Владика Артемије: Шта је то крст наш

Владика Артемије 1935-2020

“Шта је то крст наш, браћо и сестре, који треба да узмемо и да идемо за Господом Христом? Да ли је то један крстић на врату нашем? Да ли је то крстић у новчанику нашем? Да ли је то крст у рукама? Не, то је животни крст, то су све оне невоље, страдања, искушења кроз која човек пролази на своме путу кроз овај живот. А све то Бог допушта ради нашега спасења. Као што је Господ носио свој Крст на Голготу и на њему био разапет, то значи да смо и ми дужни да свој крст, своје невоље, своје муке, своја страдања, носимо трпељиво са благодарношћу Богу, јер знамо да све што Бог допушта на нас, допушта ради нашега добра, ради нашега спасења.“(1)

“Наш српски народ, од дана примања хришћанства, пригрлио је и Крст Господњи и носио га свуда са собом као свој непобедиви знак и своју непобедиву заставу. И док су год били за Господа Христа и са Крстом Његовим у рукама и на себи, српски народ није се ничега плашио, ни непријатеља, ни страдања, ни искушења, ни саме смрти, јер су знали да је и Господ после распећа на Крсту васкрсао трећи дан. Знали смо и знамо да васкрсења не бива без смрти, ни Ускрса без Великог петка. Али, имало је у нашој историји, браћо и сестре, и периода, а то је нарочито у задњих педесет година, када је Србин почео да се стиди Крста Господњега и Крста свога. Из страха од људи, из жеље да угоди силницима овога света, ми смо заборавили на ово непобедиво оружје које нам је Господ дао. Почели смо да га избегавамо, да се стидимо, почео је Крст да буде гоњен у српском народу. Колико и колико деце је плакало у школи кад им је учитељица насилно скидала крстић са врата, а преко тога, страх је хватао, не само то дете, него и његове родитеље и његове укућане, па су престали да иду у цркву, престали да славе крсну славу, престали да осењују себе крсним знаком онако као што нам је увек била традиција и понос. Кад год неки посао почиње наш српски домаћин, он је себе ограђивао Часним Крстом, било да полази на пут, било да полази на њиву, било да полази ма где, у град или на суд, он је знао да увек на себе стави Крст Часни. Знао је да кити и своју кућу, и своју њиву, и све остало своје имање и да обележава Крстом Христовим. Али задњих педесет година, кажем, Срби су постали кукавице, али и издајице и Господа Христа и Крста Његовога и душе своје, јер без Крста нема спасења. Крст је симбол Христов. Ко се не крсти Крстом Часним не може носити часно име хришћанина. Зато, ваљда, Господ, ради молитава Светога Саве и осталих наших славних светих предака, да би нас повратио ксеби и привео к себи и привео нас нашим славним светим коренима и нашим славним светим прецима, Господ је попустио велико страдање на наш, српски, народ. Тога смо сви ми сведоци, браћо и сестре. А, где је излаз из страдања? Само и једино у повраћању Богу, у повратку својој Цркви, у повратку и прихватању поново Крста Христовога, да нам он поново постане сила и знамење и избављење од свих страдања и свих невоља. Ако то српски народ у целини прихвати, знајте, нема те силе овога света, видљиве и невидљиве, од које нас Господ неће моћи избавити. Али, ако останемо тврдоглави и даље и продужимо путем којим смо ишли педесет година, онда, онда ћемо изгубити своје душе, али ћемо изгубити и своју државу и свој народ.“(2)

  1. Беседа у Лепосавићу 2004 на Крстовдан
  2. Беседа у манастиру Рајиновац 1995. на Крстовдан

Владика Артемије

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!