Владари из сенке

Најсажетији приказ полујавних организација светских моћника који кроје судбину човечанства дао је публициста Дејан Лучић у књизи Краљевство Хазара.

„Да би наивном и збуњеном, чак и незаинтересованом грађанину Европе и Америке свест била потпуно контузована, измишљена је читава лепеза тајних и псеудотајних друштава. Капа свега су илуминати! Но, то је једна широка `кабаница` иза које се крију многи. Та `кабаница` личи на египатску пирамиду, и то намерно!

Врх пирамиде чини Ројал трибунал који води британски двор (британска краљевска лоза Виндзор[1] наводно је немачка, а у стварности је феничанско-јеврејска) у сарадњи са Ротшилдима и Рокфелерима. Испод њих је Савет тринаесторице (невидљивих масона од којих су њих десет Хазари и Јевреји). Испод ових је Савет тридесет три, који је у себе инкорпорирао горње инстанце проширене за Сионски приорат. Нижа инстанца је Комитет 300, који је нека врста светског парламента моћника.

Егзекутива су тајна друштва Малтешких витезова и Темплара, а убиствена песница су Ред беле руже, који окупља врхунске обавештајце, Асасини, и Римски клуб који је настао у 20. веку (1968).

Међутим, највидљивије су групе Билдерберг и Трилатерална комисија. Билдерберг окупља финансијске, политичке и медијске елите Европе и Америке, а Трилатерална комисија је заправо Билдерберг плус елита Азије!

Значи, илуминати су од Ројал трибунала до Комитета 300, а на нижој инстанци налазе се масони и други покрети као што су комунизам, социјализам, хомосексуализам, ротаријанство, спортски покрети, Савез свих цркава, који често и не знају чему служе…

Мото ових скривених управљача је: `Кроз хаос до реда`, а циљ је завођење глобалне диктатуре! Због тога су илуминати у позадини свих револуција, преврата, атентата, ратова!

Они финансирају увек обе стране, а у кључном тренутку `извлаче тепих` ономе коме не желе да доделе победу! Наравно, победник не мора да буде ни добар ни у праву, али мора да буде – КОРИСТАН“.[2]

Но, да размотримо најпре какве су то полујавне организације које су основали владари из сенке.

Једна од најмоћнијих је Савет за иностране односе  (Co­un­cil of Fo­re­ign Re­la­ti­ons). Реч је о невладиној, полујавној организацији основаној 29. јула 1921. године, у једном лепом здању по имену Прет Хаус, која се налази на углу 68. улице и Парк авеније у Њујорку. Овај Савет је и данас, после скоро једног столећа, у широкој америчкој и светској  јавности готово непознат, што и јесте главни метод његовог деловања. Оснивачи ове моћне и изузетно утицајне организације учествовали су у потписивању версајског уговора којим је окончан Први светски рат.

Главни иницијатор оснивања Савета је незаобилазни „пуковник“ Едуард Мендел хаус, саветник председника Вилсона и аутор плана за утеривање комунизма по целом свету.[3]

Ту су, затим, Џон Фостер Далс (John Fo­ster Dul­les),[4]  касније државни секретар председника Ајзенхауера, и његов брат Ален Далс (Al­len Dulles), касније оснивач и први директор Централне обавештајне агенције (СIA).

Међу оснивачима су и Кристијан Хертер (Chri­sti­an Her­ter), који је наследио старијег Далса на месту државног секретара САД, и Волтер Липман (Wal­ter Lip­pmann), који ће постати један од најпознатијих новинара „лево оријентисаних банкара“.

