Владика Максим: Нови Козарци – стари проблеми

На позив високопреподобног архимандрита Пантелејмона, а по благослову предстојатеља наше свете Епархије рашко-призренске у егзилу, владике Ксенофонта, служили смо свету архијерејску литургију 3. априла, 2022. године, у манастиру Мајке Божје Млекопитатељнице, у Новим Козарцима, банатском селу код Кикинде. Служба је протекла, благо речено, не без муке и невоље.

Колико год смо као православни Срби, изашавши из ере комунистичке брозоморе мислили да је време отворених прогона, претњи и спречавања богослужења прошло, период нашег живота и рада у Егзилу нам показује супротно и то на врло болан начин. Док су комунисти гонили правоверне пастире и народ, ма колико било болно, од таквих, отворених безбожника ништа мање није било очекивано, а данас је та појава далеко печалнија, јер долази од црквених великодостојника, дакле, не од комуниста, већ од екумениста и њихових сарадника, активних или пасивних. Међу екуменистима нашег доба, епископског кроја и соја, једни су истакнутији, дакле, “хушкачи”, а други притајени, тј. “ћутачи”, чије ћутање, или анемично, неискрено противљење (реда ради – да народ види) омогућава „хушкачима“ да несметано раде свој нечасни посао екуменистичког разводњавања наше свете вере православне и глобалистичког разлагања наше Светосавске цркве.

Дана наведеног у уводу овог чланка су у наш скромни, новоосновани манастир-катакомбу у Новим Козарцима, упали банатски попови, предвођени својим епископом Никанором. Својим доласком, непримереним наступом и насртајем на наш скромни манастир, ови „незвани гости“ су нам освежили памћење и сећање не само на отворени прогон Цркве од комуниста, већ и на несвете методе „свете столице“ у ери њихове инквизиције.

„Мирољубив“ наступ при доласку, преосвећеног Никанора је недуго затим, ничим од нас изазаван, прерастао у отворену претњу да ће на силу, дакле, насиљем, спречити служење литургије. “Братски” је претио, а “очински” застрашивао. А од блаженопочившег нашег старца Артемија смо научили да је језик претњи и уцена јасан знак нечије недобронамерности, те са таквима нема разговора, нити сарадње, јер – боље гроб, у нашем случају затвор, егзил – него роб. Без обзира што ће нас такви свакако оптужити за искључивост, баш као што су, прогонитељи слични њима, оптуживали и светог Максима Исповедника, светог Марка Евгеника и остале међу свештеноисповедницима. Себе са њима не поредимо, али своју веру свакако, како смо и дужни, али са њима усклађујемо и начин њеног очувања, у овом случају мислимо на наше непокоравање пропагаторима екуменизма, који су по допуштењу Божјем и епископи у СПЦ. Следимо, дакле, методу непокоравања онима који су непокорни вери светих апостола и светих отаца, баш као што је и свети апостол Павле показао свето непокоравање, појаснивши да је то: због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе; Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас. А за оне које су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко (Гал. 2, 4-5).

Етикеција према нашој смерности је ишла у широком дијапазаону од “епископа, кога је Бог дао да буде у том чину”, коме ће можда он некад “целивати икону”, до неког ко уопште “није хришћанин”, пошто је “ексомунициран”. Као такав, наставља преосвећени Никанор: “његово крштење није крштење, његово венчање није венчање…”, и све те квалификације, завршава питањем којим их суштински обесмишљава: “Зашто нас (вл.Максим) не пусти да уђемо на богослужење? Хоћу да видим како служи литургију? А знам да је новотарац…” и прочаја и прочаја. Оваквих котрадикторности у његовим изјавама и наступима би се могло набрајати до сутра, добро је што постоји видео снимак свега наведеног, што је свакако једино решење да се забележи нешто што се не да лако препричати. Нимало није било пријатно, посебно на хладном банатском ветру, слушати све те, у најмању руку антиномчине, изјаве и поставке преосвећеног Никанора, где сваком својом следећом трдњом побија претходну, а још је теже одговорити на такву гомилу неповезаних мисли и ставова, од којих се једино јасно распознаје “добра и мирољубива” намера да нас на силу спречи у служењу литургије. Све у излагању преосвећеног Никанора је било двосмислено, осим претња, која је била његов једини и најјачи “богословски” аргумент. Чиме све није претио? Шта је све ту дошло на ред?  – Од два пуна аутобуса не-ненаоружаних људи, преко 200 попова, до „пандориних кутија“, дакле, свим и свачим, само се одбрана вере од јереси екуменизма и од несустајућих екумениста код владике Никанора не помиње „ни у причи“. Исто тако владика Никанор ни покушао није да нам одговори зашто је прекречио сцену на фресци, у једном од својих храмова, која осликава духовног покровитеља усташког геноцида над Србима, Алојзија Степинца?

