Владислав Ђорђевић: „Родна неравноправност по „Политици“
…Да закључим. Објављујући чланак „Родна неравноправност у свим областима живота” Политика је потврдила своју репутацију радикалнофеминистичког мушкомрзачког билтена. Некада угледни лист је спао на то да објављује антимушке пасквиле. Чланак није ништа друго него антимушка тирада. Нашимкана пропаганда „жртвеног феминизма” („victim feminism”). Жена је тобоже жртве свега и свачега. Мушкарци су јој криви и због тога што нема возачку дозволу и зато што кува ручак деци. Како би било да све жене добију возачку дозволу?! Како би било да мушакрци кувају ручкове, а жене не раде ништа?!…
Aко сте се икад питали шта је феминизам, добар одговор на то питање даће вам чланак „Родна неравноправност у свим областима живота”, који је освануо на порталу Политике у понедељак 12. октобра 2020. Већ и најповршнији увид у чланак јасно сугерише да је феминизам чист идиотизам. Кренимо редом…
Прво. Наслов чланка и цео његов садржај сугеришу да су жене „неравноправне”. Али у тексту нема помена ниједног закона који указује на неку „неравноправност”. Који закон нешто мушкарцима допушта, а женама забрањује? Који закон жене дискриминише? Тога у чланаку нама. А нема, јер не постоји. У чланку је реч о нечем сасвим дугом. То је листа неравномерне заступљености „у свим областима живота”. Али неравномерност и неравноправност нису синоними. Групе људи могу бити равноправне, али то не подразумева да ће „у свим областима живота” бити равномерно заступљене. Наиме, може се очекивати да имају различите способности и интересовања. Дакле, подаци које чланак садржи не сугеришу неку подлу друштвену дискриминацију жена, него различите афинитете и изборе. Дакле, феминисткиње – укључујући и ауторку чланка Катарину Ђорђевић – показују елементарно непознавање значења речи. Пуки језички дилетантизам.
Друго. Ствар је још гора. То бркње појмова неравномерности и неравноправности је свесно и намерно. Тачније речено, злонамерно. Оно није плод семантичког незнања. Добро феминисткиње знају да постоји разлика између појмова неравномерност и неравноправност. Дакле, оне нису идиоти. Они су нешто много горе: оне су свесни манипуланти. Наиме, израз неравноправност има јачу емотивну конотацију и смера да људе емотивно разљути. Ту свесну манипулације чини не само ауторка текста Катарина Ђорђевић, него листом и друге феминисткиња. Дакле, чланак није само чист идиотизам, него и чиста манипулација.
Треће. О каквој врсти идиотлука и манипулације је реч сведочи и сама илустрација. На њој се види седам жена у медицинским униформама. Дакле, то су жене у некој медицинској установи. Том сликом се сугерише да је здравсто пуно жена. И јесте! Само каква је то илустрација тезе да су жене „неравноправне”! Та слика сугерише управо то да су у здравству жене презаступљене. У тексту се истиче да жена у здравсту има 79 одсто и то је ваљда доказ да су „неравноправне”! О идиотизма!
Четврто. У поднаслову чланка стоји да су током пандемије жене „грцале под теретом дуплих и троструких обавеза”. Не постоји никакав доказ да је женама током пандемије било теже него мушкарцима. Свима је она тешко пала. Заправо, може се рећи да су дебљи крај извукли мушкарци. Више је мушкараца умрло од вируса, а и економску штету су више претрпели мушкарци. Дакле, супротно сугестији ауторке, пандемија је теже погодила мушкарце.
Пето. У првој речници текста се истиче да „у Србији живи око 180.000 жена више од мушкараца”. То је ваљда доказ да су жене „неравноправне”. Ваљда жена треба да буде мање за 180.000 да би постале „равноправне”.
Шесто. „У Србији живи око 180.000 жена више од мушкараца”, иако се женских беба мање роди. То је логино када се зна да је смртност мушкарца већа у свим старосним добима. У целини узев, мушкарци живе пет година краће од жена. То је вероватно доказ да су жене „неравноравне”. Требало би да жене живе пет година краће да би постале „равноправне”.
