Влада није проруска или проамеричка, већ „просрпска“ – што ће рећи: није србска
Изгубити корене и душу
Са сајта https://rs.n1info.com/ могли смо 24. октобра 2022. године сазнати, а то је јутарњи програм Телевизије „Хепи“ поновио наредног дана, да је Ана Брнабић, мандатар за састав нове Владе у Србији (говори се да то није влада проруска или проамеричка, већ „просрпска“ – што ће рећи: није србска), при сусрету с Аном Лирман, немачком министром за европске послове и климатска питања, „упознала саговорницу са плановима свог новог кабинета истакавши да посвећеност пуноправном чланству у Европској унији остаје приоритет“.
Можда она то не би рекла да је, неким чудом, прочитала шта је Оскар Фајзингер (1960), књижевник и политичар, од 2003. године члан Државног савета Швајцарске, уписао у текст под насловом „Ухрањени роб у европском казамату“:
„Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.
Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.
Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, био би то велик губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.
Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна.
У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу“.
Али је питање да ли Држава Србија, односно власт која њене националне интересе тумачи геноцидно – зарушавањем изворне србске духовности (брисањем ћирилице и „родноравноправним“ сакаћењем србског језика), „пописним саветом“ да припадност србском национу и вери православној није пожељно истицати, противприродним „изједначавањем“ полова, школовањем србске младежи за заглупљивање, препуштањем многих јавних послова такозваним невладиним организацијама колонизаторског порекла… -, разабира оно што је часноме свету лако препознатљиво: приступом Европској унији испунио би се вишевековни циљ јаловога западног света и његове римокатоличке фашикратије да коначно и неопозиво уништи Србе као творце људске цивилизације, почетни народ-мајку чији је језик, србски – језик-мајка.
Аутор: Илија Петровић, историчар
