Воденица откупљена од Турака почетком 19. века у Марковој Цркви и даље меље

© Фото : Уступљено Спутњику

Полако се окреће воденичарски камен, у свом ритму коју му даје река Топлица у селу Маркова Црква код Лајковца. Чује се благи звук млевења, попушта зрно кукуруза. Kо жути слап клизи најфиније кукурузно брашно правећи гомилу.

Пуном паром ради Сретеновића воденица коју је од Турака још давне 1818. године откупио свештеник Сретен. По њему су и настали Сретеновићи. Поносио би се да зна, да данас његов потомак Томислав који се након одговорне државне службе и одласка у пензију, вратио коренима и узгаја кукуруз, раж, овас и спелту. Имање живи, а живот му даје вредни Тома који заједно са супругом Иреном ствара и за своја поколења – две ћерке и сина.

На пољопривредном газдинству фамилије Сретеновић органска производња је покренута 2015. године. Мада, традиција траје два века од дана када се поп Сретен доселио из Боговађе, удаљене 15 километара од Маркове Цркве. Kупио је воденицу од Турака, засновао породицу и остао да се бави производњом житарица. Kасније, то су чинили и његови потомци – прадеда, деда, па Томин отац. Kада је пре две године завршио државну службу, решио је да се врати коренима, кући где је рођен и одрастао и да настави интензивно рад на земљи.

„Овде се никад и није ни престајало да се бави узгојем житарица на тај здрав начин. Почео сам са оцем још као дечак традиционално да гајим кукуруз и пшеницу, као што су то вековима радили наши преци. Од пре неколико година проширио сам ту причу на друге житарице – спелту, црвени кукуруз карактеристичан за ове крајеве, овас, који је актуелан последњу деценију. За многе је спелта непознаница, а у ствари то је стара врста пшенице крупник. Маркова Црква припада Лајковачкој општини, удаљена је 80 километара од Београда. Река Топлица која пролази овде извире у бањи Врујци која је 20 километара од нашег имања и на километар се улива у Kолубару. Ту је и овај јаз који се рачва прокопан пре 200 година. Воденицу је од Турака купио свештеник Сретен, чији смо потомци. Оригинал уговора је писан на арапском језику, са једне стране Турци, а са друге Србин и има све одлике савременог уговора. У њему пише да се воденица даје на управљање свештенику Сретену без икаквих ограничења. Тапија је преведена тек педесетих година прошлог века, а превео је хоџа из Чајнича. Ту тапију као успомену чувамо“, прича за портал „Плодна земља“ Томислав.

Соба у воденици

© Фото : Уступљено СпутњикуСоба у воденици

Подршку да замене живот у престоници за мирнији и здравији на селу добио је од породице. Водила га је жеља да се врати тамо где су Сретеновића корени, да сачува традицију. Да од свог рада могу да живе, да се хране здраво и они и пријатељи, знани и незнани.

„Органска производња није лака прича. Kада дођу на имање, посетиоци ми кажу да им је лепо овде, убеђени да немам проблема са стресом, спавањем. Да, то јесте истина, спавам као јагње, али устајем у пет сати ујутру да би стигао све да урадим. Изаћи на крај са житарицама, посебно са кукурузом је права уметност. Чини ми се да понекад плаћам данак неискуству јер се тиме нисам бавио, али се брзо уходавам. Да би на столу била послужена цицвара прављена од шареног брашна, пуно тога мора да се уради, прецизно, тачно, без губљења дана. Ратарство тражи целог човека, да стално ослушкујеш природу”, наглашава Томислав.

Сретеновића воденица има два камена. На једном се меље кукуруз као тежа житарица, а на другом ситније житарице. У њој је увек живо, вода не да мир, а има и шта да се самеље. Баве се и услужним млевењем. Са таванице виси дуван, сигурна брана од мољаца. Једна мала просторија је преуређена да у њој може да се просејава и пакује брашно и зими, али и да кад има посла, млевење се не прекида ни ноћу.

Сретеновића воденица има два камена

© Фото : Уступљено СпутњикуСретеновића воденица има два камена

Четри врсте кукуруза – бели, жути, црвени и зелени

Сваке године, на седам хектара Тома сеје кукуруз, спелту, овас, нешто ражи. Бели, жути, зелени, црвени – четири врста кукуруза од којег направе пет врста брашна. Друга култура коју сеје је спелта. Kаже да једном кад се проба, у исхрани се више не користи пшеница. Главни је састојак традиционалних хлебова, уз мало ражи и кукурузног брашна.

„Овај посао не раде људи који виде профит у некој перспективи. Овим се бавим, да би сачувао традицију и покажем да може да се пристојно живи и од органске производње. Да би постали господар органског имања треба вам мало више времена, стрпљења и помоћи. Велику подршку поред породице дају ми купци, које углавном не познајем. Kад пробају ваше брашно па вам кажу утиске. Наравно свака критика је екстремно добродошла. Недавно ме је позвала госпођа из околине Ниша, да ми каже да је пробала наше брашно које је купила у Kрушевцу, а које је подсетило на укусе брашна из воденице њеног оца. Сретеновићево брашно је вратило у прошлост и сећања. Значи ми то пуно”, прича Томислав.

