ВЛАСЕНИЦА: ТРАГИЧНА СМРТ СРПСКОГ ДЈЕЧАКА (16) – МУЧЕН У ТРИ ЛОГОРА, НАЂЕН У МАСОВНОЈ ГРОБНИЦИ !
Драган Илић имао је само 16 година када је почео рат у његовој Власеници. Живео је са породицом у селу Прибинићи, био је ученик и врло вредно, културно и васпитано дете. Вршњаци га се сећају као ведрог и насмејаног дечака који је увек био расположен за шалу у дружење, те је стога био омиљен у друштву. Изласке са друштвом и школску наставу заменили су тог пролећа 1992. фијуци граната, скривања по влажним подрумима и склоништима, непрестани страх и неизвесност.
Жутица, Рогосија, Неђељишта, Рупово Брдо, Шадићи, Кљештани – вести о масовним злочинима и ликвидацијама српских цивила свакодневно су шириле страх међу српским становништвом. Нико није био имун на ове злочине које су чиниле управо дојучерашње комшије Бошњаци. Породица Илић веровала је у чврсту комшијску реч и нису желели да напуштају своју кућу и имање. Међутим, обећање је врло брзо погажено. Наоружани муслимански војници, припадници ТО Касаба упали су 21. јуна 1992. у српско село Прибинићи и поубијали неке од мештана. Најстарији Деспот имао је 72 године а ликвидиран је и Славко Пантић, младић од 24 године. Неки су попут шеснаестогодишњег Драгана Илића заробљени.
Дечак је одведен са свог кућног прага а потом затворен у злогласни логор „Штала“ у селу Церска.
Логор „Штала“ представља један од најзлогласнијих логора у Подрињу где су заточеници држани у нехуманим условима, без струје, грејања, услова за спавање, хигијене. Они су константно били изложени нечовечном поступању од стране војника „Армије РБиХ“ и припадника ТО РБиХ. Село Церска је током рата било главно војно упориште муслиманских снага одакле су константно вршени напади на незаштићена српска села власеничке, сребреничке и зворничке општине. У тим нападима чињени су страшни злочини над цивилним становништвом.
Према подацима Центра за демократију и транзициону правду, логор „Штала“ је формиран крајем маја 1992. године у засеоку Роваши. Штала је била димензија 4×5 метара и била је подељена на виши и нижи ниво. Овај објекат је био зидан од блокова, кров је био лимени, а врата и таван су били од дрвета. На плафону објекта је био поклопац. На почетку рата су у њему држани заточеници и муслиманске и српске националности. Међу заробљеницима је био и велики број муслимана који су проглашени „дезертерима, шпијунима, издајицама“. Они су такође мучени и злостављани од стране Орићевих војника а све то само зато што су и у најтежем периоду остали људи. Реч је о храбрим и честитим људима који су се оштро супротставили Алијином злочиначком режиму одбивши да учествују у злочинима над српским становништвом. Неки муслимани су ухапшени због тога што су били ожењени Српкињама.
Муслимански војници би приликом сваког повратска са борбених линија у Роваше неовлашћено улазили у логор, где би потом вређали, псовали и тукли српске логораше, укључујући и жене и децу.
Недужни цивили су свакодневно пребијани и мучени, а жене силоване!
Чиме је и зашто Драган заслужио овако окрутну судбину никоме није јасно ? Дечак који је од наоружања имао само свеске и оловке, којег нису занимали ни рат ни политика, доживео је страшну судбину. Није било дана да га муслимански војници нису злостављали и тукли. Српкиња А.О. коју су трудну силовали и непрестано пребијали муслимански војници, такође је била у логору где је била сведок Драганових повреда. Немоћни на бојном пољу, бошњачки злочинци су своју снагу исказивали на трудницама, деци, завезаним и заробљеним логорашима!
