Влади Републике Србије да донесе нови Закон о ћирилици као једином службеном писму српског језика
Подржавам апел професора Драгољуба Петровића упућен Одбору за стандардизацију српског језика (Одбору ССЈ) да у новом Правопису српског језика спроведе уставну одредбу о ћирилици као једином службеном писму српског језика (члан 10. став 1. Устава Србије), што постојећим правописом није урађено.
1. Мислим да је Одбор ССЈ својим расправама и одлукама током 2016. и 2017. године о „целовитом дефинисању домена службене и јавне употребе језика и пис(а)ма“ изашао из оквира својих надлежности, јер је то правно питање у надлежности министарства правде, а не лингвистике.
2. Одбор ССЈ се руководећи се сада важећим Правописом српског језика неодговорно изјашњавао о писању имена и презимена у књигама и публикацијама на страним језицима. Одбор ССЈ је као и правописац у Правопису српског језика (2010) одлучио да се имена и презимена Срба у страним језицима исписују латиничним писмом с тим да се употребљавају „квачице“ (дијакритички занаци) који се налазе изнад слова латинице č, ć, š, и ž, и у двослову dž. Ту, хрватску латиницу, у Правопису српског језика главни редактор назива „латинично писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“.
„Латинично писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ које је ортографски приказано на страни 17. „Правописа српског језика“, Нови Сад, Матица српска, 2010. је службено писмо хрватског језика и државе Хрватске (чланак 12. Устава Хрватске, „Хрватски школски правопис“) и такав његов статус је по међунарондом праву прихваћен од свих држава и међународних институција Европске уније и Уједињених нација. И то писмо је у Србији службено писмо Хрвата као националне мањине.
Правопис српског језика за имена и презимена која потичу из народа који не користе латинична писма (арапска, кинеска, грузијска, грчка, хебрејска, јапанска, корејска, руска, бугарска имена и презимена…) препоручује навођење у латинизованој транскрипцији извршеној према њиховом изговору у енглеском језику, што значи енглеским алфабетом, али без употребе било каквих дијакритичких знакова. Увек треба исписивати пуна имена и презимена а никако иницијале. У Уставу Србије (2006), у члану 10, ставу 1 утврђено је да је ћирилица једино службено писмо српског језика те сагласно томе српски језик припада језицима народа који не користе латинична писма.
У Правопису српског језика стоји: „У латиничним правописима, напротив, доминантан је узус да се имена из других латиничних језика пишу изворно.“ (Правопис српског језика, Нови Сад, Матица српска, 2010, 171.) Главни редактор правописа и Одбор ССЈ су протумачили да српски језик припада језицима народа који користе латинично писмо и препоручио да се имена и презимена (Срба) у страним језицима пишу „латиничним писмом из времена српско-хрватског језичког заједништва“, у ствари хрватском латиницом која је званично писмо Хрватске и Хрвата.
У Србији, у језичкој пракси већина државних и научних институција поштује став главног редактора „Правописа српског језика“ (Мато Пижурица) и Одбора ССЈ, па имена и презимена (Срба) исписује хрватском латиницом третирајући српски језик као латинички.
Констатујемо да је, прописујући исписивање имена и презимена у страним књигама и публикацијама латиничним писмом с тим да се употребљавају „квачице“ (дијакритички занаци) који се налазе изнад слова č, ć, š, и ž, и у двослову dž, Одбор ССЈ српски језик третирао као латинични, одлучивао у складу са језичком политиком и праксом суседне Хрватске, чија је латиница службено писмо, и тиме Србе, чија се имена и презимена исписују на тај начин, третирао као националну мањину у сопственој држави, односно кршио је Устав Србије (члан 10, став 1) и њене законске прописе на најгрубљи начин.
Одбор ССЈ је прекршио и правопис енглеског језика и других латиничних језика и њихову регулативу о исписивању имена и презимена из српског као ћириличног језика. Прекршио је и ISO 12199 (Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented in the Latin alphabet) који међу језицима који користе латинична писма не наводи српски језик.
Одбор ССЈ је поступио супротно светској пракси међународних политичких, научних, културних и спортских институција које имена и презимена српских представника у њима или представника Србије на њиховим манифестацијама исписују енглеским алфабетом. Цео свет (међународне институције културе, науке и спорта, друге државе…) српска имена и презимена у енглеском језику исписује енглеским алфабетом, а Одбор ССЈ препоручује њихово исписивање хрватском латиницом.
Решење овог пробелма је да се уз нови Правопис српског језика сачини и директан систем транслитерације српске ћирилице у енглески језик (уз могућност примене и у другим латиничним језицима), што Одбор ССЈ може предложити надлежној институцији државне управе Србије и у тим активностима може учестовати. Паралелно, или нешто после тога Влада Републике Србије може израдити Закона о транслитерацији као што је то урадила Бугарска (чланица Европске уније), што припрема Македонија, а у пракси спроводи и Русија. Закон о транслитерацији потом би усвојила Скупштина Србије.
3. Одбор ССЈ треба да предложи Влади Републике Србије да донесе нови Закон о службеној употреби језика и писама у коме би се спровела уставна одредба о ћирилици као једином службеном писму српског језика, јер постојећи то не обезбеђује о чему нам јасно сведочи језичка пракса и у државној управи и у целој Србији. У језичкој пракси то је на пример у томе што су декларације роба произведених у Србији на хрватској латиници, службеном писму суседне Хрватске, као и за то што су називи фирми такође на том туђем писму, а тако су исписани и саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи који би се морали исписивати само на српском језику (српској ћилрилици) и где је по међународном праву и прихваћеним конвенцијама обавезно на енглеском језику (енглеским алфабетом).
Аутор: Ђорђе Ј. Јањатовић
