Vladislav Đorđević: „Rodna neravnopravnost po „Politici“
…Da zaključim. Objavljujući članak „Rodna neravnopravnost u svim oblastima života” Politika je potvrdila svoju reputaciju radikalnofeminističkog muškomrzačkog biltena. Nekada ugledni list je spao na to da objavljuje antimuške paskvile. Članak nije ništa drugo nego antimuška tirada. Našimkana propaganda „žrtvenog feminizma” („victim feminism”). Žena je tobože žrtve svega i svačega. Muškarci su joj krivi i zbog toga što nema vozačku dozvolu i zato što kuva ručak deci. Kako bi bilo da sve žene dobiju vozačku dozvolu?! Kako bi bilo da mušakrci kuvaju ručkove, a žene ne rade ništa?!…
Ako ste se ikad pitali šta je feminizam, dobar odgovor na to pitanje daće vam članak „Rodna neravnopravnost u svim oblastima života”, koji je osvanuo na portalu Politike u ponedeljak 12. oktobra 2020. Već i najpovršniji uvid u članak jasno sugeriše da je feminizam čist idiotizam. Krenimo redom…
Prvo. Naslov članka i ceo njegov sadržaj sugerišu da su žene „neravnopravne”. Ali u tekstu nema pomena nijednog zakona koji ukazuje na neku „neravnopravnost”. Koji zakon nešto muškarcima dopušta, a ženama zabranjuje? Koji zakon žene diskriminiše? Toga u članaku nama. A nema, jer ne postoji. U članku je reč o nečem sasvim dugom. To je lista neravnomerne zastupljenosti „u svim oblastima života”. Ali neravnomernost i neravnopravnost nisu sinonimi. Grupe ljudi mogu biti ravnopravne, ali to ne podrazumeva da će „u svim oblastima života” biti ravnomerno zastupljene. Naime, može se očekivati da imaju različite sposobnosti i interesovanja. Dakle, podaci koje članak sadrži ne sugerišu neku podlu društvenu diskriminaciju žena, nego različite afinitete i izbore. Dakle, feministkinje – uključujući i autorku članka Katarinu Đorđević – pokazuju elementarno nepoznavanje značenja reči. Puki jezički diletantizam.
Drugo. Stvar je još gora. To brknje pojmova neravnomernosti i neravnopravnosti je svesno i namerno. Tačnije rečeno, zlonamerno. Ono nije plod semantičkog neznanja. Dobro feministkinje znaju da postoji razlika između pojmova neravnomernost i neravnopravnost. Dakle, one nisu idioti. Oni su nešto mnogo gore: one su svesni manipulanti. Naime, izraz neravnopravnost ima jaču emotivnu konotaciju i smera da ljude emotivno razljuti. Tu svesnu manipulacije čini ne samo autorka teksta Katarina Đorđević, nego listom i druge feministkinja. Dakle, članak nije samo čist idiotizam, nego i čista manipulacija.
Treće. O kakvoj vrsti idiotluka i manipulacije je reč svedoči i sama ilustracija. Na njoj se vidi sedam žena u medicinskim uniformama. Dakle, to su žene u nekoj medicinskoj ustanovi. Tom slikom se sugeriše da je zdravsto puno žena. I jeste! Samo kakva je to ilustracija teze da su žene „neravnopravne”! Ta slika sugeriše upravo to da su u zdravstvu žene prezastupljene. U tekstu se ističe da žena u zdravstu ima 79 odsto i to je valjda dokaz da su „neravnopravne”! O idiotizma!
Četvrto. U podnaslovu članka stoji da su tokom pandemije žene „grcale pod teretom duplih i trostrukih obaveza”. Ne postoji nikakav dokaz da je ženama tokom pandemije bilo teže nego muškarcima. Svima je ona teško pala. Zapravo, može se reći da su deblji kraj izvukli muškarci. Više je muškaraca umrlo od virusa, a i ekonomsku štetu su više pretrpeli muškarci. Dakle, suprotno sugestiji autorke, pandemija je teže pogodila muškarce.
