Vladika Maksim: Kada je u pitanju vera pravoslavna, kada su u pitanju dogmati vere pravoslavne to je opšte vaseljensko pitanje kojim smo svi dužni da se bavimo
…Svi sabori održavani pre Prvog vaseljenskog sabora uglavnom su se bavili disciplinski problemima u Crkvi, kanonskim problemima. Ovaj Prvi Vaseljenski sabor utvrđuje i ustanovljuje ispravno ispovedanje vere pravoslavne vezano za pravoslavno učenje o božanstvu drugog lica Svete Troice, o bogočoveku Hristu. Ustanovljuje i utvrđuje ono evanđelsko Apostolsko učenje, da je Sin Božji drugo lice Svete Troice istiniti Bog i istiniti čovek jednosuštan sa Bogom Ocem po božanskoj prirodi a sa nama po ljudskoj prirodi, i te dve prirode on sjedinjuje u jednoj ipostasi.
Zato je ovaj sabor nazvan Vaseljenskim jer se bavi pitanjima vere, a vera je vaseljensko vlasništvo Crkve. Kao vaseljensko vlasništvo crkve svih nas u Crkvi vera predstavlja odgovornost svih nas u Crkvi. I nikako pitanja vere ne mogu biti privatna i lična stvar. Za sve lične grehe propuste pojedinaca, čak i onih u činu crkvenih pastira, oni će sami odgovarati pred Bogom. Ali kada je u pitanju vera pravoslavna, kada su u pitanju dogmati vere pravoslavne to je opšte vaseljensko pitanje kojim smo svi dužni da se bavimo. Prema daru, opštem vaseljenskom daru vere u Crkvi Božjoj svi mi imamo i nosimo odgovornost pred Bogom jer se svi mi podjednako nadahnjujemo osvećujemo i spasavamo upravo tom ispravnom i istinitom verom pravoslavnom. Zato su se Sveti nikejski Oci i sabrali kako bi očistili crkvu od jeresi. Mnogi tadašnji ljudi oboleli od humanizma, istog onog humanizma u kojem je danas porobljen svet i čovečanstvo često su se posmevali Svetim ocima, revniteljima u Crkvi kako se oni svađaju i raspravljaju samo oko jedne reči, oko reči „omousius“ i „omiusius“. „Omousius“ znači jednosuštan, da je Sin jednosuštan po božanskoj prirodi sa Bogom Ocem, a „omiusius“ da ja sličnosuštan. I sama ta jedna reč opredeljuje – da li smo mi pravoslavni ili smo jeretici? Dakle tolika je bila revnost svetih otaca za veru pravoslavnu. Jer Sveti Oci kažu: kad je vera u pitanju tu ne postoji mala ili velika stvar, svaki detalj vere, svaki dogmat pravoslavni je od suštinskog značaja za naše spasenje. To su znali Sveti Oci Prvog vaseljenskog sabora, to je bio sabor zaista velikih svetitelja i ugodnika božijih. Na tom saboru je bio i sveti Nikolaj Mirlikijski, bio je Sveti Atanasije Veliki jao jerođakon, bio je Sveti Spiridon Trimitunski Čudotvorac, Sveti Ahilije Lariski, čiji spomen takođe danas slavimo. Oni su i svojim bogonadahnutim ispovedanjem ali i mnoštvom čuda posvedočili istinitost pravoslavnog ispovedanja vere. Nisu bili mlaki i ravnodušni kada je vera bila ugrožena. Kad Sveti Oci za najgori ateizam smatraju ćutanje u momentima kada je vera ugrožena, kada je vera ugrožena a mi je ne branimo.
I kao što u vreme rata u jednom društvu vojnici bivaju najbitniji, najdragoceniji u jednom narodu, tako i u vreme kada je vera ugrožena najdragoceniji u Crkvi nisu toliko isposnici i podvižnici koliko ispovednici vere pravoslavne. I mi u našoj eparhiji to možemo iz ličnog iskustva da posvedočimo radi blažene uspomene velikog ispovednika i episkopa i starca našeg Artemija čije sveto telo je pohranjeno ovde u ovoj svetoj obitelji. On je našu srpsku Crkvu, našu srpsku zemlju, i ovaj komad naše zemlje osvetio upravo tim pravoslavnim ispovedanjem vere, pravoslavnim rasudljivim revnovanjem za veru svetootačku. Zato je i ovaj manastir posvetio revniteljima vere otačke, Svetim Ocima Prvog Vaseljenskog Sabora.
