Србија и србске земље

Вучић или Србија

Фото: TANJUG/NEMANJA JOVANOVIĆ,N1

„Ко не служи Богу, тај неизбежно служи ђаволу.ˮ Свети Николај Жички и Охридски[1]

Свештено Откривење Христове Цркве показује нам да поред стварности Свете Тројице и стварности створеног човека, постоји и стварност злих духова као личних и самосталних бића. Поглавар зла у Светом Писму назван је Сатаном, Велзевулом, Велијаром, Луцифером, Авадоном… На јеврејском језику име Сатана значи противник, обмањивач, клеветник, опадач. Господ Христос који има власт над злим дусима и који има Силу да изгони Сатану из тела и душа људских, Сатану назива оцем лажи (Јн. 8, 44).

Ововремену, узету Србију путеводи анђео Велијара, подвижник лажи, настојатељ независног Косова и Метохије, медијски маг, светац пензионерâ и напредњакâ, покровитељ Рио Тинта, идолослужитељ Експа, сведржитељ Београда на води, Александар Вучић.

Уз финансијску, политичку и медијску логистику англоамеричке (ционистичке) глобалне закулисе, Вучић бива доведен на власт у Србији како би „у име српских националних и државних интересаˮ распето Косово и Метохију приложио странцима, и како би све домаће ресурсе од српске пољопривреде до Српске Православне Цркве препустио туђинцима.

Амбасадор САД Кристофер Хил у аутобусу са званичницима Србије иде на отварање ауто-пута (Извор: Фејсбук)

Уистину, у нововековној политичкој историји Србије само је православни протестант, Александар Вучић, успео да буде четник и партизан, легалиста и безаконик, русофил и англофил, најбољи студент права и рушитељ Устава Србије, хулиган и кукавица, радикал и либерал, сверадник без радног искуства и стажа… Од 2012. до 2024. године Вучић је „у интересу свих грађана Србијеˮ ревносно испунио све захтеве политичког Запада.

Вучићево тужилаштво и судство, Вучићева администрација, Вучићева јавна предузећа, Вучићеви медији, Вучићева полиција и војска, Вучићеве тајне службе, Вучићева скупштина, Вучићева влада и министарства, Вучићева странка, Вучићеви бирачки спискови, Вучићеве изборне комисије налазе се под иностраном контролом и дубоко су криминализоване. У раскосовљеној Србији Александра Вучића нема ни општег добра, ни јавног интереса. Ђавовођени Вучић види Србију као своју вољу, као своју власт и као своју имовину. Лична и политичка психопатологија власти Александра Вучића даноноћно се пројављује кроз манично потраживање подршке грађана сопственој владавини безакоњем. Разуме се да Вучићево антиуставно деловање мора бити медијски афирмисано и представљено као државотворност, одговорност и прогрес. Јер, Александар Вучић је савршено амбивалентна и духовно расцепљена индивидуа.

„Вучићеви студенти“ на трибини „Будућност, а не прошлост“ у центру Сава:  (Извор: Фејсбук)

II

Према богонадахнутим речима Равноапостолног Николаја Жичког и Охридског држави и народу, ближњима и заједници не може служити човек који не служи Господу Христу и Цркви Његовој![2]

А огњени глас Аве Јустина, вапијућег Србина у пустињи двадесетовековне српске апостасије, опомиње и обавезује: Црква мора бити изнад сваке политике, партизанства и режимства, увек са народом као духовном целином; треба најстроже забранити свештеницима, а о монасима и да не говоримо мешање у партије!!![3]

Вишенедељни, апсолутно оправдани и масовни протести студенатâ, ученикâ и грађанâ усмерени против свудаприсутног радикалног напредњачког безакоња, показују нам да још има Срба и Српкиња жедних правде и поретка. Истовремено, ови протести потврђују да не постоји држава Србија, да не постоји опозиција која има капацитет да обори режим Александра Вучића, и да више не постоји Светосавска Српска Православна Црква. Са клерикалним благословом теологâ (Иринеја Гавриловића, Иринеја Буловића, Порфирија Перића, Теодосија Шибалића…) Александар Вучић је успео узети хлеб (Христову Цркву светосавску) од деце (од малог стада које је верујући народ српски), и ту Светињу над Светињама предати псима (незнабошцима)!!! То значи да су карактер и делатност Вучићеве моћи у злу велике.

Ипак, гордоумни Александар Вучић није у стању да види своје грехе. Вучић види себе као божанство. Зато ће његов пад бити неминован и бесповратан.

Сва је свештена историја српскога народа у знаку Часног Крста и Слободе златне. Јер, Крст означава народну зависност од послушања Тројичном Богу, а слобода златна означава народну независност од људи и од људске моралне покварености[4]. Повратак Срба у Крстоносну Слободу могућ је познањем Ипостасне Истине, која јесте Богочовек Христос[5]! Само у Светлости Ипостасне Истине човек може разликовати добро од зла и правду од неправде, јер само Ипостасна Истина обухвата и личност, и заједницу, и словестност, и милосрђе, и правду, и доброту, и спасење, и свештени страх Божији. Заиста, исцељење од свеопште клептоманије којом је заражено српско друштво могло би отпочети повратком молитвеног страха Божијег (смерног страха од богоостављености) у људска срца! Према јеванђелском расуђивању Светога Игњатија Брјанчанинова страх Божији очишћује људско срце, припремајући га за саможртвену љубав[6]. Јер, почетак мудрости је страх Господњи, а добро разумевање свима који га творе (Пс. 110, 10)!

Већински, некриминализовани део српског народа предвођен студентима и ученицима мора истрајати у ванпарламентарној борби против владавине безакоња, али наоружан Крстом Христовим и крстним знамењем. Наша у молитви састављена прва три прста десне руке, и савијени мали и домали прст уз длан десне руке символизују Једнога Бога у Тројици и изображавају да је Исус Христос Оваплоћени Богочовек. А широко отворена и подигнута шака свагда означава туђинску таму, богопобуњеност и разоваплоћење…

Горе имајмо срца!

Аутор: Павле Ботић


[1] Свети Николај Жички и Охридски: Српски народ као Теодул, манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2016, стр. 20.

[2] Нав. дело, стр. 62.

[3] Преподобни Јустин Ћелијски: „О Црквиˮ, Сетве и жетве, Наследници Оца Јустина,  Београд, манастир Ћелије, Ваљево, 2007, стр. 216-217.

[4] Исто, стр. 7.

[5] „Тада Исус говораше оним Јудејцима који су му повјеровали: ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици; и познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити.ˮ (Јн. 8, 31-32)

[6] Свети Игњатије Брјанчанинов:„Страх Божијиˮ, Енциклопедија православног духовног живота, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2008, стр. 510.

Извор: Стање ствари

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!