Peto. U prvoj rečnici teksta se ističe da „u Srbiji živi oko 180.000 žena više od muškaraca”. To je valjda dokaz da su žene „neravnopravne”. Valjda žena treba da bude manje za 180.000 da bi postale „ravnopravne”.
Šesto. „U Srbiji živi oko 180.000 žena više od muškaraca”, iako se ženskih beba manje rodi. To je logino kada se zna da je smrtnost muškarca veća u svim starosnim dobima. U celini uzev, muškarci žive pet godina kraće od žena. To je verovatno dokaz da su žene „neravnoravne”. Trebalo bi da žene žive pet godina kraće da bi postale „ravnopravne”.
Sedmo. Ističe se da su žene „slabije plaćene”. Samo za ekonomskog duduka to je dokaz da su žene „neravnopravne”. Naime, žene imaju sklonost da biraju lakše i bezbednije poslove, a oni su suficitarni, a time i slabije plaćeni. Muškarci imaju sklonost da biraju teže i rizičnije poslove, a oni su deficitarni, a time i više plaćeni. Dakle, nije tu reč o nikakvoj „neravnopravnosti”, nego o elementarnom ekonomskom zakonu o ponudi i potražnji. Dakle, sugestija je čist idiotluk i čista manipulacija.
Osmo. Ističe se da su žene slabije „zastupljene na mestima gde se odlučuje o njihovoj sudbini”. Reč je takođe o svesnoj manipulaciji. Naime, rečenica sugeriše da neko drugi odlučuje o sudbini žena. To je laž. Žene o svojoj sudbini odlučuju jednako kao i muškarci. Nisu žene neka bespomoćna i bezumna bića o čijoj sudbini neko drugi odlučuje. Žene o svojoj sudbini odlučuju jednako kao i muškarci. Dabome da žene trpe socijalne pritiske, ali trpe ih i muškarci. Nisu muškarci pošteđeni socijalnih pritisaka. Trpe ih i više nego žene. Zapravo, socijalne norme daleko bolje štite žene.
Deveto. Ističe se da su žene „slabije zaposlene”. Ali opet. To nije posledica neke „neravnopravnosti” žena, nego razlika u sposobnostima i afinitetima. Naime, mnoge žene nemaju ni sposobnosti ni želje da se bave teškim fizičkim poslovima. To prepuštaju muškacima. Čitav spektar radničnih i zanatlijskih profesija žene izbegavaju. Tu, dakle, nije reč o nekoj „neravnopravnosti”, nego o odsustvu sposobnosti i volje žena da se bave takvim poslovima. Žene imaju pravo da budu zidari i rudari! Samo da li to žele!? Da li su sposobne za to!?Dakle, sugesija da su žene „slabije zaposlene” takođe je idiotizam i malicioznost.
Deseto. Ističe se da su žene zaposlene „uglavnom na slabije plaćenim poslovima”. Sugestija je teški idiotizam. Kako je već objašnjeno, to što rade ne „na slabije plaćenim poslovima” posledica je činjenice da biraju lakše i bezbednije poslove, a takvi poslovi su slabije plaćeni. Dakle, tu je ponovo reč o ženskim izborima, a ne o nekoj „neravnopravnosti”. Autorka radi ono što rade sve feministkinje: svesno prenebregava prirodne polne razlike i tako čitaoce zavodi. Sve se one prave lude i flagrantno zanemeruju biološke i psihološke razlike među plovima. Loša je to metodolgija. Zanemaruje se ono što je najočiglednije.
Jedanaesto. Ističe se „da žene čine obrazovaniji deo populacije”, a to je valjda dokaz da su „neravnopravne”. Možda bi trebalo da budu manje obrazovane da bi postale „ravnopravne”.
Dvanaesto. Ističe se da ženski deo populacije „mnogo teže dolazi do posla od muškaraca”. Ali – ponavljem po treći put – to je posledica činjenice da biraju udobnije i lakše poslove. Dabome da su takvi poslovi više traženi, pa je do njih teže doći. Dolazile bi žene do posla jednako brzo kao i mušakrci kada bi pristajale da rade sve poslove koje rade muškarci. Ali one od teških i iscrpljujućih poslova beže k’o đavo od krsta. Dakle, ponovo je sugestija idiotizam i antimuška malicioznost.
