Црква

Владика Ксенофонту о студентским протестима

Како гледате на студентске протесте који се дешавају у нашој земљи?

Владика Ксенофонт:

Није лако, као што сам рекао, неправду и бахатост и безакоње трпити. И мислим да… Увјек сам говорио да ако икакве промене буде у Србији, да може да дође само од младих људи. Увјек је моја нада била у младим људима.

Сјетите се само оне коронакратије коју смо сви проживјели, која је била један велики тест. Дакле, није корона била вјерски феномен, свакако, али је била један велики тест за све нас. Сјетите се само ко је на том тесту пао. Не смјемо заборавити, прошле су 4 године од тога, али не заборавимо ни то ко је на том тесту пао, и не заборавимо ко је тада бранио. И тада, сјетимо се протеста и демонстрација када су изашли и коњицом, и полицајцима и сузавцима на младе који су бранили нека своја права.

Иста таква енергија видимо је данас широм Србије. Оно што је моја бојазан и мој страх да ће да ту једну здраву и огромну енергију неко да каналише у неке своје нездраве и ненормалне токове.

Није ли нам 5. октобар учитељ онога што се десило, јер смо сви сматрали да ће након Милошевићеве диктатуре и тираније да заиста завлада нешто ново?

Иако ми хришћани, шта ми очекујемо? Ми очекујемо Христа, а не боље вријеме. Христа очекујемо, Христу се надамо, и Христа волимо, и то је пресудно.

Не можемо неке тектонске промјене да очекујемо ми у друштву које није хришћански устројено. Дакле, није демократија хришћански изум, нити је нешто сагласно у суштини са хришћанством. Нити је само партијашење, странчарење сагласно са хришћанством. Како може подјела бити сагласна са хришћанством?

Знамо шта учи хришћанство. Како почиње Света Литургија? „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”. Не говоримо: „Благословена Република Оца и Сина и Светога Духа.” Јасна нам је ствар како нас Црква учи шта је оно што је православљу најприродније и најсвојственије, и да партијски систем неће добра донјети ни у једном, ни у другом смислу.

Али, потпуно разумјем, кажем, тај један гњев народни који је кулминирао на ту бахатост, поготово оним показивањем оног средњег прста, иако не подржавам ни оне крваве шаке. Јасно је нама да су многи који су окрвавили своје руке и своје шаке, и јасно је нама да такви треба да одговарају. И у Цркви има за такве мјеста – питали сте ме малоприје за сергијанизам.

Има у Цркви мјеста за свакога, али за сваког покајника. И није Црква ексклузивистички клуб ни за десничаре, ни за љевичаре, ни за богате, ни за сиромашне, ни за лијепе, ни за ружне, ни за паметне, ни за глупе. У Цркви има мјеста за све, али Црква је болница у којој се лијече покајани грјешници. За покајане грјешнике су отворена врата Цркве. А за непокајане грјешнике и за непокајане разбојнике су отворена врата затвора. То су установе које њих треба да приме.

Дакле, не одушевљава ме ни показивање отворене крваве шаке. Треба наш симбол да буде Крст Христов. Треба наш симбол да буде икона Христова. Треба наша борба да крене из Светога олтара. Као Свети Лазар – одакле је Свети Лазар пошао у борбу са Турцима? Са улице, са протеста, са митинга, са политичког неког дјешавања?

Не долази борба са политичког митинга. Борба светог Лазара је кренула из бјеле цркве Самодреже, са причешћем њега и његових војника, и онда су кренули у одбрану српских интереса, и српске цркве и српскога народа.

И данас таква борба једино може да буде благословена. Али као што сам прије неки дан написао да је онај крвави средњи прст један симбол, врхунац и круна те једне бахате владавине људи који се на свој народ издире свакодневно, лично и преко малих екрана, као да је Србија постала једна вишемилионска гомила малоумника.

Из интервјуа:

Извор: Епархија Рашко призренска у егзилу

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!