Све те нечувене изјаве и непримерени наступ је преосвећени Никанор правдао одбраном своје Епархије, наступајући као неки феудалац који штити, не паству, не људе, већ своју латифундију, свој феуд, те ће у таквом свом заносу и за нашу скромну катакомбу рећи: “То је моје!”. Епископ је отац, а не властелин, а деца препознају свог оца и иду за њим, – осим ако се испостави супротно, – да уместо на оца, наиђу на насилника, који свој ауторитет спроводи несветоотачким, неканонским и сувшино је рећи – нејеванђелским мерама. У таквом једном етичком огледалу нека свако себе погледа, посебно коловођа неславног и исто тако неуспешног упада у нашу светињу у Новим Козарцима.

Целокупни наступ Преосвећеног би у неким другим околностима био чак и занимљив, послужио би безазленој разоноди, само да се није десио у датим околностима, тј. испред манастира, у току Великог и Часног поста, уочи служења свете литургије, – што све скупа овом догађају даје трагични карактер, са примесом ироније и цинизма. Преосвећени долази да „брани веру“ насрћући на оне који су због очувања вере прогоњени већ 10 година, за којима се тих десет година ни окренуо није, да можда пита како су и где су, или да им понуди уточиште од безаконика и безаконих синодских одлука? Тиме је само стао у ред осорних екуменистичко-новотарских “ловаца” трофеја – тј. нас непослушних екуменистичкој номенклатури у Београдској патријашији, а наша прогоњена Епархија делује као лака „ловина“ незаштићена од стране “иђе икога”, без залеђине моћних (у издаји) политичара, или исто тако моћног бачког комшије-покровитеља, челника сиве еминенције у СПЦ и “црног патријарха” Београдске патријашије, вечитог синодско-саборског портпарола, а заправо гласоноговоринка себе самог и својих газди. Зато нада наше Епархије нема права ни у кога до у Бога и у своје руке – но, то и јесте једина Нада Цркве Божје у свим вековима и временима, другу наду не би не смела имати, тиме би она издала себе и своју Суштину.

Српска Црква тренутно преживљава своје “вавилонско ропство”, или боље рећи “бачко ропство” – екуменистичко и глобалистичко, а свако ропство је мучно, осим за сараднике окупатора, тј. оне који су савили главу пред тренутним глобалистичким хегемонима, прихватајући либерални наратив у свему, па и у вери и Цркви. Неславни и у истој мери репрезентативни пример тога је и патријарх Порфирије, кога, упркос томе, владика Никанор без икакве замерке прихвата за свог поглавара. Не ломе се случајно копља за веру православну на овим просторима Северне Србије, тј. „Српског војводства“, на којима је српска, православна душа вековима крварила под “римокатоличком песницом” званом Аустро-угарска. Зато Српско војводство (сада оличено у православном народу, никако у локалном, легалистичком епископату) из свог горког мученичко-исповедничког искуства са римокатоличким прозелитизмом, опет мора стати на пут савременом екуменистичко-глобалистичком либерализму, који покушава да од светосавске, православне пастве, начини паству некој новој, антихристовој вери, религијском конгломерату свега и свачега, у шта екуменсти покушавају да угурају и утопе православље.

Наш је скромни закључак и запажање да је наведеног дана преосвећени Никанор дошао са добрим расположењем у срцу, тако је и наступио, све док није почео да “одрађује” посао због којег је дошао, тј. прогон над нама по нечијем налогу, који му није био превише по срцу, ни у срцу, али из неког разлога мисли да је у његовом интересу. Овде нећемо нагађати да ли по такве срамне налоге иде код свог суседа у Бачку, или другде, битни су и релевантни његови поступци и чињенице, не наша нагађања. Упркос томе, верујемо да владика Никанор својим срцем припада нама, здравом и исповедничком делу Српске православне цркве који се налази у егзилу, али је своје интересе жалосно “приземљио” и везао за очување своје епископске катедре, што он себи и јавности жели да прикаже као очување Епархије банатске. Све и да на своју епархији владика Никанор гледа као на некакав феуд –  иметак, остаје нејасно шта му је требало овакво понижавање себе и својих свештеника? Посебно кад се у обзир узму озбиљне претње на рачун нас и на рачун нашег манастира у Новим Козарцима. Претње владике Никанора су очигледне на сачуваним видео снимцима, а верујемо да су присутни полицијски службеници, уз своје коректно држање, коректно и ставили у записник претњу преосвећеног. Свестан тога или не, преосвећени Никанор ће из разлога недвосмислено и јавно упућених претњи бити главни осумљичени у случају било каквог напада на нас и нашу катакомбу у Новим Козарцима.