Trinaesto. Ističe se da su mere štednje disproporcionalno „pogodile žene” i to stoga što „čine većinsku radnu snagu u zdravstvu, prosveti, administraciji i sektoru socijalne zaštite”. Mislim da sam shvatio. Da ne bi bile „pogođene” trebalo bi da u tim sektorima budu manjina. Opet budalaština i vređanje zdrave pameti. Jer kada bi mušakrci u tim sektorima dominirali to bi se takođe protumačilo da su žene „neravnopravne”. Koji god bio procent žena u nekoj profesioji uvek su „neravnopravne”. Kada žena nema u rudarstvu – žene su diskriminisane. Kada ih ima u zdravstvu i prosveti – opet su diskriminisane. Dakle, članak ne samo da je intelekualni idiotizam, nego i neviđena hipokrizija.
Četrnaesto. Ističe se da „u sektoru zdravstvene zaštite radi 79 odsto žena”. To je valjda dokaz da su žene „neravnopravne”. A kada bi ih bilo 21 odsto – koliko ima sada muškaraca – onda bi takođe bile „neravnopravne”.
Petnesto. Ističe se da „sektor socijalne zaštite zapošljava čak 93 odsto dama”. I tu su žene „neravnopravne”. Najgore od svega je to što žene u tim službama neretko sprovode progone muškaraca.
Šesnaesto. Ističe se da „u oblasti obrazovanja 73 odsto zaposlenih čine žene”. I tu su „neravnopravne”. Kada bi ih bilo i 100% i onda bi bile „neravnopravne”. Kako se vidi, podaci nimalo ne sugerišu neku „neravnopravnost” žena. Zapravo, sugerišu da je Srbija po broju zaposlenih žena u državnim službama vodeća u svetu.
Sedamnaesto. U članku nije spomenuto, a moglo je biti, da žene čine većinu i u sudstvu. Da je spomenuto i to bi se uzelo kao dokaz da su žene „neravnopravne”. Jer žene su „neravnopravne” u svakom slučaju.
Osmanaesto. Ističe se da „muškarci čine više od 70 odsto zaposlenih u sektoru saobraćaja, građevinarstva i rudarstva”. Mislim da sam shvatio. Feministkinje plediraju da bude više žena kamiondžija, zidara i rudara. Kada ih bude više na tim lukrativnim mestima onda će postati „ravnopravne”. Zato žene navalite u kamione pa na put od hiljatu kilometara. Navalite na građevine da mešate malter. Navalite u rudarska okna. Kada vas tamo bude 100 odsto – kao sada muškaraca – onda ćet biti „ravnopravne”! Mislim da je smisao ironije jesan. Feminističke analize su čisti idiotizmi. Vređaju zdravu pamet.
Devetnaesto. Ističe se da „među rukovodiocima – menadžerima, zakonodavcima i funkcionerima, učešće muškaraca na nivou od dve trećine”. Kako se vidi, razlika u procentima nije velika, a i tolika kolika je nije posledica neke „neravnopravnosti”. Žene mogu biti – a mnoge i jesu – menadžeri, zakonodavci i funkcioneri. Podatak smo govori o tome da postoji razlike u interesovanjima, željama i ambicijama.
Dvadeseto. Ističe se da su „isti posao žene plaćene čak jedanaest procenata manje od muškaraca”. To naprosto nije tačno. Nastavnica bilogije je isto plaćena kao i nastavnik bilogije. Nikakve tu razike u platama nema. Razlika nije plod toga što su žene „neravnopravne”, nego zato što žene češće odsustvuju s posla. Naime, žene imaju veći radni apsentizam. Češće odsustvuju s posla zbog bolovanja ili nekog drugog razloga. Dakle, sugesija je plod neobjektivne i nepotpune metodologije. Ne uzimaju se u obzir svi činici. Svuda samo pogrešne sugestije i manipulacije.
