Владавина краља Владислава – Од Бугара до Монгола
Након смрти првог немањићког краља Стефана Првовенчаног (1196-1228), њега је по правилу примогенитуре наследио најстарији син Радослав. Владавина краља Радослава (1228-1234) окарактерисана је као „гркофилска“ и властела српске државе није благонаклоно гледала на то што се краљ толико приближио Епирској деспотовини (једној од грчих територија која је стекла велики углед и моћ након пропасти Цариграда у Четвртом крсташком рату 1204.г. и тако постала једна од наследника Византије тј. независна држава) и лози којој је припадала његова грчка жена Ана. Стефан Радослав се и на новцу који је издаван за време његове владавине, као и у повељи коју је издао себе називао „Стефан Дука“. Дакле подредио је своје немањићко порекло презимену грчке владарске породице. Незадовољна властела инсистирала је на смени краља Радослава који (након пораза Епираца од Бугара) није више уживао ни спољну ни унутрашњу подршку те га је 1233/1234 „заменио“ његов млађи брат, Владислав. Архиепископ српски Сава сигурно није благонаклоно гледао на претерано ослањање Радослава на грчку државу нити на зближавање са грчком црквом, будући да су Сава и Стефан (Првовенчани) толико труда уложили у стицање државне(1217 г.) и црквене (1219.г.) независности. Међутим, оклевао је и да крунише новог краља Стефана Владислава јер се залагао за јединственост српске државе и наслеђивање краљева, а не за насилну смену власти.
Ипак, Сава је крунисао Владислава (1234 г.) а Радослав је са својом женом потражио уточиште у Дубровнику и полако планирао да кад, тад збаци Владислава и поново успостави своју владавину. Радослав међутим, није успео да реализује свој план (нити да га започне уопште) и плашивши се за своју безбедност, спасао се тако што га је његов стриц Сава замонашио.
Но, вратимо се владавини Владислава. Слично као његов старији брат, Владислав је такође водио политику која се не може у потпуности сматрати сувереном. Као што се Радослав ослањао на Епирску деспотовину, тако се Владислав ослањао на Бугарску која је пре тога, рекли смо, победила Епир и успоставила примат на Балкану. Владислав се венчао са Белосавом, ћерком бугарског цара Ивана Асена II и тако се ородио са бугарском царском породицом. Неки аутори сматрају да је овим чином Владислав потпао под вазални положај у односу на источног суседа, али изгледа да је оваква „алијанса“ била добровољног карактера будући да су обе стране овако спречавале Угарску да продире даље на Балкан. У сваком случају Бугарска је као царство, у том тренутку била моћнија од Србије.
Пошто је Сава умро у Трнову 1236.године тамо је првобитно био и сахрањен. Владислав је преко своје жене, замолио Ивана Асена II да ковчег са Савиним моштима пренесе у Србију и сахрани га у његовом отачаству. Бугарски народ у Трнову није био сагласан са српским планом јер су мошти недавно сахрањеног архиепископа привлачиле велику пажњу и представљалe светињу Бугарима. Након много потешкоћа Владислав је успео да издејствује пренос моштију и Сава је сахрањен у Србији, у манастиру Милешева који је недавно изградио управо краљ Владислав.
Владислав је додатно учврстио своје границе успешним походом на Хум (Захумље) 1237.године будући да су Угри, на наговор папе, продирали у Босну и запретили Хуму који је Владислављев отац Стефан претходно одбранио, сачувао и обухватио у оквир српске државе.
Најстрашнији догађај који се десио за време владавине Владислава свакако је била инвазија Монгола ка Европи (1236-1242). Монголи су у Европу упали преко туркијских земаља и потом се у централној Европи поделили на два дела, где је један део хорде доспео скроз до данашње Немачке, а други преко данашње Румуније стигао до Пеште, па преко целе Хрватске до далматинског мора, и до Боке Которске. Монголи су даље протутњали кроз Јужну Србију и Бугарску и вратили се у Азију. Србија је срећу имала што се монголска хорда знатно истрошила у сукобима против Угара и Пољака те су у знатно мањем броју пролазили кроз српске територије у њиховом повратку у Азију. У сваком случају опустошени су српски градови на приморју Котор, Дриваст, Свач од стране руке монголског Кана Ногаја.
Након што је умро Бугарски цар Иван Асен II, Владислав је остао без великог савезника. Властела, незадовољна пробугарском политиком и стањем државе након монголске инвазије, користи прилику док је Владислав без значајне спољне подршке и окупља се иза његовог полубрата Уроша. Урош и Владислав су имали истог оца Стефана (Првовенчаног) али је Владислав био син византијске принцезе Евдокије, а Урош син Стефанове потоње жене Ане Дандоло из Млетачке републике. Урош је тако 1243.године збацио свог брата са власти и крунисао се за краља и владао као Урош I од 1243 до 1276.године. Владислав је тако збачен са власти на исти начин на који је и дошао до трона. Након престоног сукоба и победе Уроша, млађи брат је Владиславу ипак дао на управу Зету. Владислав је тако владао као обласни господар до смрти 1269.године, а сахрањен је у манастиру Милешева.
Аутор Немања Глумац
