр. 2).
Коначно, имамо огроман број људи, преко 40 посто, који не излазе на изборе, често зато што су разочарани и у власт, и у опозицију (група грађана бр. 3).
Студентски мирнодопски устанак данас подржава, према различитим истраживањима, да се присетимо, 61-67 посто грађана. У питању је двотрећинска потпора, док је у преосталој трећини значајан удео оних који нису ни за, ни против, онога што симболизују побуњени студенти. Укратко, њих подржавају скоро сви опозиционо настројени грађани (група бр. 1), велики део оних који су партијски неопредељени (група бр. 3), али – што се види и из процурелих резултата фокус група које Вучић организује унутар свог бирачког тела – и не баш малобројне присталице режима (група бр. 2).
Први пут од када је на власти, неко је успео да прескочи бедем (пре свега медијски) који одваја његово „племе“ од остатка популације. И Пинком омамљене бабе, што скачу док љубе Алекову слику, а имају унуке који су део студентског покрета, њих више воле од свог политичког љубимца. Коначно и оне, као и други конзументи напредњачких политичко-пропагандних дрога, не могу да побегну од страха да ће им нешто пасти на главе.
Нису баш толико дезоријентисане да не схватају колико се код нас системски краде. Само су – као болесно заљубљене а слабе особе, које прелазе преко тога што их партнери или партнерке стално варају – окретале главе од онога зашта је крив обожавани кум спрске политичке мафије. Ипак, да парафразирам народну изреку о љубави, парама и сиру, после новосадске трагедије урезала им се мисао: „Алек за Алека а мртвачки ковчег за болесну корупцију“.
Вучићевци разумеју да је СНС режим Србију претворио у минско поље, само су се раније надали да за њих постоји безбедна стаза. Сада виде да ње нема, док студенти ништа друго не траже него да у Србији проради правна држава, која чува главе. То само по себи годи и поменутим бабама. Зато немало оних што су и даље уз власт, имају симпатије за студенте. Тим пре су се у мирнодопски устанак укључили грађани одбојни и према опозицији, и према власти. Они још боље разумеју да су модерни апсолутизам и корупција као јаје и кокошка. Није битно шта је старије, иду заједно. Апсолутна корупција је степениште ка апсолутној влати.
Да би спин диктатори (модерни „диктатори преваре“ за разлику од класичних „диктатора терора“ који владају на основу лажи и поткупљивања пре него хапшења и убијања) могли да раде оно што хоће, морају да развију систем опште корупције и крађе. Што би уз њих, велике мафијше, ишли они мањи, ако немају могућност да отимају? То шефови морају да им омогуће. Ако би правна држава профункционисала, пре или касније али сигурно, под њеним ударом би се зато нашао и Александар Вучић, осим ако пре тога не побегне из земље. Он је корупционашки цар.
Нешто од две наведене ствари ће се десити ако наставимо путем који студенти трасирају. Они буде Србију. Постепено нестаје страх, шире се видици и руше поменути пропагандни бедеми. А до јуче пасивни, у све разочарани или чак од стране режима на неки начин придобијени људи, пошто почну прво мало да негодују, засигурно ће сутра кренути много јаче да се буне. Дух побуне, па и наше демократско-мирнодопске, заразан је. Важно је почети а онда кочнице мало по мало попуштају, па ће и немало оних који за сада још само дискретно подржавају студенте, активно кренути на власт.
Против Вучића ту поуздано ради тзв. „Дејвисова формула“, коју актуелне турбуленције активирају. У питању је срж дела америчког социолога, Џемса Дејвиса, који је у другој половини 20 века озбиљно проучавао револуције, побуне и друге видове урушавања режима. Он је потврдио да лоши (али не само они) властодршци не падају онда када је економска ситуација у земљи дуготрајно лоша, већ када озбиљно дође под знак питања нада становништва да ће бити боље. Другим речима, када се изјалове очекивања и кривица за то, основано (као код нас) или не, пројектује на естаблишмент.
Вучић је после доласка на власт, баш онда када су нестајале последице светске кризе из 2008, можда и без сопствене веће заслуге, формално покренуо економију. Консолидован је буџет, привучен је низ страних инвеститора, дошло је до значајног пада незапослености (поготово у унутрашњости и у вези са запошљавањем жена које раније нису радиле). Наличје тога било је утонуће у још већу корупцију и лоповлук, те убрзано задуживање земље, али њега је донекле компензовао раст Бруто домаћег производа пропорционално коме се дуг посматра. Наравно, и то треба рећи, док је и постојао реалан раст стандарда, он је био мањи од онога што је режимска пропаганда пласирала. Расле су плате изражене у еврима, али скакале су и цене.