Да у његовој Епархији цвеће баш не цвета, показује духовна запуштеност крајева, у које смо позвани да дођемо од стране верног народа, махом огроченог на своје локалне пастире и то са разлогом. Међу свештеницима који су очито натерани да глуме друмске разбојнике у Новим Козарцима очитује се нелагода и то да су приморани да буду на том месту и да се понижавају проваљујући на силу, навијачки и разбојнички у наш манастир. Унижавајући на тај начин свој свештенички чин и људско достојанство, али и наш здрав разум агресивно су запиткивали: “зашто нас не пуштате да уђемо у манастир?” Упркос толиком претњама које су претходиле да ће нас силом спречити у служењу свете литругије. Да ли је ово био одраз њихове бестидности, спаљене савести, или глупости, знаће једино Бог. Најтужније је што се све то њихово понижавајуће извршавање сулудих захтева свог епископа, оправдава главним “догматом” нашег „мамонског времена“ у коме живимо – морају због парохије (посла).

Остало је нејасно, јер нам на то није дао одговор, како то да преосвећеном епископу Никанору сметају скромни монаси наше Епархије, који се боре за очување вере православне од екуменистичког зла, а не смета му патријарх екумениста Порфирије, који је отворени папофил (и речју и делом – пољубио папи руку[1]), екстремни екумениста, који је још као епископ 2009. године палио Хануку на јеврејски празник[2], небројено пута се молио на заједничким службама са јеретицима (преферира римокатолике), упркос томе што је све то строго забрањено светим канонима? По којим „православним“ мерилима владика Никанор расуђује и премерава овакве своје ставове? По светоотачким сигурно не!

Посебно смо затечени недостатком православне еклисиолошке свести и савести дотичног, банатског владике, што нам је показао изненађујућим предлогом, парафразирамо: ако не могу Порифрије и Ксенофонт да се договоре и реше, ајде нас двојица (Никанор и Максим) да се договоримо и решимо проблем у Цркви! Као да је Црква ствар људског договора, а не богооткривене и божанске истине, коју нам је Богочовек донео и објавио? Црква, а то значи вера православна, никада не може бити ствар људског договора, већ само светодуховског откривења. По питањима вере (а екуменизам јесте питање вере, јер нарушава њену чистоту) компромиса нема, томе нас учи свети Марко Ефески, свети Јустин Ћелијски и сви свети оци, одреда. То је морао знати преосвећени Никанор, посебно јер се хвали да је он епископ пре него смо се ми и родили, заборављајући притом да је „мудрост седина људима, а не седе власи“. А права мудрост је она светоотачка, не наша; она Свише, не од нас; зато и јесте решење свих безизлаза у историјском ходу Цркве – увек се враћати светим оцима, бити мудар њиховом мудрошћу, јер је она од Бога, не од човека. Постоје неке мање битне ствари у Цркви које јесу и треба да буду ствар међуљудског договора, али питања вере – никада! А проблем између Београдске патријаршије и Епархије рашко-призренске у егзилу је проблем и питање вере, тј. њихово следовање јереси екуменизма и наше одбацивање и осуда те јереси и таквог неправославног усмерења. Отуда то не може никада бити ствар међуљудског договора, већ само повратак екумениста из Београдске патријаршије на православне, светоотачке, догматски основе и темеље. Сви остали проблеми, затим, могу бити ствар нашег међусобног договора. Јер, у чему је суштинска природа Цркве и њена разлика од јеретичких скупина? У томе што је у Цркви све од Богочовека, а код јеретика је све од човека. И вера Цркве и Црква по себи јесу Сам оваплоћени Логос – Богочовек Христос, Који је сишао из наручја Очева нама људима и даровао нам Себе – оличносњену Истину,- из које онда извиру све остале истине вере православне и Цркве православне. С тога, одрећи се православне истине вере, значи одрећи се Христа. Отуда је тужно, поручили бисмо преосвећеном Никанору, сводити Цркву на неко предузеће, а епископски чин на бирократију и чиновништво, па да се о стварима вере у Цркви „договарамо“ или „здоговарамо“. Одавно су се о свему томе свети апостоли и свети оци договорили, да испред свог људског умовања и договарања пусте да говори Дух Свети у Цркви, а они да Га слушају и следе. Истинска је, стога, мудрост у смиреном и доследном следовању њима и њиховој светодуховској пракси. Тога треба да се држимо, а не неких договора на улици.