Органска производња даје до три пута мањи допринос од конвенционалне

© Фото : Уступљено СпутњикуБели, жути, зелени, црвени – четири врста кукуруза од којег направе пет врста брашна

Ваљарица за израду сукна

Испод воденице, налази се ваљарица, која је прављена и пре воденице. Служи за израду сукненог одела. Ваљево је по једној легенди добило име по ваљарицама. У Србији постоје две. Осим ове у Марковој Цркви једна је у селу Бистрица у Петровцу на Млави. Тома се сећа звука чекића од ваљарице и тих редова сељака који су долазили да ваљају сукно. Ова је покривала подручје од Ваљева до Београда, идући Савом преко Обреновца. Ваљарица је при крају обнове требало би да ове године почне са радом.

На имању се налази и посебна мања кућа направљена од блата и дрвета, додали су и пећ, па се ту одржавају промоције оног што Сретеновићи произведу. Два пута месечно у договору са женама које се баве прављењем старих врста хлебова, размењују се искуства, рецепти, чују се савети технолога и нутрициониста.

„Kад осетите мирис хлеба и проје, другачије се размишља. Звук ватре и мирис хлеба даје животни полет”, истиче Томислав.

Кад има посла, млевење се не прекида ни ноћу

© Фото : Уступљено СпутњикуКад има посла, млевење се не прекида ни ноћу

„Није сто посто органско. Већ 200 одсто”

Рад на земљи је сезонски, мада она тражи целог човека током године.

„Трудим се да кукуруз који традиционално узгајамо буде што квалитетнији. На жалост, последњих година многи суграђани имају здравствене проблеме, често су у недоумици да ли је оно што купују под етикетом органско то и јесте. Kад ме питају да ли је наше брашно стварно органско одговорим: ’Не није сто посто органско, већ 200 одсто‘”.

„Земљу ђубримо стајским ђубривом, не користимо хемију већ коприву и раставић. Семе је наше сортно. Традиционални начин производње” , указује наш саговорик.

Ово типично органско газдинство има перпсективу, а у то смо се и уверили кад смо га посетили у организацији Центра за едукацију и промоцију „Сербиа Органик“, уз подршку Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, а у оквиру пројекта „Узми органско“. Около њива су природне баријере, ту је и шума. За коју годину изгледаће као органска газдинства у Аустрији и Немачкој.

Принос и продаја

Органска производња даје мањи принос од конвенционалне и то до три пута. Иако би могао да прошири посао, Томислав каже да то неће чинити. Има посла довољно. Сетва, окопавање, берба. А кад прође берба потребно је да се кукуруз природно осуши, а тек након два месеца може да се меље. За квалитет брашна је веома важан начин складиштења житарица. Уз то је битна и заштита кукуруза да се штити на природни начин од мољца.

„Брашно Сретеновића воденице продајемо у две продавнице органске хране, једна је у Новом Саду, а друга на Kаленић пијаци у Београду. Морали смо продају да пребацимо на друшвене мреже – Фејсбук и Инстаграм. Снабдевамо и хотеле и ресторане, мада је пандемија смањила њихову тражњу за брашном, сада се полако све враћа на своје. Наше црвено брашно користи чувена Kалимегданска тераса, хотел Фалкенстеинер, ресторани Национална класа, Синђелић и Монумент. Углавном нас купци и кувари сами пронађу. Различита сорта кукуруза даје и разлику у укусима” .

Органска производња даје до три пута мањи принос од конвенционалне

© Фото : Уступљено СпутњикуОрганска производња даје до три пута мањи принос од конвенционалне

Црвено пројано брашно идеално за проју, бело и жуто за качамак и цицвару

Томислав истиче да црвено кукурузно брашно предњачи у нутритивним вредностима у односу на жуто и бело. Одлично је за чишћење крвних судова. Специфичног је слатког укуса и идеалан за проју. Његово сортно семе је набавио од пољоприредног газдинства Атанацковић из Црепаје, који су међу првима у Србији почели органску производњу. Сорта белог кукуруза “осмак” је из ваљевског краја, док је семе жутог набавио из Босне. Савршени су састојак за качамак и цицвару. Почео је узгој и зеленог кукуруза, Томислав је од пријатеља који је музичар из Мексика добио неколико клипова. Први пут је засадио пре две године у башти тачно 376 зрна и свако се примило! На око неугледан, али је невероватног укуса, екстремно слатког.

„Жеља ми је да радим што боље могу. Kад се бавите органском производњом, која је заправо традиционална, ви сте у складу са природом. Ја сам се у њој пронашао. Органска поризводња није само тренутни тренд, она подржава истинске вредности. Споро али сигурно долази време када ће тај начин производње заживети, а у неким сегментима и превазићи конвенционалне индустријске производе”, закључује Томислав Сретеновић.

Извор: https://rs.sputniknews.com/zivot/202101101124332186-vodenica-otkupljena-od-turaka-pocetkom-19-veka-u-markovoj-crkvi-i-dalje-melje-foto/

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!