VREME DILETANATA – Ili o Evropi iskovanoj od strane atlantista

nedelja, 12. 01. 2020. Kefalo

Posle ubistva generala Kasema Sulejmanija od strane Amerikanaca i iranskih udara na američke baze u Iraku, evropski lideri pokazuju – zbunjenost.

S jedne strane, oni se plaše eskalacije iransko-američkog sukoba, a s druge strane, faktička obespravljenost unutar NATO-a ne daje im nikakve mogućnosti da zaustave avanture američke administracije. Evropljani više nisu u stanju da utiču na situaciju, Vašington se jednostavno ne slaže sa njihovim mišljenjem. „Atlantska solidarnost“ primorava Evropljane da ćute o onome o čemu čitav svet govori.

Jedan zvaničnik iz američke vlade, koji je ostao anoniman, dan posle ubistva, rekao je za «Njujork tajms» da je ANB (Agencija nacionalne bezbednosti SAD – National Security Agency, NSA) presrela pregovore ajatolaha Hameneija sa Sulejmanijem i nije otkrila nikakve planove generala za o napad na američke zvaničnike.

Međutim, zapadni mediji ovu izjavu „nisu primietili“ i nastavili su da šire Trampov tvit „Preduzeli smo mere da zaustavimo rat“, kao i Pompeovu izjavu o tome da je Sulejmani pripremao „napad na američke interese“. A kada je na brifingu u Ministarstvu spoljnih poslova jedan od novinara pokušao da postavi pitanje o činjenicama koje bi potvrdile ovu verziju, moderator ga je napao: „Moramo li objašavati zašto mi sve ovo radimo?!“

TRAPAVI TRAMP I EVROPSKE KUKAVICE

Irački parlament je 5. januara doneo odluku da se u roku od godinu dana povuku američke trupe iz ove zemlje. Međutim Tramp je istog dana nije našao ništa bolje nego da najtrapavije što može izjavi da SAD drže 52 iranske mete na nišanu, uključujući i one važne „za iransku kulturu“. Evropski lideri se nisu usudili da to prokomentarišu.

Sada Danska, Poljska, Letonija, kao i Finska preispituju format svog učešća u američkoj iračkoj avanturi. Istina, njihov gest izgleda kao isključivo simbolički, s obzirom na to da poljski vojni kontingent u Iraku ima 268 vojnika, a latvijski – samo šest.

Istovremeno, na hitnom sastanku Saveta NATO 6. januara podnesen je predlog da se odustane od pokušaja širenja „nasilja i eskalacije sukoba“ …, ali Teheranu. A šefica Evropske komisije, Ursula von der Lajen (bivša ministarka odbrane Savezne Republike Nemačke), «dubokoumno» je izjavila o „spremnosti da podrži one koji ostanu mirni i razumni u ovom sukobu“. Koga je imala na umu, nije bilo jasno. Na ubice generala Sulejmanija svakako ne.

Angela Merkel i Hajko Mas, 11. januara, lete Vladimiru Putinu u Moskvi, verovatno sa nadom da će ubediti ruskog lidera da utiče na Teheran, što je potrebno „svem Zapadu“.

Rano ujutro 8. januara, Iran je tokom operacije «Mučenik Sulejmani» izveo raketne napade na dva američka cilja u Iraku, uključujući vazdušnu bazu Ajn Asad, na zapadu zemlje. Iranska strana saopštila je da je više od 80 američkih vojnika ubijeno, a oko 200 ranjeno. U Vašingtonu negiraju da je bilo kakva šteta nanesena američkim vojnim objektima. Američki predsednik je neko vreme ćutao, a onda je objavio da od iranskih napada niko nije povređen, a da je šteta minimalna. I, kao i uvek, pohvalio se: „Izgleda da se Iran povukao.“

Ko se u Evrospkoj uniji u……?

U isto vreme, i sam je izgledao neobično uljudan. A o 52 iranska „nanišanjena“ objekta više nije govorio. Nekoliko sati kasnije, na internetu su se pojavile satelitski snimci komercijalne kompanije Planet. Snimci su pokazali da su američke baze u Iraku značajno oštećene (an Iranian missile strike has caused extensive damage at the Ain al-Assad air base). Da li je bilo ljudskih žrtava, nije jasno, ali hangari sa tehnikom i drugi službeni prostori su vidno oštećeni.

U sličnim situacijama na Zapadu su uvek održavli konferencije za medije, na koje bi pozvali brojne novinare. Ovog puta nije bilo ničega. A Evropljani imaju mnogo pitanja.

– Čak i ako su Iranci preuveličali sa prikazivanjem posledica raketnog napada, zašto je „najmoćnija vojska na svetu“ propustila iranske rakete da stignu do njihovih baza?

– Ako se Iranci ne plaše pretnji Trampa, koji je obećao, „neviđen i grozni odgovor“ i ipak napali američke ciljeve, zašto američka administracija ne komentariše takvu drskost? Koliko je ozbiljno se razmatra u Vašingtonu saopštenje Teherana da će napasti još 104 (52 H 2) objekta Sjedinjenih Država i njihovih saveznika?

– Šta rade „verni atlantisti“ – evropskim vladama, od kojih javnost njihovih zemalja očekuje razjašnjenje situacije?

Evropski lideri na kontinentu nisu dostigli nivo razmišljanja Borisa Džonsona, koji je najavio spremnost da Iran napadne raketama. A pošto su zemlje članice NATO-a ujedinjene „atlantskom solidarnošću“, zašto Evropljani ne bi od Vašingtona tražili sveobuhvatne informacije o odnosima SAD sa Iranom? Međutim, Evropljani ćute. Očigledna je himera (mitološko biće koje je spoj više životinja – prim. prev.) atlantizma. Kažu da je Čerčil govorio: „Živimo u eri velikih događaja i malih ljudi.“ O tome je progovorio i nemački list «Di cajt» u članku od 6. januara, koji je naslovljen baš kako i treba – „Vreme diletanata“.