Istorija

Vladislav B. Sotirović: Bravarske kulinarije

U Politikinoj rubrici Kuhinjski vremeplov objavljen je zanimljiv tekst „Bravarsko meze“ Miloša Lazića (25. avgust 2021. g.) koji daje bitan doprinos razumevanju života, dela i naročito revolucionarnog puta „najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti“ – Josipa Broza Tita. U tekstu je dat i kompletan recept za jedno od najomiljenijih Titovih poslastica – Zagorske štrukle, koji je on iz svog zavičaja doneo u „oslobođeni“ Beograd i kojima se sladio narednih 35 godina.

Našoj javnosti su manje više poznati posleratni sladokusačko-kulinarski maniri doživotnog predsednika SFRJ na šta ukazuje i posebna monografija njegovog ličnog kuvara g. Karapandžića o kulinarskim specijalitetima koje je pripremao Titu. Međutim, njegovim biografima je do sada promaklo da istraže Titovo kulinarsko sladokustvo za vreme samoga rata, tj. kulinarski deo njegove opsežne revolucionarne borbe koja ga je na kraju dovela do Belog dvora na Dedinju.

U nameri da konstruktivno doprinesem rekonstrukciji Titovog revolucionarnog karaktera prezentovao bih strogo poverljiv arhivski dokument beogradske specijalne policije o Titu od 13. decembra 1943. g. a koji se prema mojim saznanjima nalazi (nalazio) u Arhivu Jugoslavije pod signaturom 838, LF JBT III-11/15. Autor dokumenta je Uprava Grada Beograda, Odeljenje specijalne policije a kao adresant-primalac Pretsedništvo Vlade u Beogradu.  

Podaci stari nekoliko meseci koje uključuje ovaj dokument su sa terena u Crnoj Gori a sadrže pojedinosti o partizanskim akcijama, o ličnosti njihovog vrhovnog komandanta Tita, njegovom načinu života, kao i odnosu između njega, njegovih najbližih saradnika i njegove vojske. Sve informacije su primljene od osoba koje su pre izvesnog vremena došle iz Crne Gore. Tito je prema ovim informerima bio srednjeg rasta, uglađene (kicoške) spoljašnjosti, nosio je novije građansko odelo i govorio jednim pokvarenim srpskim jezikom, koji liči na kajkavski. Titov način života se potpuno razlikovao od života ostalih bilo njegovih najbližih saradnika bilo vojnika, jer dokle Tito ima izobiljnu hranu, razne slatkiše i živi nemoralnim životom i ima kraj sebe jednu mladu devojku sa kojom je i ranije živeo, dotle njegovi partizani dobijaju vrlo slabu hranu. Ovako slabu hranu su dobijali čak i bolesnici – ranjeni partizani. Prema ovom dokumentu, prilikom pokreta sa planine i mesta zvanog Goranjsko partizani su spalili svu arhivu, kao i samu zgradu u kojoj su bili, pa čak i 40 svojih najtežih ranjenika, što su oni često i radili.

Da su i Tito i njegov tzv. VŠ NOV i POJ uživali u obilju kvalitetne hrane svedoči britanska misija na ostrvu Visu leta 1944. g. Ovako visokouglađene kulinarske manire Tito je dalje razvijao i unapređivao nakon rata što se između ostalog može pročitati i u knjizi njegovog ličnog dvorskog kuvara g. Karapandžića.

U postrevolucionarnom delovanju na vrhuncu svoje političke moći i uticaja, bar prema nekim tvrđenjima, Tito nikada nije dva puta oblačio isto odelo niti obuvao iste cipele a sa Fidelom Kastrom je verovatno imao sponzorski ugovor o reklamiranju kubanskih tompusa koje mu je vođa kubanske revolucije redovno slao. Tito je na kraju i preminuo od preteranog duvanjenja i svakodnevnog ispijanja boce viskija. Da li se ovde radilo o austrougarskom vaspitanju ili o skorojevićskoj mentalnoj prirodi sina jednog zagorskog kulaka ostaje da se naknadno utvrdi.

Za razliku od Tita, Dražu Mihailovića, ukoliko neznate o kome je reč, sigurno ne bi smatrali za nekog (vrhovnog) komandanta pa čak ni višeg oficira jer je po svojoj ratnoj garderobi više ličio na nekog lokalnog seljaka ili planinskog pastira nego na vrhovnog komandanta vojske jedne međunarodno priznate države i to u činu generala (legalno i legitimno dobijenog i zasluženog).

Autor: Prof. dr Vladislav B. Sotirović

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!