Dvedeset i prvo. Ističe se da „brojke nedvosmisleno govore da je rodna neravnopravnost prisutna u svim oblastima života žena”. Ono što „brojke nedvosmisleno govore” je nešto potpuno drugo. One govore o tome da je neravnomerna zastupljenost „prisutna u svim oblastima života”. Ali neravnomerna zastupljenost nije isto što i neravnopravnost. Samo budala može ta dva pojama da pobrka. Ako osoba nije budala, onda je svesni manipulant.
Dvadset i drugo. Ističe se „da samo trećina žena u Srbiji ima vozačku dozvolu”. Ali to nije dokaz neke „neravnopravnosti”. Žene mogu da polažu vozački ispit kao i muškarci. Niko ih u tome ne sprečava. Samo je pitanje da li ona imaju jednaku volju i želju za tim.
Dvadeset i treće. Ističe se da „tek svaka četvrta žena ima vlasništvo ili suvlasništvo nad nekretninom”. Ali opet. To nije posledica neke „neravnopravnosti”. Žene mogu biti vlasnici i suvlasnici nekretnina. Samo je pitanje koliko su one spremne da se za njih bore. Nekima je lakše da se udaju za muškarca koji ima nekretnine. Stiču ih udadbenim vezama.
Dvadeset i četvrto. Ističe se da u „seoskim sredinama čak 86 odsto žena nema nikakvu nepokretnost na svoje ime”. Ali ni to nije dokaz da su žene „neravnopravne”. Naime, mnoge žene na selima su domaćice, a njihovi muževi obrađuju njive. Budući da obično muškarci obrađuju njive, logično je da su oni njihovi vlasnici. Dakle, žene će biti više vlasnici njiva kada ih budu više obrađivali traktorima.
Dvedeset i peto. Ističe se „da žene u našoj zemlji u proseku imaju oko 8.000 dinara niže plate od muškaraca”. Kako je već više puta objašnjeno, to je posledice toga što žene rade suficitarne poslove, a muškarci deficitarne. Samo diletantu ta činjenica može da promakne.
Dvadeset i šesto. Autorka primedbom „da žene u našoj zemlji u proseku imaju oko 8.000 dinara niže plate od muškaraca” sugeriše težak položaj naših žena. Zapravo, činjenice ukazuju na suprotno. U Srbiji je disparitet u platama – nazvan platni jaz (pay gap) – među najmanjima u svetu. Od 50 država u Evropi Srbija je na drugom mestu po maloj razlici u prosečnim platama. Dakle, u 48 države Evrope taj plni jaz je veći! Ako naše žene žele da imaju „evropski standard”, onda taj platni jaz treba biti veći! Dakle, nije problem taj što naše žene „imaju oko 8.000 dinara niže plate od muškaraca”, nego taj što ta razlika nije veća. Istinske ekonomske probleme imaju naši muškarci, a ne žene.
Dvadeset i sedmo. Ističe se da je „svaka druga žena u ruralnim sredinama” formalno nezaposlena, jer „radi u poljoprivrednom domaćinstvu, a svega 7,4 odsto njih poseduje zemlju”. Ali to sve nije nikakav dokaz da su žene „neravnopravne”. To samo odražava činjenicu da žene rade mahom domaćičke poslove: spremaju hranu, održavaju higijenu domaćinstva i brinu se za decu. Većini žena takav život odgovara. Ne smatraju one da su „neravnopravne”. Smatraju da su poslove različito raspodeljeni. Jer teške poljoprivredne poslove mahom obavljaju muškarci. Muškarci su mahom ti koji rade sa teškim poljoprivrednim mašinama. Muškarci su ti koji na selima istinski dirinče. Nije ni ženama lako, ali glavni teret rada na poljopriveednim gazdinstvima pada na muška pleća. Tu činjenicu feminstička žvrljanja neumesno prenebregavaju.