Седмо. Истиче се да су жене „слабије плаћене”. Само за економског дудука то је доказ да су жене „неравноправне”. Наиме, жене имају склоност да бирају лакше и безбедније послове, а они су суфицитарни, а тиме и слабије плаћени. Мушкарци имају склоност да бирају теже и ризичније послове, а они су дефицитарни, а тиме и више плаћени. Дакле, није ту реч о никаквој „неравноправности”, него о елементарном економском закону о понуди и потражњи. Дакле, сугестија је чист идиотлук и чиста манипулација.
Осмо. Истиче се да су жене слабије „заступљене на местима где се одлучује о њиховој судбини”. Реч је такође о свесној манипулацији. Наиме, реченица сугерише да неко други одлучује о судбини жена. То је лаж. Жене о својој судбини одлучују једнако као и мушкарци. Нису жене нека беспомоћна и безумна бића о чијој судбини неко други одлучује. Жене о својој судбини одлучују једнако као и мушкарци. Дабоме да жене трпе социјалне притиске, али трпе их и мушкарци. Нису мушкарци поштеђени социјалних притисака. Трпе их и више него жене. Заправо, социјалне норме далеко боље штите жене.
Девето. Истиче се да су жене „слабије запослене”. Али опет. То није последица неке „неравноправности” жена, него разлика у способностима и афинитетима. Наиме, многе жене немају ни способности ни жеље да се баве тешким физичким пословима. То препуштају мушкацима. Читав спектар радничних и занатлијских професија жене избегавају. Ту, дакле, није реч о некој „неравноправности”, него о одсуству способности и воље жена да се баве таквим пословима. Жене имају право да буду зидари и рудари! Само да ли то желе!? Да ли су способне за то!?Дакле, сугесија да су жене „слабије запослене” такође је идиотизам и малициозност.
Десето. Истиче се да су жене запослене „углавном на слабије плаћеним пословима”. Сугестија је тешки идиотизам. Како је већ објашњено, то што раде не „на слабије плаћеним пословима” последица је чињенице да бирају лакше и безбедније послове, а такви послови су слабије плаћени. Дакле, ту је поново реч о женским изборима, а не о некој „неравноправности”. Ауторка ради оно што раде све феминисткиње: свесно пренебрегава природне полне разлике и тако читаоце заводи. Све се оне праве луде и флагрантно занемерују биолошке и психолошке разлике међу пловима. Лоша је то методолгија. Занемарује се оно што је најочигледније.
Једанаесто. Истиче се „да жене чине образованији део популације”, а то је ваљда доказ да су „неравноправне”. Можда би требало да буду мање образоване да би постале „равноправне”.
Дванаесто. Истиче се да женски део популације „много теже долази до посла од мушкараца”. Али – понављем по трећи пут – то је последица чињенице да бирају удобније и лакше послове. Дабоме да су такви послови више тражени, па је до њих теже доћи. Долазиле би жене до посла једнако брзо као и мушакрци када би пристајале да раде све послове које раде мушкарци. Али оне од тешких и исцрпљујућих послова беже к’о ђаво од крста. Дакле, поново је сугестија идиотизам и антимушка малициозност.
Тринаесто. Истиче се да су мере штедње диспропорционално „погодиле жене” и то стога што „чине већинску радну снагу у здравству, просвети, администрацији и сектору социјалне заштите”. Мислим да сам схватио. Да не би биле „погођене” требало би да у тим секторима буду мањина. Опет будалаштина и вређање здраве памети. Јер када би мушакрци у тим секторима доминирали то би се такође протумачило да су жене „неравноправне”. Који год био процент жена у некој професиоји увек су „неравноправне”. Када жена нема у рударству – жене су дискриминисане. Када их има у здравству и просвети – опет су дискриминисане. Дакле, чланак не само да је интелекуални идиотизам, него и невиђена хипокризија.
Четрнаесто. Истиче се да „у сектору здравствене заштите ради 79 одсто жена”. То је ваљда доказ да су жене „неравноправне”. А када би их било 21 одсто – колико има сада мушкараца – онда би такође биле „неравноправне”.
Петнесто. Истиче се да „сектор социјалне заштите запошљава чак 93 одсто дама”. И ту су жене „неравноправне”. Најгоре од свега је то што жене у тим службама неретко спроводе прогоне мушкараца.