У извештају за 1979-80. годину, када је Саветом за иностране односе председавао Дејвид Рокфелер, читамо следеће: „Група од двадесет и једног Американца, која је заједно са британским колегама 1919. године у Паризу основала Институт за међународне односе, представља шаролику групу људи којој су припадали пуковник Едуард Мендел Хаус, Херберт Хувер, генерал Таскер Блис, Кристијан Хертер, и научници као што су Чарлс Сејмур, касније председник Универзитета Јејл, професори Арчибалд Кери Кулиџ са Харварда и Џејмс Т. Шотвел с Колумбијског универзитета. Амерички огранак овога Института спојен је 1921. године са већом, већ организованом групом њујоршких пословних људи и професионалаца, како би формирали Савет за иностране односе (у даљем тексту скраћено СИО).

Овај Савет су од почетка финансирали водећи банкари њујоршког Волстрита – Јакоб Шиф, Ротшилдов амерички опуномоћеник,[5] и Пол Варбург, аутор огромне преваре познате као Банка федералних резерви; затим Џон Д. Рокфелер (John Roc­ke­fel­ler), Бернард Барух (Ber­nard Ba­ruch), Ото Кан (Otto Kahn) и други, широј јавности мање познати банкари, непосредно или посредно повезани са братствима европских Ротфилда и америчких Рокфелера. Председник Рокфелерове фондације, Нелсон Рокфелер, био је угледни члан СИО и, као саветник председника Никсона, почетком седамдесетих година 20. века судбински утицао на срамни пораз америчке војске у Вијетнаму.

Од 1940. године надаље, сваки државни секретар САД-а је биран из редова СИО. Од тада су иминистри одбране, од Хенрија Л. Стимсона  (He­nry Stim­son), до Ричарда Чејнија

(Ric­hard Che­ney) су, по правилу, чланови СИО.

Централна обавештајна служба (CIA), која делује као држава у држави, од самог оснивања је под контролом СИО. Њен први директор је био Ален Далс, млађи брат Џона Фостера. Обојица су оснивачи СИО.

Своје јавно декларисане циљеве СИО је континуирано излагао америчкој и светској јавности кроз разне публикације, од којих је најпознатија часопис Спољни послови (Fo­re­ign Af­fa­irs). Планови и циљеви ове организације повремено су обзнањивани и у другим политичким публикацијама. У тематском часопису Студио од 25. новембра 1959. године пише да је главни циљ СИО „изградња новог међународног поретка који би могао да одговори захтевима света за миром и друштвеним и економским променама… међународног поретка, који би укључивао и државе које су себе прогласиле социјалистичким (комунистичким) земљама“.[6]

Многи од чланова СИО су били на најистакнутијим државничким и друштваним положајима. Током шездесетих година 20. века, за време председниковања Џона Кенедија (John F. Ken­nedy) и Линдона Џонсона (Lyndon Johnson), више од шездесет чланова СИО је заузимало највише положаје у државној администрацији.

Разочаран кад је схватио мрачне комунистичке циљеве СИО, адмирал у пензији, Честер Ворд (Che­ster Word), напустио је ову организацију: „Најмоћнија клика у овој елитистичкој групи има један заједнички циљ – она жели да изнуди предају суверенитета и националне независности САД-а. Друга клика међународних чланова СИО обухвата међународне банке са Волстрита и њихове кључне агенте. Они првенствено желе да добију банкарски монопол над светом, која год сила буде на крају контролисала светску владу. Сви они би највероватније желели да та сила буду Уједињене нације. Спремни су, међутим, да се заложе у корист Светске владе коју би контролисали совјетски комунисти, уколико би им сувереност САД икада била предата у руке“.[7] Ворд је додао да се велики утицај СИО користи и за „промоцију разоружања и ограничавања суверенитета САД-а и његове националне независности у корист једне свемоћне Светске владе“.[8]

