Војвода Момчило Ђуjић: Три потресне слике
Није мени ка свештенику било лако гледати касапницу и јуришати. Из моје свијести никада три слике не могу да избришем. У Небљусима, код мјеста Срба у Лици, водили смо борбе са усташама и потисли их. Ја сам упао у једно двориште, кућа малена, скромна, дрвени праг, испод њега рупа и кроз ту рупу људска крв је изишла у локву, у језерце. Уђем унутра: деветоро чељади, цијела породица заклана, људи и жене пребачени као снопље. А једно дјетенце, можда је имало годину дана, цурица, тек проходала, или није, остала жива. Како – то је чудо Божје! Пузала је по поду, по родитељској крви, и крвавим рукама ослањала се о зид. Ђе год је руком пипнула, ту је остала слика њезине рукице на зиду. Ту слику никада не могу заборавити.
Затим, била је четврта офанзива, Титова… кад су га Нијемци и усташе потисле из Лике, Кордуна и Баније, он је бјежао преко Дрвара, према Ливну, Гламочу, и горе према Херцеговини. Зима је била. Комунисти разгласе да Нијемци, усташе и четници иду заједно, да кољу све редом. И повукли су за собом доста жена и дјеце из Лике. Ја сам на висини Грахова сачекивао Титове колоне које су бјежале од Нијемаца, усташа, разбијао те колоне и купио народ. Смјештао га у моја села и касније враћао кућама. Многе су жене, међутим, вукле дјечицу са собом: неће матер да остави дијете! Тито је лукаво дошао на идеју – пошто се војска споро креће ради жена и ради дјеце – да један посебан батаљон преузме дјецу, а матере нека иду својим мужевима. Болничарке и посебне јединице, наводно, водиће рачуна о дјеци. И сада, он је покупио ту дјецу… Једно сто и педесет. А испод врха планине Шатора постоји Шаторско језеро, врло живе воде, и ту је била државна кућа за чувара шуме. Луксузна вила, планински стил. Сва та дјеца, ја сам бројио костуриће њихове, сва су смјештена у ту кућу и кућа је запаљена! Ја сам касније наишао, мјесец дана касније, снијег је био, а кошчице оне дјеце вириле су из снијега. Ту слику такођер не могу заборавити.
Нијесмо имали фотографски апарат, али једна сцена могла би се узети за вјечни споменик: Личанка, мајка која није хтјела да преда дјецу, сјела је на камен шумске стазе, отприлике један километар од оне куће. Још се лешеви нијесу распали, још су били замрзнути. Мајка једно дијете вако (показује руком) на дојку притисла, једно је на кољенима, ухватила ручицом испод пазуха, а једно лежи на земљи, најстарије, ухватило се рукама око њене ноге.
Та слика ми никада не излази из главе.
И ко онда не би убијао комунисте, ко не би убијао усташе?!
Ми смо се борили, кажем вам, ми нијесмо дигли устанак да срушимо усташку државу, ми смо били присиљени да бранимо голе животе и огњишта своја! Није било избора: или бити заклан или борити се! И ми смо изабрали борбу, рачунали смо да је боље погинути у борби него чекати да те закољу на сопственом огњишту!
Војвода Момчило Ђуjић
