Владимир Путин – Русија у новом добу
О Владимиру Путину на српском језику објављено је мноштво чланака, али и књига.
Интерес јавности за новог руског политичара, Владимира Путина, у Србији је први покушао да задовољи покојни Винко Ђурић књигама На половини пута (2004) и Владимир Путин и васкрс Русије, заправо други део претходне књиге (издање аутора). Од истог аутора имамо и трећу књигу, овај пут у издању Института за политичке студије, Путинизам, историја – теорија – пракса (2008). Следи књига једног од потписника овог предговора, такође у издању Института за политичке студије, Путинова политика (2007).[1] Потом се објављују монографије Бранка Влаховића, Путин – моћ Русије (2014) и браће Карић „Путин: снага Русије“ (2020).
Прва књига руског аутора, како би се „из прве руке“ задовољила радозналост о политичару чија појава никога није остављала равнодушним је превод са руског, аутора Роја Медведева, Четири године у Кремљу (2004) и Повратак Русије (2007), а коју су објавиле „Вечерње новости“. Наслов књиге је одговарао стварности, јер се Русија са Владимирим Путином вратила у свет геополитике и међународних односа. Друга књига руских аутора (Наталије Говоркјан, Наталије Тимакове и Андреја Кољесникова), је Разговори са Владимиром Путином (2016).
Не треба заборавити ни књигу америчког режисера Оливера Стоуна, Интервјуи са Владимиром Путином (2017).
На другим језицима објављене су, такође, бројне књиге које су се бавиле Путином џудистом и Путином геополитичарем, посебно после повратка Крима у састав Руске Федерације.
Иако су становници планете одмах по ступању на дужност премијера Руске Федерације 1999. године осетили да се ради о вансеријском политичару, тек његовим избором на дужност председника (2000) ово уверење ће се и утврдити и одржати до данашњих времена.
Решавајући чеченско питање омогућио је Русији да уђе у период стабилности, а сузбивши и тероризам који је Запад, углавном, преко припадника исламске вероисповести (сетимо се трагедије у Беслану), добио је готово безрезервну подршку јавног мњења.
Дајана Лазаревић, преводилац и приређивач монографије Владимира Путина „Русија у новом добу“
Даља дешавања показала су да Запад не мирује и да тражи начин како да дестабилизује и подели Русију. Један од безуспешних покушаја је био преко Грузије (2008), али када је 2014. у Кијеву изведена успешна обојена револуција, Запад је учинио све да Украјина и Украјинци буду анти-Русија, као што су Хрвати анти-Србија.
После наведеног догађаја Кијевска хунта је организовала толико антируских акција, толико је уложила у пропаганду мржње према Русима, да је деловало да мора довести до експлозије и уништења Руса и Русије.
КОРАК ИСПРЕД ДРУГИХ
Међутим, вратимо се на 2014. годину. Те године је Крим донео референдумску одлуку да се врати у састав Руске Федерације. О геостратешкој важности Крима сувишно је говорити. Ко контролише Крим – контролише Црно Море.
Управо ове године показало се да је Путин у геополитичким потезима корак испред својих противника.[2]
Када је 24. фебруара 2022. године Руска Федерација започела Специјалну војну операцију (СВО) у Украјини, показало се да је за дан касније Запад са Украјином планирао напад на Доњецку Републику, али и Крим и не само Крим. Током СВО у Украјини испливали су бројна злодела Запада у Украјини, од терора ковидом-19, до спремности да се удари и на саму Руску Федерацију.
Владимир Путин
Оно што је интересантно, иако су западни медији Путина све време представљали као „демона“, а посебно после најаве Швабовог „великог ресетовања“ и изазивања вештачких криза, тако да обични људи у лику Владимира Путина виде лидера-спасиоца од људи подлеглих окултним вредностима и религији. Због тога му једнако скандирају фудбалски навијачи у Турској, певају песме палестински музичари, а демонстранти у Немачкој носе његове фотографије.
