Владика Максим: Када је у питању вера православна, када су у питању догмати вере православне то је опште васељенско питање којим смо сви дужни да се бавимо
…Сви сабори одржавани пре Првог васељенског сабора углавном су се бавили дисциплински проблемима у Цркви, канонским проблемима. Овај Први Васељенски сабор утврђује и установљује исправно исповедање вере православне везано за православно учење о божанству другог лица Свете Троице, о богочовеку Христу. Установљује и утврђује оно еванђелско Апостолско учење, да је Син Божји друго лице Свете Троице истинити Бог и истинити човек једносуштан са Богом Оцем по божанској природи а са нама по људској природи, и те две природе он сједињује у једној ипостаси.
Зато је овај сабор назван Васељенским јер се бави питањима вере, а вера је васељенско власништво Цркве. Као васељенско власништво цркве свих нас у Цркви вера представља одговорност свих нас у Цркви. И никако питања вере не могу бити приватна и лична ствар. За све личне грехе пропусте појединаца, чак и оних у чину црквених пастира, они ће сами одговарати пред Богом. Али када је у питању вера православна, када су у питању догмати вере православне то је опште васељенско питање којим смо сви дужни да се бавимо. Према дару, општем васељенском дару вере у Цркви Божјој сви ми имамо и носимо одговорност пред Богом јер се сви ми подједнако надахњујемо освећујемо и спасавамо управо том исправном и истинитом вером православном. Зато су се Свети никејски Оци и сабрали како би очистили цркву од јереси. Многи тадашњи људи оболели од хуманизма, истог оног хуманизма у којем је данас поробљен свет и човечанство често су се посмевали Светим оцима, ревнитељима у Цркви како се они свађају и расправљају само око једне речи, око речи „омоусиус“ и „омиусиус“. „Омоусиус“ значи једносуштан, да је Син једносуштан по божанској природи са Богом Оцем, а „омиусиус“ да ја сличносуштан. И сама та једна реч опредељује – да ли смо ми православни или смо јеретици? Дакле толика је била ревност светих отаца за веру православну. Јер Свети Оци кажу: кад је вера у питању ту не постоји мала или велика ствар, сваки детаљ вере, сваки догмат православни је од суштинског значаја за наше спасење. То су знали Свети Оци Првог васељенског сабора, то је био сабор заиста великих светитеља и угодника божијих. На том сабору је био и свети Николај Мирликијски, био је Свети Атанасије Велики јао јерођакон, био је Свети Спиридон Тримитунски Чудотворац, Свети Ахилије Лариски, чији спомен такође данас славимо. Они су и својим богонадахнутим исповедањем али и мноштвом чуда посведочили истинитост православног исповедања вере. Нису били млаки и равнодушни када је вера била угрожена. Кад Свети Оци за најгори атеизам сматрају ћутање у моментима када је вера угрожена, када је вера угрожена а ми је не бранимо.
И као што у време рата у једном друштву војници бивају најбитнији, најдрагоценији у једном народу, тако и у време када је вера угрожена најдрагоценији у Цркви нису толико испосници и подвижници колико исповедници вере православне. И ми у нашој епархији то можемо из личног искуства да посведочимо ради блажене успомене великог исповедника и епископа и старца нашег Артемија чије свето тело је похрањено овде у овој светој обитељи. Он је нашу српску Цркву, нашу српску земљу, и овај комад наше земље осветио управо тим православним исповедањем вере, православним расудљивим ревновањем за веру светоотачку. Зато је и овај манастир посветио ревнитељима вере отачке, Светим Оцима Првог Васељенског Сабора.
И зашто црква уопште установљује њихово празновање? Управо ради нас, да би смо се ми непрестано мерили и премеравали! Чиме? Прво: оном вером коју су они исповедали, и утврдили, а онда и њиховом ревношћу. Да се премеравамо: да ли заиста идемо путем њихове вере, али и путем њихове ревности за веру? Посебно ми данашњи Срби. Јер и нас попут тадашњих Светих Отаца оптужују како се у Цркви бунило и устајало против јереси која је једва приметна, која се састоји само у неким канонским прекршајима и пропустима пастира екумениста, а заправо није тако. Јер, понављамо, када су ствари вере у питању ту не постоји мала или велика ствар. Свака, и најмања ствар је детаљ у православно догматском исповедању је од суштинске важности и значаја за наше спасење. Зато ми празнујемо Свете Оце, ревнитеље вере Апостолске, вере Христове и вере Еванђелске. Празнујемо и подсећамо се да је једино истинско јединство могуће у тој вери Православној. Сви се ми на Светој литургији молимо за јединство вере и заједницу Духа Светога. Ради тог јединства су се Свети Оци сабирали на Васељенским саборима ревновали и страдали у том свом исповедању. Дакле, ван јединства у вери не постоји никакво јединство које је Богом благословено, које је спасоносно.
Данашњи глобализам либерализам пропагира јединство, али у чисто хуманистичким земаљским вредностима и стварима. А свако јединство које је ван те исте вере Христове, оно је антихристовско јединство. И ми устајемо против таквог јединства. Не желимо јединство у том лажном покрету екуменистичкој у тој лажној вери. А да је лажна не тврдимо МИ, него Свети Оци Првог васељенског сабора који утврђују једино могуће јединство у Цркви и међу људима то је јединство у истинитој вери Православној и истинитој вери Христовој које неизмењена, неокрњена која је сачувана у Цркви.
Зато неможе ниједан пастир цркве, макар се називао и србским патријархом да каже како он из личних побуда и разлога целива руку архијеретику папи. Кад су ствари вере у питању немамо ту- и несмемо имати ту личне разлоге и поводе. Вера је саборно власништво цркве, и саборно треба да буде то исповедање наше вере, нема ту ничега тајног, приватног и личног.
Свети Оци Првог васељенског сабора нам то показују и сведоче, јер се они нису сабирали између четири зида да тајно исповедају веру православну, како многи лажни духовници данас кукавички чине, него су се сабирали пред светом и градом, у Цркви у храму, и саборно су и јавно исповедали веру православну, и устајали су против јереси и против јеретика. И управо то, тај наш народ ревнује за веру православну или је постао млак и равнодушан, опредељује и нашу садашњост и нашу будућност. Сви се данас питају: како да нам буде боље?
Докле год је у Срба потпуно завладала равнодушност према вери и млакост не треба очекивати да нам буде боље. Докле год су нама испред Христа и вере Његове на првом месту различите хуманистичке вредности и економски прогрес и некакав друштвени, цивилизацијски напредак, као да он уопште постоји без Христа, дотле ћемо и ми непрестано лутати; а онда када нам ревност за веру православну – разумна, без трунке неког фанатизма који представља чедо гордости исто као и јерес, то су две крајности, дакле, путем смиреног следовања светим оцима идемо путем истинске и јеванђелске светоотачке ревности и тиме једино можемо послужити Богу и умолити Бога, умилостивити Бога да нас помилује и избави са свих наших лутања и странпутица на којима смо се данас као народ и као појединци нашли. Нека нас Господ молитвама Светих Отаца Првог Васељенског Сабора и свих светих отаца непрестано води и руководи путем њихове вере и њихове ревности како бисмо и ми овде на земљи живели чувајући ту веру, спасавајући се у тој вери и достигли живот вечни и царство небеско. Амин. Боже дај.“
Владика Максим – беседа на храмовној слави у манастиру Нова Никеја у Лелићу