Тако су нам сада плате скоро три пута веће него 2012. године, али њихов раст је умногоме већ обесмишљен драстичним повећањем животних трошкова (од роба које купујемо у продавницама до комуналија). До 2019-20. године, пораст плата је ипак био бржи од скока животних трошкова, али од лажне или праве (за ову причу није битно) пандемије Короне, то се променило. „Коверти“ су и даље све дебљи, али трошкови су постали такви да их повећања плата не компензују. Дошло се до тачке када огромне системске мане у комбинацији са погоршаном глобалном ситуацијом, не само онемогућавају сваки бољитак већ и потиру претходна побољшања.
Људи осећају да нешто није у реду, али значајан број њих је скоро до пре који месец збуњено псовао свакога осим Вучића. Њему су се још и захваљивали, папагајски понављајући, да им је „дао“ 200, 300, 400 евра месечно више, него што су имали пре 5-6 година. Но, стрпљење им је при крају, а картел систем који је Вучић направио суштински не може да се промени (мора заједно са њим да буде разорен).
Чак и да пође од тога да је обезбедио десетине генерација својих потомака, па му ради опстанка на трону или бар безболног одласка са њега, сада одговара да систем постане нормалнији, ништа не може да уради. Упао је у маказе. С једне стране има народ који се буни, с друге своју велику интересну заједницу без које не може да опстане ни један једини дан пошто се нашао под форсираним притиском.
Она се, изузев пар људи из његовог најужег круга, није најела ни приближно колико он. Ако је буде спречавао у конзумирању редовних доза коруптивно-лоповске дроге, окренуће се против њега. Не уради ли то, незадовољство и оних који су за њега гласали, биће све веће и веће. Ништа неће помоћи позерска хапшења (где страдају они који су крали више за себе нешто што им је дозвољено, односно мање су давали газди него што је очекивао).
Незадовољство до јуче неопредељених грађана као и обичних Вучићевих присталица, незадрживо ће расти. Али акумулирање народног беса не води праволинијски до експлозије. Како је други амерички научник – социолог и историчар – Чарлс Тили студиозно објаснио, да би до тога дошло мора да изникне група у коју већина грађана има поверење. Око ње – када се деси нешто што покрене ланац догађаја (нпр. трагедија у Новом Саду) – долази до мобилизације незадовољства и претварања до тада недовољно артикулисаног беса у бритку оштрицу, способну да одстрани власт.
Не значи много велико грађанско незадовољство ако није правилно усмерено, а наша тзв. Институционализована опозиција – коју углавном чине људи који су на политичкој сцени колико и Вучић или су прихватили су прљава правила која ту важе – није у стању да га учини продуктивним. Многи грађани, основано или не (није на мени да то кажем), у њу верују таман колико и у Ану Брнабић. Другачије ствари стоје – вратимо им се – са студентима. Они су за народ постали нека врста „карте“ за бољу будућност. Људи верују да ћемо мало по мало, предвођени студентима и њиховим професорима, разорити трули систем.
У којој мери ће се то десити, видећемо, али свакако, колико год да нисам склон ружичастом сагледавању ствари, уверен сам да ће се нешто променити набоље. Међутим, да би се то догодило што пре, потребно је да наставимо како смо кренули од када су студенти устали. Оним што раде полако уништава Алекове механизме власти, односно друштвену базу на коју се ослања. Сваким новим даном њихових протеста он је слабији, али када би опозиција (укључујући и разне покрете који се представљају да су нови а заправо их чине стари људи повезани са разним странкама) дошла у први план, то би се променило. Вучић би купио још неко време.
„Дејвисова формула“ ради против њега али сабирање ефеката које даје било би одложено. Са студентима на челу колоне, баш томе се приближавамо. Ако опозициони прваци и „трећаци“ не схвате смисао једне наше народне изреке, ни они (макар неки), ни ми обични грађани, нећемо у догледно време бити огрејани сунцем. Њена суштина је да се не оштри ражањ док је зец у шуми. Вучић је упао у живо блато и скоро сигурно из њега се неће извући, али још може да се копрца ако пропустимо погодан тренутак да га се решимо.
Када потоне и неки од постојећих опозиционих политичара – да их утешим – окористиће се. Немогуће је да преко ноћи добијемо искључиво неке нове и потпуно чисте људе који би се бавили политиком. То је тако, допадало нам се то или не, али битно је да сада не допустимо нашим постојећим страначким опозиционарима да у покушају да што пре нешто „улове“, упропасте захуктале протесте. Студенти нам дају шансу да отворимо капију која омогућава да стигнемо из седмог у трећи круг пакла, ако не и у чистилиште. Рају се не надајмо, али бољитак, спрам дна на коме смо сада, стварно је могућ.
Будимо отуда уз наше студенте. Помозимо им да победе. У Србији правна држава никада неће бити ни приближно идеална али и она реална (уз све мане и ограничења која ће имати), сада делује као сан. Ако се он оствари ова земља ће и са много малих Алека бити знатно боља. После демократизације и деконцентрације власти која ће нужно уследити, у условима какве-такве правне државе и стеченог искуства, тешко ће ико после неког времена моћи изнова да узурпира цео државни механизам и поново направи заокружени коруптивно-криминални систем!