А Драган је имао само 16 година и хиљаде жеља и снова који остадоше недосањани..У Штали је био затворен око седам месеци а није било дана да га нису тукли и мучили. Након тога, власенички крвници су одлучили су да дечака предају Насеру Орићу, те је шеснаестогодишњи дечак прошао кроз тортуре сребреничких логора. Најпре је био злостављан и мучен у Станици милиције а потом у згради општинског суда, логору који носи епитет „Сребренички Аушвиц“. Када је стигао тамо већ је био у тешком физичком и психичком стању! Преживели српски логораши па чак и стражари чудили су се одакле једном дечаку толико снаге, стрпљења и разума да издржи све те патње и тортуре којима је био изложен.
Орићеви крвници су уживали у својим злоделима, називали су га „малим четником“, претили су му убиством…Драган и други логораши били су свакодневно премлаћивани разним предметима, као што су штапови, кундаци пушака, ножеви.
Са својих шеснаест година прошао је заробљавање, злостављање и мучење у чак три логора – небројано много патње и бола за тако младе године. Умро је мученичком смрћу у јануару 1993. приликом једног од уобичајених пребијања..његово срце више није издржало.
Породица се сво време надала да је Драган жив и да је добро, стрепели су за свог сина, брата, пријатеља…бринули су се да ли му је хладно, да ли има шта да поједе, како проводи дане…о његовој судбини колале су различите информације али породица није одустајала. На свакој размени очекивали су да угледају свог дечака, веселог и насмејаног, каквог га памте пре заробљавања. И док су многи Бошњаци размењени живи и здрави, српски цивили и војници су углавном враћани у ковчезима, често врло непорепознатљиви.
Породица Илић и драганови пријатељи и вршњаци са великом чежњом ишчекивали су дан када ће се ово дете вратити кући. То се нажалост никада није догодило. Његови посмртни остаци есхумирани су 21. маја 2001. из масовне гробнице у Сребреници. Пронађен је у свом сивом џемперу.
Муслиманске снаге су током последњег рата (1992-1995) на територији средњег Подриња убиле 3267 грађана српске националности, укључујући и 72-оје деце. Само на подручју предратне власеничке општине (укључујући Милиће и Шековиће) убијено је више од пет стотина Срба, међу којима и много жена, стараца и деце. Над грађанима српске националности су током трајања рата почињени бројни ратни злочини од масовних егзекуција, силовања, мучења, насилног и систематског прогона па све до уништавања верских и културних објеката. Врло брзо су широм власеничке и суседних општина формирани и логори за Србе у којима су вршене најгнусније тортуре и зверска мучења, садистичка иживљавања, силовања, сакаћења те масовне егзекуције. Жртве ратног безумља били су цивили оба пола и свих узраста: од мале деце до старих и немоћних. Уништено је и спаљено преко тридесет села и заселака а многе куће до данас нису обновљене. Осим Срба, жртве помахниталих орићевих разбојника су били и бројни поштени муслимани који су хапшени, мучени и злостављани само зато што нису желели да узму оружје у руке и убијају своје дојучерашње комшије Србе. Неки су своје поштење и доброту платили главом.
(фото: Оперативни тим за тражење несталих лица РС)
МУЧИТЕЉИ И УПРАВИТЕЉИ ЛОГОРА
Према подацима Центра за демократију и транзициону правду, логор „Штала“ је расформиран 1993. године. Овај центар истиче како је Ферид Хоџић од маја 1992. године до 26. јануара 1993. године био командант Територијалне одбране (ТО) општине Власеница, на чијој територији је формиран затвор Штала.
Веиз Бјелић је у својству припадника ТО Пискавице, која је била при ТО Власеница, био чувар затвора и то од 6. јуна 1992. године до 26. јануара 1993. године. У својству чувара затвора није предузео никакве радње да спречи улазак неидентикованих војника, припадника ТО-а и Армије Републике БиХ, који су се са борбених линија враћали у команду у Роваше, као ни да спречи да узму кључеве Штале за које је једино он био задужен, и неовлашћено уђу у просторије где су били затвореници српске националности које су психички злостављали, вређали и псовали, те тукли шакама и ногама. Веиз Бјелић је заточеницу српске националности више пута силовао када је дежурао и чувао заробљенике, тако што ју је изводио из Штале у ноћним сатима, силујући је у импровизованом простору намењеном за чуваре. Такође јој је претио да ће је убити ако некоме каже за силовање.
