Voštanica i molitva za duše stradalih
Danas je veliki hrišćanski praznik posvećen Časnom Čudotvornom Krstu Gospodnjem. Ujedno je istog dana određen dan žalosti zbog ubijenih Srba na severu Kosova u okolini Banjske.
Usled nemilih događaja i nevinih žrtava organizuju se nekakva okupljanja na trgovima i ulicama, te paljenje sveća na istim. S obzirom da se radi o žrtvama Srbima, koji su postradali kao pravoslavci, onda treba dostojno i kako dolikuje da sveće “voštanice“ zapalimo u Crkvama pravoslavnim, što bi naš narod rekao “tamo gde je Bog odredio“. Ne samo zapaliti sveće uz neku modernu izvitoperenu praksu amin, već uz vekovne poznate molitve: Gospode, pomiluj duše stradalih Srba, Presveta Bogorodice, uvedi ih u Carstvo Sina Tvoga, Sveti Kneže Lazare, pribroj ih u Nebesku vojsku, Sveti Stefane Dečanski, privedi ih sebi kao sluge Gospodnje, Sveti Nikola, zastupaj ih pred Prestolom Božjim, Sveti Savo, umij ih molitvama tvojim, Sveti Vladiko Nikolaje, Sveti Simeone Mirotočivi, Sveti Petre Koriški, Sveti Vasilije Ostroški i svi sveti srpski pomilujte ih.
Praznik Krstovdan, zbog svoje težine i bitnosti je crveno slovo i postan dan uvek, bez obzira što pada u sredu. Taj post je uz molitvu žrtva za stradalne, ali ne samo za njih već i za žive koji ostaju na Kosovu i Metohiji u strahu i sikušenjima. Sva ta žrtva molitva, voštanica i post su malo trojstvo, i računaju se u dobro delo, a narodna kaže: “čini dobro raduj se, čini zlo nadaj se“.
Dan žalosti je određen za danas, ali može da se obeleži svaki dan kad god se setimo stradalih srbskih žrtava, današnjih, prošlih i mnogobrojnih vekovnih mučenika. Da nas Bog prepozna kao istinske sluge Svoje, da se ne obrukamo.
U to ime i jedan događaj koji potvrđuje suštinu molitve.
U vreme trajanja rata u Slavoniji, moja komšinica mi je ispričala ovaj događaj. Nakon teškog radnog dana, kao medicinska sestra u bolnici, vraćala sam se kući. Usput sam intezivno počela da razmišljam o svom školskom drugu, koji je kao vojnik bio na ratištu. Misli su mi bile sve teže i zabrinjavale me, te kada dođoh kući, bacila sam svoju tašnu i jaknu na krevet, kleknem pred ikonu da se molim za svog školskog. Ostanem tako dva sata na kolenima moleći se. Bila sam sva u čudu, nikada se toliko dugo nisam molila, posebno za nekog i tako usrdno. O tome nikome nisam pričala. Prošlo je dva tri meseca od tada, kada se na vratima čulo zvono dugo i uporno, prosto nestrpljivo. A na vratima moj školski u uniformi. Odmah bez oklevanja je pitao:
– Da li si se ikada molila Bogu za mene?
Zbunjena njegovim dolaskom i takvim pitanjem nisam mogla ništa da odgovorim. Ponovio je pitanje još jednom. Ušli smo u kuću, a ja sam samo potvrdila glavom da jesam.
– Kada je to bilo sećaš li se možda?
– Naravno da se sećam, odgovorih, ali otkud ti to znaš? Ja o tome nikome nisam pričala.
– Kaži mi datum, insistirao je.
Kada sam rekla dan, on poskoči:
– Znao sam, znao sam! Toga dana sam sa nekoliko mojih ratnih drugova upali u ustašku zasedu. Razvila se bliska borba. Od baruta i dima ništa se nije videlo. U tom dimu sa desne strane vidim tebe kako klečiš i moliš se Bogu za mene. Ja sam jedini preživeo.
Tada je zaplakao, zahvalio se više puta i otrčao kući da vidi svoje. A ja sam pala u stolicu, radosno srećna utvrdivši se da nijedna molitva nije uzaludna.
Eto braćo Srbi i sestre Srpkinje, da nas Bog prepozna kao prave Hrišćane dostojne naših predaka, a posebno žrtava mučenika, vremenskih i vekovnih od Vidovdana do danas sa svih srpskih zemalja.
Autor: Goran Josijević