I zašto crkva uopšte ustanovljuje njihovo praznovanje? Upravo radi nas, da bi smo se mi neprestano merili i premeravali! Čime? Prvo: onom verom koju su oni ispovedali, i utvrdili, a onda i njihovom revnošću. Da se premeravamo: da li zaista idemo putem njihove vere, ali i putem njihove revnosti za veru? Posebno mi današnji Srbi. Jer i nas poput tadašnjih Svetih Otaca optužuju kako se u Crkvi bunilo i ustajalo protiv jeresi koja je jedva primetna, koja se sastoji samo u nekim kanonskim prekršajima i propustima pastira ekumenista, a zapravo nije tako. Jer, ponavljamo, kada su stvari vere u pitanju tu ne postoji mala ili velika stvar. Svaka, i najmanja stvar je detalj u pravoslavno dogmatskom ispovedanju je od suštinske važnosti i značaja za naše spasenje. Zato mi praznujemo Svete Oce, revnitelje vere Apostolske, vere Hristove i vere Evanđelske. Praznujemo i podsećamo se da je jedino istinsko jedinstvo moguće u toj veri Pravoslavnoj. Svi se mi na Svetoj liturgiji molimo za jedinstvo vere i zajednicu Duha Svetoga. Radi tog jedinstva su se Sveti Oci sabirali na Vaseljenskim saborima revnovali i stradali u tom svom ispovedanju. Dakle, van jedinstva u veri ne postoji nikakvo jedinstvo koje je Bogom blagosloveno, koje je spasonosno.
Današnji globalizam liberalizam propagira jedinstvo, ali u čisto humanističkim zemaljskim vrednostima i stvarima. A svako jedinstvo koje je van te iste vere Hristove, ono je antihristovsko jedinstvo. I mi ustajemo protiv takvog jedinstva. Ne želimo jedinstvo u tom lažnom pokretu ekumenističkoj u toj lažnoj veri. A da je lažna ne tvrdimo MI, nego Sveti Oci Prvog vaseljenskog sabora koji utvrđuju jedino moguće jedinstvo u Crkvi i među ljudima to je jedinstvo u istinitoj veri Pravoslavnoj i istinitoj veri Hristovoj koje neizmenjena, neokrnjena koja je sačuvana u Crkvi.
Zato nemože nijedan pastir crkve, makar se nazivao i srbskim patrijarhom da kaže kako on iz ličnih pobuda i razloga celiva ruku arhijeretiku papi. Kad su stvari vere u pitanju nemamo tu- i nesmemo imati tu lične razloge i povode. Vera je saborno vlasništvo crkve, i saborno treba da bude to ispovedanje naše vere, nema tu ničega tajnog, privatnog i ličnog.
Sveti Oci Prvog vaseljenskog sabora nam to pokazuju i svedoče, jer se oni nisu sabirali između četiri zida da tajno ispovedaju veru pravoslavnu, kako mnogi lažni duhovnici danas kukavički čine, nego su se sabirali pred svetom i gradom, u Crkvi u hramu, i saborno su i javno ispovedali veru pravoslavnu, i ustajali su protiv jeresi i protiv jeretika. I upravo to, taj naš narod revnuje za veru pravoslavnu ili je postao mlak i ravnodušan, opredeljuje i našu sadašnjost i našu budućnost. Svi se danas pitaju: kako da nam bude bolje?
Dokle god je u Srba potpuno zavladala ravnodušnost prema veri i mlakost ne treba očekivati da nam bude bolje. Dokle god su nama ispred Hrista i vere Njegove na prvom mestu različite humanističke vrednosti i ekonomski progres i nekakav društveni, civilizacijski napredak, kao da on uopšte postoji bez Hrista, dotle ćemo i mi neprestano lutati; a onda kada nam revnost za veru pravoslavnu – razumna, bez trunke nekog fanatizma koji predstavlja čedo gordosti isto kao i jeres, to su dve krajnosti, dakle, putem smirenog sledovanja svetim ocima idemo putem istinske i jevanđelske svetootačke revnosti i time jedino možemo poslužiti Bogu i umoliti Boga, umilostiviti Boga da nas pomiluje i izbavi sa svih naših lutanja i stranputica na kojima smo se danas kao narod i kao pojedinci našli. Neka nas Gospod molitvama Svetih Otaca Prvog Vaseljenskog Sabora i svih svetih otaca neprestano vodi i rukovodi putem njihove vere i njihove revnosti kako bismo i mi ovde na zemlji živeli čuvajući tu veru, spasavajući se u toj veri i dostigli život večni i carstvo nebesko. Amin. Bože daj.“
Vladika Maksim – beseda na hramovnoj slavi u manastiru Nova Nikeja u Leliću
