Владика Никодим Милаш и Св.Николај Жички о издаји Вука Бранковића
Вук Бранковић синоним за издају, кога су похлепа за земаљским сластима и страстима довели до издаје Бога и рода и до вечног проклетства, данас се упорно и подмукло покушава да прикаже као частан витез. Сви који то раде, свесно или несвесно покушавају уствари да оправдају то што се крију иза Голеш планине заједно са Вуком, да оправдају своје издаје или свој кукавичлук, а на себе навлаче клетву Св.кнеза Лазар. Уместо што покушавате да оправдате оно што се не може оправдати, послушајте мудре речи Владике Никодима Милаша и Светог Николаја Жичког:
“Наш љетопис при години 1390. биљежи, …„Описује затијем жалосну битку на Косову, и како је краљ Стефан Твртко послао био много своје војске у помоћ кнезу Лазару, а противу Мурата, али се та војска морала повратити, кад је војвода Влатко видио Бранковићеву невјеру. Наводи тада, како су Турци напали били и на Босну, али како их је босанска војска исте 1389. године потукла до ногу. Сувремено да је друга босанска војска славодобитно продрла преко ријеке Цетине све до јадранскога мора, „и ради васпомињања“, продужава љетопис, „ ..благочестиви Стефан Твртко возблагодари Господу…церкви..славу и честљ Христа Спасителљ на ријеци Цетини…“ 1512. Турци разорише цркву чије се рушевине још и данас виде на врелу Цетине, и које је храм Вазнесеније Господње, а коју зову данас „Cв. Спас“. Ради ове цркве, коју фратри на силу отеше, борили су се дуго православни Цетињани, док исти фратри не измамише у априлу 1699. проведиторски декрет да тобоже они имају право на ону порушену цркву, а не православни. Сили се православни Цетињани мораше покорити, премда су свјесни они и данас, да је то њихова црква.“ Владика Никодим Милаш (1901)
“Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба, Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?“ Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.“ Св.Николај Жички (1948)
Уредништво Борба за истину