Dvedeset i osmo. Ističe se da „žene u seoskim sredinama” češće „odriču porodičnog nasledstva u korist braće i muških članova porodice, što u prevodu znači da je običajno pravo mnogo jače od porodičnog”. To znači nešto potpuno drugo. To znači da su najčešće muški članovi porodice ti koji obrađuju zemlju. Budući da oni obrađuju zemlju, onda je logično da su oni i njeni vlasnici. Žene koje odrastaju na selima obično se ne bave obradom zemlje, niti uzgojem stoke. Mnoge od njih se udaju za muškarce iz gradskih sredina i u grad presele. Mnoge se tamo i zaposle. Budući da žive u gradu, a ne ne selu njive prepisuju svojoj braći, jer ih oni i obrađuju. Nije tu u pitanju nikakva „neravnopravnost”, nego racionalna ekonomska logika.
Dvadest i deveto. Ističe se da „oko 200.000 ljudi živi u vanbračnoj zajednici”. Ali to nije dokaz da su žene „neravnopravne”. Žene pristaju da žive „u vanbračnoj zajednici” isto kao i muškarci. Žene dragovoljno odlučuju da žive „u vanbračnim zajednicama”. Niko žene na to ne prisiljava. Zapravo, one su te koje neretko takve zajednice žele. Upravo mnoge žene ne žele da se udaju, nego samo žele da žive s nekim.
Trideseto. Ističe se da „prosečna srpska žena svakoga dana u kuhinji provede sat i po vremena, 65 minuta potroši na čišćenje kuće, a još pola sata na pranje i peglanje veša”. To je valjda dokaz da su „neravnopravne”. Valjda ne bi trebalo ništa da rade u kući kako bi postale „ravnopravne”. Autorkina sugestija je neumesna. Treba svakoj porodioci prepustiti da uređuje kako će da rasporedi poslove. Ne treba feministkinje da ljude uče koliko će raditi u kuhinji. To svaka porodica treba da odluči za sebe.
Trideset i prvo. Autorka beleži: „Za hranjenje i kupanje naslednika dnevno potroši 37 minuta”. Time verovatno želi da istakne da su žene „neravnopravne” i „eksploatisane”. Da bi postale „ravnopravne” najbolje bi bilo da prestanu da hrane i kupaju svoju decu. Ali žene i žele da hrane i kupaju svoje dete. Degutantno je to što feministkinje pokušavaju da određuju koliko će vremena majka da hrani i kupa dete.
Trideset i drugo. Autorka primećuje da „se muškarac hranom požrtvovano bavi 16 minuta dnevno, pranjem sudova celih tri minuta, a za održavanje domaćinstva, prema sopstvenom priznanju, dnevno utroši 29 minuta, dok kućni ljubimci i baštovanstvo okupiraju njegovu pažnju dva sata dnevno.” Verovatno autorka tim statističkim podacima želi da pokaže da su muškarci gotovani koji ništa ne rade. Oni su džabalebaroši i lenčuge, a žene su požrtvovane radnice koje rade za njih. Sve je to ordinarna laž. Ono šta ti podaci zapravo govore jeste to da su žene i muškarci raspodelili poslove kako im najviše odgovara. Oni dele poslove u skladu sa svojim sposobnostima, željama i afinitetima. Rečenica autoke je više od idiotluka. To je antimuška propaganda i neumesno mešanje u porodične odnose.
Trideset i drugo. Autorka ističe da se žene „neuporedivo više bave starijim članovima porodice”. I zbog toga su verovatno „neravnopravne”. Potpuno je degutantno sugeristati ko se više, a ko manje brine o „starijim članovima porodica”. Ko daje pravo autorki da se meša u private poslove porodica?! Ko će se brinuti za starije članove porodice stvar je same porodice. Neka to članovi porodice odrede prema svojim sposobnostim i afinitetima. Ne treba u to da se mešaju feministkinje.
Trideset i treće. Idiotlucima nikad kraja. Autorka beleži: „Svake godine oko 30 žena stada od ruke bližnjeg svog – oca, muža ili brata”. To je tragično. Ali tragično je i to što autorka ne daje podatak o tome koliko je očeva, muževa i braće stradalo „od ruke bližnjeg svog”. Verovatno i više. Dakle, opet selektivno i nepotpuno izveštavanje. U suštini, to je sve antimuška propaganda.