Шеснаесто. Истиче се да „у области образовања 73 одсто запослених чине жене”. И ту су „неравноправне”. Када би их било и 100% и онда би биле „неравноправне”. Како се види, подаци нимало не сугеришу неку „неравноправност” жена. Заправо, сугеришу да је Србија по броју запослених жена у државним службама водећа у свету.
Седамнаесто. У чланку није споменуто, а могло је бити, да жене чине већину и у судству. Да је споменуто и то би се узело као доказ да су жене „неравноправне”. Јер жене су „неравноправне” у сваком случају.
Османаесто. Истиче се да „мушкарци чине више од 70 одсто запослених у сектору саобраћаја, грађевинарства и рударства”. Мислим да сам схватио. Феминисткиње пледирају да буде више жена камионџија, зидара и рудара. Када их буде више на тим лукративним местима онда ће постати „равноправне”. Зато жене навалите у камионе па на пут од хиљату километара. Навалите на грађевине да мешате малтер. Навалите у рударска окна. Када вас тамо буде 100 одсто – као сада мушкараца – онда ћет бити „равноправне”! Мислим да је смисао ироније јесан. Феминистичке анализе су чисти идиотизми. Вређају здраву памет.
Деветнаесто. Истиче се да „међу руководиоцима – менаџерима, законодавцима и функционерима, учешће мушкараца на нивоу од две трећине”. Како се види, разлика у процентима није велика, а и толика колика је није последица неке „неравноправности”. Жене могу бити – а многе и јесу – менаџери, законодавци и функционери. Податак смо говори о томе да постоји разлике у интересовањима, жељама и амбицијама.
Двадесето. Истиче се да су „исти посао жене плаћене чак једанаест процената мање од мушкараца”. То напросто није тачно. Наставница билогије је исто плаћена као и наставник билогије. Никакве ту разике у платама нема. Разлика није плод тога што су жене „неравноправне”, него зато што жене чешће одсуствују с посла. Наиме, жене имају већи радни апсентизам. Чешће одсуствују с посла због боловања или неког другог разлога. Дакле, сугесија је плод необјективне и непотпуне методологије. Не узимају се у обзир сви чиници. Свуда само погрешне сугестије и манипулације.
Дведесет и прво. Истиче се да „бројке недвосмислено говоре да је родна неравноправност присутна у свим областима живота жена”. Оно што „бројке недвосмислено говоре” је нешто потпуно друго. Оне говоре о томе да је неравномерна заступљеност „присутна у свим областима живота”. Али неравномерна заступљеност није исто што и неравноправност. Само будала може та два појама да побрка. Ако особа није будала, онда је свесни манипулант.
Двадсет и друго. Истиче се „да само трећина жена у Србији има возачку дозволу”. Али то није доказ неке „неравноправности”. Жене могу да полажу возачки испит као и мушкарци. Нико их у томе не спречава. Само је питање да ли она имају једнаку вољу и жељу за тим.
Двадесет и треће. Истиче се да „тек свака четврта жена има власништво или сувласништво над некретнином”. Али опет. То није последица неке „неравноправности”. Жене могу бити власници и сувласници некретнина. Само је питање колико су оне спремне да се за њих боре. Некима је лакше да се удају за мушкарца који има некретнине. Стичу их удадбеним везама.
Двадесет и четврто. Истиче се да у „сеоским срединама чак 86 одсто жена нема никакву непокретност на своје име”. Али ни то није доказ да су жене „неравноправне”. Наиме, многе жене на селима су домаћице, а њихови мужеви обрађују њиве. Будући да обично мушкарци обрађују њиве, логично је да су они њихови власници. Дакле, жене ће бити више власници њива када их буду више обрађивали тракторима.
Дведесет и пето. Истиче се „да жене у нашој земљи у просеку имају око 8.000 динара ниже плате од мушкараца”. Како је већ више пута објашњено, то је последице тога што жене раде суфицитарне послове, а мушкарци дефицитарне. Само дилетанту та чињеница може да промакне.
Двадесет и шесто. Ауторка примедбом „да жене у нашој земљи у просеку имају око 8.000 динара ниже плате од мушкараца” сугерише тежак положај наших жена. Заправо, чињенице указују на супротно. У Србији је диспаритет у платама – назван платни јаз (pay gap) – међу најмањима у свету. Од 50 држава у Европи Србија је на другом месту по малој разлици у просечним платама. Дакле, у 48 државе Европе тај плни јаз је већи! Ако наше жене желе да имају „европски стандард”, онда тај платни јаз треба бити већи! Дакле, није проблем тај што наше жене „имају око 8.000 динара ниже плате од мушкараца”, него тај што та разлика није већа. Истинске економске проблеме имају наши мушкарци, а не жене.
