Vladika Maksim: Božje „pospremanje“
Misao savremenog čoveka je sva memljiva od zapadnjačkog humanizma, koji kao svoju krajnju meru i metu vidi palo, ograničeno, nestalno-relativno biće – čoveka, namesto, u svakom smislu, savšrenog i neizmenjivog Bogočoveka – Hrista. To je razlog više da neprestano tretiramo ovo vreme, ljude u njemu (u meri u kojoj sami to žele), duhovnim, jevanđelskim pesticidima protiv takve duhovne memle. Pesticidi su danas i te kako popularni, reklo bi se previše, ali i oni kao takvi, samo su znak vremena. Znak u smislu da nije toliko strašno što nam je hrana zatrovana pesticidima, koji hranu čine spolja lepom, ali zapravo otrovnom, već je daleko strašniji problem što je misao, um, duša savremenog čoveka zatrovana duhovnim, ideološkim pesticidima, posebno zapadnoevropskog humanizma, i njegove satanske emanacije, ideološkog iščadija zvanog liberalizam. I oni, poput biohemijskih pesticida, čine da ljudska misao spolja izgleda lepo, uglađeno (po svim ukusima i uzusima modnih trendova), dok u sebi samoj sadrži adski zadah humanističke truleži, zapadnoevropske provinijencije. I to treba lečiti, lečiti ljudsku misao, um, a posebno smisao, koji se danas traži neiskreno, površno i to u ispraznom i besmislenom modernom načinu življenja, gde modernistička froma, pre bi se reklo spoljašnja praznina, neprestano atakuje na unutrašnju sadržinu i suštinu, posebno ako je ona hrišćanska. No, rečeno je – daće ti Gospod po srcu tvome (Ps. 20, 4), i Jer On zna tajne u srcu (Ps. 44, 21), neiskreno traženje – “neiskrena istina” koju nalazimo, a iskreno traženje, koje Bog svakako vidi u našim srcima, daje “iskrenu” odnosno pravu istinu, otkrivenu u Bogočoveku Hristu.
Ovom prilikom smo namerili samo ukratko dati jednu malo drugačiju vizuru, pogled, na glavnog neprijatelja savremene humanističke ideologije, a taj neprijatelj, fenomen, zove se stradanje. Smrt i stradanje su jedine dve apsolutne neminovnosti u ovome svetu, jer u njemu postoji greh, koji uvek rađa smrt i stradanje. Humanisti žele zemaljski raj, međutim, neprestano trijumfovanje stradanja i smrti pred našim očima razara tu iluziju zemaljskog raja, što bi narod rekao “ne da im se” da taj “raj” satvore na zemlji. Kako i reče Propovednik: Ja rekoh u srcu svom: Daj da te okušam veseljem; uživaj dobra. Ali gle i to beše taština (Prop. 2, 1). Novi dani, nova stradanja i laž humanisitčkog, prolaznog raja pada pod tim udarom kao pokošena trava.