Trideset i četvrto. Autorka ističe da su „početka godine ubijene” čak 22 žene. To je tragično, ali je tragično i to što ne daje podatak o tome koliko je muškaraca ubijeno od početka godine. Opet krnje i nepotuno izveštavanje. Opet je to muškomrzačka propaganda.
Trideset i peto. Autorka je našla za shodno da reč prepusti Brankici Janković, poverniku za ravnopravnost. Ona je primetila da „ovim prostorima i dalje duvaju snažni vetrovi patrijarhata”. To je čista laž. Istina je da ovim našim prostorima odavno duvaju jaki vetrovi radikalnog feminizma. Radikalnofeminističko zakonodavstvo i propaganda bujaju u Srbiji kao malo gde u svetu. Srbija je nedavno – u ponedeljak 5. oktobra 2020. – po drugi put dobila ženu za premijera. Po broju žena u Vladi, Skupštini i drugim državnim organima Srbija je vodeća u svetu. Dakle, upravo je sve suprotno od Brankicine teze.
Trideset i šesto. Brankica dodaje da u „većini porodica ceo teret roditeljstva pada na ženu”. To je laž. U većini porodica očevi ulažu veliki deo vremena i novaca u podizanje deteta. Brankicina izjava ne samo da je laž, nego je i degutantna antimuška malizonost. Ne radi ona ništa drugo nego blati ceo muški rod. Te su oni nasilnici, te ubice, te zlostavljači, te lenjivci, te dangube. Uvek su za sve krivi muškarci! Oduzmi i saberi, uvek se na to dođe.
Trideset i sedmo. Brankica dodaje da „ne postoje ni biološki ni psihološki dokazi da mama bolje od tate hrani, povija i uči dete”. Dabome da i očevi mogu da dete hrane, povijaju i uče. Mnogi to i rade. Ali činjenica je da mnoge majke žele da one obavljaju poslove nege deteta. Dakle, ne radi se o tome da su muškarci lenjivci koji se izvlače od roditeljskih dužnosti, nego o tome da roditelji sami raspodeljuju obaveze roditeljstva kako im najviše odgovara. A Brankicina sugerija je još jedna antimuška žaoka.
Trideset i osmo. Na kraju se sugeriše da je pendemija posebno teško pala ženama koje su „bukvalno grcale pod teretom duplih i trostrukih obaveza”. Pandemija je teško pala svima. Nisu žene veće žrtve pandemije od muškaraca. Isticati probleme žena, a prenebrgavati probleme muškaraca je krajnje seksističko.
Da zaključim. Objavljujući članak „Rodna neravnopravnost u svim oblastima života” Politika je potvrdila svoju reputaciju radikalnofeminističkog muškomrzačkog biltena. Nekada ugledni list je spao na to da objavljuje antimuške paskvile. Članak nije ništa drugo nego antimuška tirada. Našimkana propaganda „žrtvenog feminizma” („victim feminism”). Žena je tobože žrtve svega i svačega. Muškarci su joj krivi i zbog toga što nema vozačku dozvolu i zato što kuva ručak deci. Kako bi bilo da sve žene dobiju vozačku dozvolu?! Kako bi bilo da mušakrci kuvaju ručkove, a žene ne rade ništa?!
Iako je članak potpisala Katarina Đorđević, ona nije njegova prava autorka. On ga je verovatno samo potpisala. Članak potiče iz miljea muškomrzačkih lezbofeministkinja. Lezbofeministinje su okupirale sve glavnotokovske medije i iz njih bljuju vatru protiv muškaraca. To čine lukavo i prefrigano. One pišu tobože stručno i naučno, a u stvari manipulativno i neobjektivno. Jedno đule u toj antimuškoj salvi je i članak „Rodna neravnopravnost u svim oblastima života”.
Jedina pozitivan stvar je ta što su komentari ispod članak listom kritički. Ljudi su ipak u stanju da prepoznaju laži i manipulacije.
Autor: Vladislav Đorđević