У таквим околностима Дајана Лазаревић, млади истраживач и преводилац, упорно прати излагања и говоре Владимира Путина, преводи их на српски, добија одобрење из председничке администрације и том рукопису даје наслов „Русија у новом добу“. Ово је, дакле, прва књига самог Владимира Путина[3], а не како је то било до сада других о њему, што је и својеврсни подвиг преводиоца, учињен пре свега личним ентузијазмом. На овај начин читаоци се могу упознати са аутентичним Путиновим ставовима, размишљањима, идејама, знањем, жељама и предлозима, како западним политичарима, тако и по питању унутрашње политике.
Не бисмо да превише указујемо на све највредније у овој књизи, јер је тога доста, а тиме бисмо одузели драж читања, али би издвојили Путинова размишљања и деловање по питању Украјине. Управо Украјине, јер се на тој територији не бије битка само за опстанак Руске Федерације и Руса као народа, него и других народа Европе и света, а посебно нас Срба. Једноставно код Руса и Срба постоји нешто што би се могло назвати законом спојених судова.
Путин је у више наврата говорио о историјском јединству Руса и Украјинаца, али његов истоимени чланак на ову тему из 2021. године, за који каже да је сам писао на основу отворених извора, представља важно сведочанство. Прво, јер се ослонио на традиционалну науку, лишену фалсификата и митова. Исправно констатује да се проблем јавља у 14. веку, када је елита Литваније прешла на римокатоличку веру, а продубљује се низом црквених унија, од којих је најтеже последице имала по руски идентитет у Украјини и делимично Белорусији Брестка унија, потписана од дела православних владика и свештеника 1596. године. Од тада се спроводила полонизација и латинизација становништва (асимилација), а потискивало православље.
Оно што је важно, Путин наводи да Украјинац није етничко име, већ професија – граничар, односно означава човека који живи на граници. Све следеће акције различитих центара моћи, укључујући и бољшевичке, градиле су социјалним средствима украјински идентитет, али као антируски, а државу Украјину као анти-Русију.
Из таквих позиција власт у Украјини и њихови заштитници са Запада су обновили нацистичке вредности и идеологију (због потребе да становништво гледа антируским очима на Русију и Русе), а из чега је проистекла потреба за денацификацијом већ добро утемељене разбојничке државе – Украјине. Разбојничке, јер је Специјална војна операције Русије у Украјини показала да разбојничка влада у Кијеву није само милитаризовала становништво, ширила русофобију, већ градила биолабораторије које су биле основа за биолошки рат против Русије, али и целог човечанства са ковид пандемијом, тајно ушла у стварање нуклеарне бомбе, растеривала сопствени народ и постајала мостобран НАТО-а за напад на саму Русију.
Препоручујући читаоцима дело Владимира Путина „Русија у новом добу“ можемо рећи да је Путин наставио добро познату традицију да се развој политичке мисли одвија са развојем државе, тако да и овде видимо снажну државотворну мисао аутора. Другим речима, Путин се изјаснио против одумирања државе.
Монографија која је пред читаоцима умногоме ће допринети да заинтересовани схвате политику Руске Федерације у низу сфера, али и да разумеју зашто је био увек корак испред непријатеља Русије.
Аутор: проф. др Зоран Милошевић
ЛИТЕРАТУРА
[1] Поред наведене монографије од истог аутора су још две књиге где се више или мање говори о политици Путина: „Нови пут Русије: Русија у поствизантијском геополитичком и религиозном вртлогу“, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2005. и „Руско питање данас“, Институт за политичке студије, Београд, 2006.
[2] О томе видети: Зоран Милошевич, Россия, Украина и Новая Хазария: геополитический аспект, в Россия и славянские народы в XIX – XXI вв, Брянский государствений университет имени академика И. Г. Петровског, Брянск, 2019, стр. 168 – 178.
[3] Постоје поједини чланци Путина који су преведени на српски и уврштени у различите антологије или зборнике. Види: Владимир Кршљанин, Руска политичка мисао данас, Информатика / Институт за политичке студије, Београд, 2021, стр. 13 (НАТО у рату против Србије већ има десетине мртвих) и стр. 262 (Људи као циљ економије, а не „Велики ресет“).
Извор: Наука и култура