Председник Вудроу Вилсон је у свом чувеном говору “У 18 тачака“ од 8. јануара 1918. године изјавио: „Мора се формирати опште удружење држава“. У оквиру овог пакета о светском миру на крају Великог рата, пажљиво је био скривен план завереника да приморају све народе да се одрекну свог државног суверенитета. Банкарско братство је прво изазвало, а затим и искористило Први светски рат да згрне огроме суме новца, али му је он послужио и као средство да застраши народе изнурене и десетковане до тада најстрашнијим ратним сукобом у историји, и примора их да прихвате формирање Светске владе (надвладе), која ће настати укидањем свих националних влада, и ефикасно спречавати ратове и обезбедити мир и безбедност.Председник Вилсон је, уз помоћ свог саветника, „пуковника“ Едуарда М. Хауса, најзад успео да убеди шездесет три државе да оснују Лигу народа са седиштем у Женеви (Швајцарска). Тројица америчких потписника Повеље Лиге народа, Волтер Липман, Ален Далс и Кристијан Хертер, истовремено су и оснивачи СИО.

А да иронија историјског тренутка буде потпуна, догодило се да председник Вилсон и његови ментори доживе потпуни неуспех на домаћем терену, јер нису успели да добију двотрећинску већину у Сенату, неопходну за ратификацију споразума, тако да САД никада нису постале чланица Лиге народа.

Када су завереници схватили да, користећи се Лигом народа, не могу успоставити Светску владу, „пуковник“ Хаус поново ступа на сцену и, према упутствима Јакова Шифа, оснива Савет за иностране односе. Ово приватно, полутајно друштво, је требало да лансира довољно државника (конгресмена и сенатора) како и следећи покушај прикључивања САД-а Светској влади не би пропао.

Слично Лиги народа, која је основана по завршетку Првог светског рата, и Организација уједињених нација је основана 1945. године, пошто је свет искусио ужасе Другог светског рата. Уместо у Женеви, нова организација је основана у Сан Франциску, (САД). Члан СИО и један од оснивача ОУН, Џон Д. Рокфелер, поклонио је новооснованој Светској влади суму од 18,5 милиона долара за куповину 18 хектара земљишта дуж Истривера у Њујорку, па је тако седиште ОУН ускоро тамо пресељено.

„Међу америчким делегатима који су основали ОУН у Сан Франсиску  1945. било је најмање четрдесет седам чланова СИО. Међу члановима савета били су Харолд Стејсен, Џон Џ. Меклој, Овен Латимор, о коме је у подкомитету Сената за националну безбедност речено да је `свесни систематски инструмент совјетске завере`, Елџир Хис, комунистички шпијун, Филип Џесап, Хари Декстер Ворд, комунистички агент, Нелсон Рокфелер, Џон Фостер Далс, Џон Картер Винсент, опасност по безбедност, и Дин Ачесон“.[9]

СИО је исто тако обзнанио и своје присуство у вашингтону. „Његово чланство је већ поколењима главни извор за регрутовање високих владиних службеника, како за демократску, тако и за републиканску администрацију у Вашингтону“.[10]

Група аналитичара, предвођена Хансом Болдвином (Hans Bald­win), у студији Цена моћи, рађеној за СИО непосредно по окончању Другог светског рата, открива: „Наш коначни циљ, који ће се остварити након неколико деценија, или неколико векова, мора бити уједињено човечанство“.

Почетком педесетих и седамдесетих година 20. века, на иницијативу моћног Савета за иностране односе, основане су још две приватне, полујавне орханизације: Билдерберг клуб и Трилатерална комисија.

Клуб Билдерберг је основан 1952. године у хотелу Билдерберг у Остербеку (Холандија), по коме је добио име. Основала су га двојица масона највише, 33. иницијације Шкотског обреда – Јозеф Ретингер (Józef Hi­e­ro­nim Re­tin­ger) и принц-конзорт Бернард (Ber­nhard), муж холандске краљице Јулијане  (Ju­li­a­na), која је абдицирала у корист своје ћерке.