Двадесет и седмо. Истиче се да је „свака друга жена у руралним срединама” формално незапослена, јер „ради у пољопривредном домаћинству, а свега 7,4 одсто њих поседује земљу”. Али то све није никакав доказ да су жене „неравноправне”. То само одражава чињеницу да жене раде махом домаћичке послове: спремају храну, одржавају хигијену домаћинства и брину се за децу. Већини жена такав живот одговара. Не сматрају оне да су „неравноправне”. Сматрају да су послове различито расподељени. Јер тешке пољопривредне послове махом обављају мушкарци. Мушкарци су махом ти који раде са тешким пољопривредним машинама. Мушкарци су ти који на селима истински диринче. Није ни женама лако, али главни терет рада на пољопривеедним газдинствима пада на мушка плећа. Ту чињеницу феминстичка жврљања неумесно пренебрегавају.
Дведесет и осмо. Истиче се да „жене у сеоским срединама” чешће „одричу породичног наследства у корист браће и мушких чланова породице, што у преводу значи да је обичајно право много јаче од породичног”. То значи нешто потпуно друго. То значи да су најчешће мушки чланови породице ти који обрађују земљу. Будући да они обрађују земљу, онда је логично да су они и њени власници. Жене које одрастају на селима обично се не баве обрадом земље, нити узгојем стоке. Многе од њих се удају за мушкарце из градских средина и у град преселе. Многе се тамо и запосле. Будући да живе у граду, а не не селу њиве преписују својој браћи, јер их они и обрађују. Није ту у питању никаква „неравноправност”, него рационална економска логика.
Двадест и девето. Истиче се да „око 200.000 људи живи у ванбрачној заједници”. Али то није доказ да су жене „неравноправне”. Жене пристају да живе „у ванбрачној заједници” исто као и мушкарци. Жене драговољно одлучују да живе „у ванбрачним заједницама”. Нико жене на то не присиљава. Заправо, оне су те које неретко такве заједнице желе. Управо многе жене не желе да се удају, него само желе да живе с неким.
Тридесето. Истиче се да „просечна српска жена свакога дана у кухињи проведе сат и по времена, 65 минута потроши на чишћење куће, а још пола сата на прање и пеглање веша”. То је ваљда доказ да су „неравноправне”. Ваљда не би требало ништа да раде у кући како би постале „равноправне”. Ауторкина сугестија је неумесна. Треба свакој породиоци препустити да уређује како ће да распореди послове. Не треба феминисткиње да људе уче колико ће радити у кухињи. То свака породица треба да одлучи за себе.
Тридесет и прво. Ауторка бележи: „За храњење и купање наследника дневно потроши 37 минута”. Тиме вероватно жели да истакне да су жене „неравноправне” и „експлоатисане”. Да би постале „равноправне” најбоље би било да престану да хране и купају своју децу. Али жене и желе да хране и купају своје дете. Дегутантно је то што феминисткиње покушавају да одређују колико ће времена мајка да храни и купа дете.
Тридесет и друго. Ауторка примећује да „се мушкарац храном пожртвовано бави 16 минута дневно, прањем судова целих три минута, а за одржавање домаћинства, према сопственом признању, дневно утроши 29 минута, док кућни љубимци и баштованство окупирају његову пажњу два сата дневно.” Вероватно ауторка тим статистичким подацима жели да покаже да су мушкарци готовани који ништа не раде. Они су џабалебароши и ленчуге, а жене су пожртвоване раднице које раде за њих. Све је то ординарна лаж. Оно шта ти подаци заправо говоре јесте то да су жене и мушкарци расподелили послове како им највише одговара. Они деле послове у складу са својим способностима, жељама и афинитетима. Реченица аутоке је више од идиотлука. То је антимушка пропаганда и неумесно мешање у породичне односе.