Čemu stradanja? Uči nas Jevanđelje, svaki greh donosi stradanje i smrt, svaki, osim onaj okajani u Hristu. Jer je Gospod pobedom greha, smrti i đavola ispod Svog Krsta svima darovao spasonosnu hladovinu, u koju se sklanjamo iz pustinjske žege grehove. No tu spasonosnu hladovinu Krsta nalaze samo pokajnici, njima je ona i namenjena. Svima je Gospod priugotovio spasenje, ali ga ne prihvataju svi, već samo iskreni, smireni pokajnici. Svima je darovao na Krstu oproštaj, ali ga ne dobijaji, kako to obično biva i na zemaljskim sudovima, već samo oni koji priznaju svoju krivicu i kaju se. Tim pokajanjem mi bivamo oslobođeni od tereta krivice za naše grehe, od grehovnog tereta, ali je iz pedagoških razloga neophodo odstradati ih u meri naše neispravljenosti. Greh je oprošten pokajanjem, ali navika grehovna, kao iščašenje naše slobodne (i dalje aktuelne) volje ostaje nezalečeno, zato su potrebna stradanja, kao vid ispravljanja. Kao kad kome polomljena kost krivo zaraste, pa su potrebne terapije, vežbe, često bolne, nekada i ponovno lomljenje krive kosti…
Kako bilo, stradanja jesu poseta Božja, za sluge Božje, za one koji ih smireno primaju. Za roptače i gorde, umišljene pravednike, koji nikada ni ne pomišljaju da su ih zaslužili stradanja su sud Božji, i to vrlo bolan i nemilosrdan, jer se Bog gordima protivi, a smirenima daruje blagodat (Jak. 4, 6) – milost, utehu, pomoć. Zato stradanja možemo sagledati i na sledeći način. Kada neki visoki gost, državnik, car, ima nameru da poseti neki dom, šta se tada zbiva? Njegove sluge posećuju to mesto, taj dom, tog domaćina i vrše pripreme, vrše pospremanje, uređivanje svega za dolazak visokog gosta. Tako i naša stradanja možemo sagledati, kao “sluge Careve”, koje nas posećuju sa namerom da izvrše pospremanje naše duše, kako bi nas “Car” posetio. A Gospod posećuje Svojom blagodaću, utehom, mirom, radošću u Duhu Svetome – radošću nad radostima, utehom nad utehama, koju ovaj svet niti može dati, niti primiti. Zato stradanja i vrše “pospremanja” u našoj duši u vidu čišćenja od one najgore – grehovne prljavštine, u vidu provetravanja i izgonjenja duha ovoga sveta, iz naše duše, našeg života, jer je taj duh protivan Duhu Svetome. A duh ovoga sveta je danas dobio i svoje lično ime, zove se moda. Zato smo danas često na raskršću, pred izborom da li postupiti moderno, ili jevanđelski. Da li slediti principe življenja savremene mode, ili one jevanđelske? Čini se da je to suštinsko pitanje svakodnevice današnjih hrišćana, odsudna borba u duhovnom životu naše svakodnevice, – ili postupati i živeti moderno, ili jevanđelski? A sama činjenica da se duh modernog načina života gotovo u svemu kosi sa Jevanđeljem Hristovim, pokazuje nam od koga je taj duh mode – od onoga koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog (2. Sol. 2, 4).
Eto, dakle, da smirimo sebe pred slugama Božjim koje se zovu stradanja, da se pokorimo i smireno ih prihvatamo, znajući da su došli da pospreme, da urede i isprave sve što je potrebno u našoj duši, kako bi u nju ušao sam Hristos, najdraži i najželjeniji Gost, nad svim gostima, Bližnji nad svim bližnjima. Stradanja su dakle, Božje pospremanje, koje nije prijatno dok traje, kao što i dom koji se posprema, iz koga se vadi nameštaj, pajaju ćoškovi od paučine, strugu otpali zidovi, kreče i ostalo, nije prijatan za život. Ali kada se pospremanje završi bude još prijatniji nego pre pospremanja. Posebno posle velikog pospremanja. Što je pospremanje veće, to je dom duše posle toga uredniji, a našem Gostu prijatnije, radi čega je i u Svojim darovima števrdiji, velikodušniji.
To je, dakle, smisao stradanja koje Bog šalje, da pripreme našu dušu za Njegovu posetu i sama ta činjenica treba da bude uteha našoj duši, odnosno da Bog stradanjima priprema Svoju dolazak nama, priprema dakle utehu, radost, nagradu, a ne da nas stradanjima odbacuje, kako nam to često deluje dok ona traju.
Da se u stradanjima tom mišlju tešimo, da svakodnevno čeznemo za posetom najdražeg nam Gosta, jer što je ta čežnja veća, to će nam miso o Njegovoj poseti biti draža, bliža srcu i veća uteha u momentima kada “pripreme, pospremanje” za Njegov dolazak traju.
Vladika Maksim
Izvor: Eparhija raško prizrenska u egzilu