Принц Бернард је за време Другог светског рата био мајор Вермахта, члан нацистичких јуришних СС одреда и начелник специјалног оделења чији је главни задатак био да ослаби утицај Хришћанске цркве у Вермахту. Сећајући се тог времена, принц је признао: „Лудо смо се забаљали“. Касније, када је женидбом са холандском краљицом постао принц-конзорт, своју философиј тајног управљача Светске државе изразио је овако: „Ту се појављује наша највећа тешкоћа. Јер владе у слободним земљама су изабране од стране народа и уколико учине нешто што се народу не свиђа, оне бивају смењене. Тешко је преваспитати људе који су одгајани на национ ализму, да се одрекну дела свог суверенитета у корист наднационалног тела… То је трагедија“.[11]

Истраживач Завере Гери Ален објашњава да су билдербергери «група слична Савету за иностране односе, још једна у низу завереничких група посвећених стварању Новог светског поретка. Билдербергери се састају једном или два пута годишње на неком забаченом, али отменом месту, широм света. Њиховим тајним конференцијама присуствију водећи међународни финансијери, академици, представници влада и пословни људи из Западне Европе и САД-а“.[12]

Коментатор лондонског “Обсервера“ је наслутио велику моћ билдербергера, па је донео следећи закључак: „Билдербершка група се труди да зачне својеврсну апсолутну власт над народима помоћу марионетских влада којима руководе поткупљени политичари“.[13]

А ево цитата из италијанског политичког журнала “Еуропео“: „Без обзира на шаренило састава, у целини, билдербергери представљају извесну супервладу која на свој начин усмерава политику земаља Запада“.[14]

Чак и сасвим непотпуни извештаји са ових тајних састанака, који процуре у јавност, наводе на закључак да одлуке донесене међу билдербергерима врло брзо постају званична политика влада широм света. Важност ове организације може се наслутити по списку гостију на састанку 1966. године: „Много се може сазнати на основу имена људи који присуствују тајним годишњим састанцима: Дејвид и Нелсон Рокфелер, Емилио Коладо, извршни подпредседник фирме  Ex­xon Cor­po­ra­ti­on, Ђовани Ањели, власник фабрике аутомобила Фиат, Роберт Стреинџ Макнамара, Хенри (Хајнц) Кисинџер, (He­nry Kis­sin­ger), бивши председник Светске банке, Џералд Форд (Ge­rald Ford), британски премијер Џејмс Калаган и његова `конзервативна` маследница Маргарет Тачер (Mar­ga­ret Thatcher), Ротшилдова марионета Жискар д` Естен, бивши председник Француске, и многи други на сличним положајима у разним земљама“.[15]

Занимљив је и речит податак да је 1952. године, када је клуб Билдерберг основан, принц-конзорт Бернард допутовао у Америку да би помогао кампању прве кандидатуре Џералда Форда за члана Конгреса. А Џералд Форд, који је касније био и председник САД-а, присуствовао је годишњим састанцима 1962, 1964, 1965. и 1970. године.

Погледајмо још две листе званица на састанцима током седамдесетих. Годишњи састанак клуба Билдерберг одржан 1971. у Вудстоку (држава Вермонт, САД) финансирале су две фондације ослобођене пореза – Фордова и Рокфелерова; ево неколико тадашњих званица:

• 1971: Хенри Кисинџер, Џорџ Бол (Ge­or­ge W. Ball), Сајрус Венс, Дејвид Рокфелер, Роберт Андерсон, председник компаније AR­CO, и Едмунд де Ротшилд из Француске.
• 1975: Гарет Фицџералд (Gar­ret Fitcge­rald), ирски министар спољних послова, Денис Хил (De­nis Hill), британски министар финансија, Роберт Макнамара (Ro­bert McNa­ma­ra) из Светске банке, Дејвид Рокфелер, Едмонд де Ротшилд, Маргарет Тачер, тада вођа британске Конзервативне партије, а касније британски премијер, отац Теодор Хесбург (The­o­do­re Hes­burgh), председник Универзитета Нотр –Дам, и Вилијем Бакли (Wil­li­am Buc­kley).