Недоречен је остао и наш одговор на много питања, услед непримерености и тренутка и места, али и силеџијског наступа преосвећеног Никанора, а једно од битнијих јесте одговор на његово питање: „по којим смо то канонским правилима ми дошли да служимо у његову епархију?“ Одговорили смо донекле тада, а ево додајемо сада: по истим оним правилима и канонима по којима је Синод заповедио шиптарској, специјалној полиција да нас, монаштво и вернике наше Епархије буквално износе из наших манастира, а затим са нашим блаженопочившим старцем депортују што даље од матичне територије наше Епархије на Косову и Метохији и Рашкој области. Још, по истим оним правилима по којима се за патријарха у СПЦ изабира отворени екумениста и папофил Порифирије; по истим оним правилима по којима је највећи део српског епископата до гуше у јереси екуменизма, сав потопљен у гадостима глобализма и либерализма, и поред тога над њима нема никаквог суда ни осуде, а камоли позивања на одговорност и рашчињења, такви, напротив, само напредују у СПЦ, док се православни, попут нашег блажене успемене старца и епископа, рашчињавају и прогоне. Нисмо, дакле, ми никаква нова правила увели, већ само на вашу неправду и неканонске одлуке одговарамо неприхватањем и одбијањем истих. Односно – на неканонске ваше поступке према нама, не постоји адекватни канонски одговор који бисмо могли упутити, већ је једино канонски легитимно одбијање и одбацивање ваших безаконих одлука. Ето, толико о канонским правилима и правди у СПЦ толико! Јер тамо где су погажени свети догмати (прихватањем јеретичке идеологије екуменизма) не може бити ни говора о канонима и канонском поретку. Односно, кад се уруше темељи – догмати, руше се и зидови – канони.

У пророчанском писму светог Анатолија Оптинског, у коме јасно најављује удар неке нове јереси на Цркву, занимљив детаљ јесте следеће: „тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога, учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове ‘типике’ приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу.“ Наш блаженопочивши старац Артемије и његов свети старац Јустин су били духовно најискуснији људи и као такви препознали екуменизам, скупа са новотаријама, као једну такву покварену, препредену јерес, која наводно не устаје отворено на догмате, али зато их све скупа гази и нарушава, у целости. Такође, свети Анатолије додаје: „И ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира… Господ их (=јеретике) назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати.“

Дакле, видимо две препоруке светог Анатолија како препознати јереси и јеретике наших дана: својом јереси неће устајати на овај, или онај утврђени догмат отворено, већ подмукло, а себе као јеретике ће показати и проказати тиме што ће гонити православне пастире. Паметноме доста!

Хтео то себи да призна или не, владика Никанор је пасивни сарадник екумениста, он им “чува стражу”, тј. “мудро ћути” док они одрађују свој несрећни посао завођења нашег православног народа не за “Голеш планину”, већ за екуменистичко-глобалистичку превару, звану либерализам – религијски, догматски, литругијски и сваковрсни. И владика Никанор и екуменисти су проблем прогона нас православних из Епархије рашко-призренске у егзилу већ десет година “гурали под тепих”, то им се исто толико година обија о главу. Очито је на ред за то дошао и владика Никанор, јер суштински у наведеноме није тежиште проблема на нашем људском страдању, услед прогона, које као чланови Епархије у егзилу подносимо (ма колико оно било мало у нечијим очима), већ је суштина тог проблема (који се гура под тепих) у гажењу православне вере, о чему непрестано сведочимо. Егзил и јесте Божје средство “извлачења тог тепиха” испод ногу непастира-најамника у Српској православној цркви, како би се разоткрила страшна издаја вере и ужасна огрешења о Цркву Божју, од стране непастира-најамника, екумениста, новотараца, сарадника свих и свакога, са непријатељима наше Цркве и народа. Ову издају епископи-најамници прикривају својим пренадуваним “канонским” ауторитетом, својим дугачким мантијама и дебелим новчаницима, чиме своју душу греше, али истини тиме само чине услугу – јер “што се истина (посебно истина вере православне) дубље закопава, то сјајније васкрсава”, волео је да понавља наш блаженопочивши старац Артемије.

Описани догађај у Новим Козарцима је само наставак таквог једног процеса у коме екуменисти „губе тло под ногама“, који ако је од Бога и по Богу – у шта чврсто верујемо, – не може бити заустављен, већ траје како би се разоткриле намере и помисли многих срдаца; како би се показале праве слуге Божје, али и прави богоборци нашег времена. Ако досад то није учинио преосвећени Никанор сада има згодну прилику да изабере коме припада – православним слугама Божјим или екуменистичким богоборцима?

Владика Максим

———————————————-

[1] Видети снимке тога на интернету: https://www.youtube.com/watch?v=mqvf-79QwQw

[2]  Видети снимке тога на интернету: https://www.youtube.com/watch?v=lsiJAft7VV8&t=75s

Извор: Епархија рашко призренска у егзилу

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!