Тридесет и друго. Ауторка истиче да се жене „неупоредиво више баве старијим члановима породице”. И због тога су вероватно „неравноправне”. Потпуно је дегутантно сугеристати ко се више, а ко мање брине о „старијим члановима породица”. Ко даје право ауторки да се меша у привате послове породица?! Ко ће се бринути за старије чланове породице ствар је саме породице. Нека то чланови породице одреде према својим способностим и афинитетима. Не треба у то да се мешају феминисткиње.
Тридесет и треће. Идиотлуцима никад краја. Ауторка бележи: „Сваке године око 30 жена стада од руке ближњег свог – оца, мужа или брата”. То је трагично. Али трагично је и то што ауторка не даје податак о томе колико је очева, мужева и браће страдало „од руке ближњег свог”. Вероватно и више. Дакле, опет селективно и непотпуно извештавање. У суштини, то је све антимушка пропаганда.
Тридесет и четврто. Ауторка истиче да су „почетка године убијене” чак 22 жене. То је трагично, али је трагично и то што не даје податак о томе колико је мушкараца убијено од почетка године. Опет крње и непотуно извештавање. Опет је то мушкомрзачка пропаганда.
Тридесет и пето. Ауторка је нашла за сходно да реч препусти Бранкици Јанковић, повернику за равноправност. Она је приметила да „овим просторима и даље дувају снажни ветрови патријархата”. То је чиста лаж. Истина је да овим нашим просторима одавно дувају јаки ветрови радикалног феминизма. Радикалнофеминистичко законодавство и пропаганда бујају у Србији као мало где у свету. Србија је недавно – у понедељак 5. октобра 2020. – по други пут добила жену за премијера. По броју жена у Влади, Скупштини и другим државним органима Србија је водећа у свету. Дакле, управо је све супротно од Бранкицине тезе.
Тридесет и шесто. Бранкица додаје да у „већини породица цео терет родитељства пада на жену”. То је лаж. У већини породица очеви улажу велики део времена и новаца у подизање детета. Бранкицина изјава не само да је лаж, него је и дегутантна антимушка мализоност. Не ради она ништа друго него блати цео мушки род. Те су они насилници, те убице, те злостављачи, те лењивци, те дангубе. Увек су за све криви мушкарци! Одузми и сабери, увек се на то дође.
Тридесет и седмо. Бранкица додаје да „не постоје ни биолошки ни психолошки докази да мама боље од тате храни, повија и учи дете”. Дабоме да и очеви могу да дете хране, повијају и уче. Многи то и раде. Али чињеница је да многе мајке желе да оне обављају послове неге детета. Дакле, не ради се о томе да су мушкарци лењивци који се извлаче од родитељских дужности, него о томе да родитељи сами расподељују обавезе родитељства како им највише одговара. А Бранкицина сугерија је још једна антимушка жаока.
Тридесет и осмо. На крају се сугерише да је пендемија посебно тешко пала женама које су „буквално грцале под теретом дуплих и троструких обавеза”. Пандемија је тешко пала свима. Нису жене веће жртве пандемије од мушкараца. Истицати проблеме жена, а пренебргавати проблеме мушкараца је крајње сексистичко.
Да закључим. Објављујући чланак „Родна неравноправност у свим областима живота” Политика је потврдила своју репутацију радикалнофеминистичког мушкомрзачког билтена. Некада угледни лист је спао на то да објављује антимушке пасквиле. Чланак није ништа друго него антимушка тирада. Нашимкана пропаганда „жртвеног феминизма” („victim feminism”). Жена је тобоже жртве свега и свачега. Мушкарци су јој криви и због тога што нема возачку дозволу и зато што кува ручак деци. Како би било да све жене добију возачку дозволу?! Како би било да мушакрци кувају ручкове, а жене не раде ништа?!
Иако је чланак потписала Катарина Ђорђевић, она није његова права ауторка. Он га је вероватно само потписала. Чланак потиче из миљеа мушкомрзачких лезбофеминисткиња. Лезбофеминистиње су окупирале све главнотоковске медије и из њих бљују ватру против мушкараца. То чине лукаво и префригано. Оне пишу тобоже стручно и научно, а у ствари манипулативно и необјективно. Једно ђуле у тој антимушкој салви је и чланак „Родна неравноправност у свим областима живота”.
Jедина позитиван ствар је та што су коментари испод чланак листом критички. Људи су ипак у стању да препознају лажи и манипулације.
Аутор: Владислав Ђорђевић