Овде се јасно види да се Хитлеров Нови поредак и Or­do No­vus Sec­lo­rum савремених финансијско-политичких моћника и монополиста много не разликују. Само, овај други је лукавији и делује тихо, стрпљиво и дискретно. Уместо тенковима, он се користи плаћеним пропагандистима, ретко губи стрпљење, а када се то догоди, одбацује лицемерну маску и баца уранијумске бомбе по православним Србима.

Формирањем клуба Билдерберг Светска влада у сенци добија јасне обрисе. Билдербергери окупљају финансијске, политичке и медијске елите Европе и Америке, док Трилатерална комисија, основана 1972. године, представља Билдерберг проширен елитом Азије.

Оснивачки састанак Трилатералне комисије одржан је на имању Дејвида Рокфелера 23. и 24. јула 1972. године. Трилатералну комисију је, дакле, основао свемоћни Дејвид Рокфелер, тадашњи председник Савета за иностране односе. Оснивачкој скупштини је присуствовало чак осам чланова СИО; поред Американаца ту су били представници Западне Европе и Јапана, па је нова организација добила име по томе што је обухватила три светска региона. Издато је званично саопштење о сврси и циљевима Комисије: „Блиска трилатерална сарадња у циљу очувања мира, управљања светском економијом, подстицања економске реконструкције, и ублажавање светског сиромаштва, што ће повећати шансе за глатку и мирну еволуцију глобалног система“.

Познавајући лицемерну ћуд оснивача Трилатерале, републикански сенатор Бари Голдвотер (Bar­ri Gold­wa­ter) је посумњао у искрене побуде овог красноречивог манифеста: „По мом мишљењу, Трилатерална комисија представља вешт, координисан покушај да се приграби и учврсти контрола над четири центра моћи – политичким, новчаним, интелектуалним и верским“.[16] „Оно што трилатералци заиста смерају јесте стварање светске економске силе надређене политичким владама земаља чланица. Као креатори и управљачи таквог система, они би владали светом“.[17]

Аутор: Драган Р. Млађеновић

ИЗВОРИ:

[1] Династија Виндзор (енгл. House of Windsor) је владајућа династија у Уједињеном Краљевству Велике Британије и Северне Ирске и у сваком од краљевстава које чини крунске земље Комонвелта. Огранак је немачке династије Сакс-Кобург и Гота која је 1917. променила назив у „Виндзор“.

[2] Дејан Лучић, Краљевство Хазара, Зрењанин, 2005, стр. 25.

[3] Пуковник је овај план изложио у својој књизи Филип Дру – управљач, Њујорк, 1912.

[4] Џон Далс је као државни секретар САД-а 1956. године наложио Ј. Б. Титу да оснује Покрет несврстаних земаља.

[5] Јакоб Шиф је, видели смо, 1917. године био и најзначајнији финансијер Бољшевичке револуције у коју је уложио око 20 милиона долара у злату!

[6] Gary Allen, Who They are, the Conspiracy that Destroye America, American Opinion, October, 1972, p. 65.

[7] The Re­vi­ew of the News, April 9, 1980, p. 37-8.

[8] Medford Evans, Waking Up to Conspiracy, American Opinion, June 1980, p. 38.

[9] Gary Allen, None Dare Call It Conspiracy, Concord Press, 1971, p. 86.

[10] Gary Allen, They Run America, “American Opinion”, May 1978, p. 71.

[11] Bilderbergers, “American Opinion”, November 1964, p. 62.

[12] Gary Allen, Who They are, “American Opinion”, October 1972, p. 69.

[13] „Observer”, April 7, 1963.

[14] “Europeo”, октобар 1975.

[15] Des Grifin, Fourth Reich of the Rich, Emis­sary Pu­bli­ca­ti­ons, 1979, p 118.

[16] Бари Голдвотер, Без извињења, стр. 297.

[17] Исто дело, стр. 299.

Извор: Наука и култура

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!