Vjačeslav Maljcev: Sablazan „ružičastog hrišćanstva“
Mnogoznačni termin „ružičasto hrišćanstvo“ nije nov. Uveo ga je, krajem 19. veka, Konstantin Leontjev. Ovaj duboki mislilac okarakterisao je predrevolucionarno raspoloženje inteligencije na sledeći način: „Strah od Boga? Ma kakav strah? Na kraju krajeva, Bog je Ljubav i samo Ljubav“. Zagovornika „straha Božijega“, Leontjeva, su progonili… Čak su i neki predstavnici duhovništva, neosnovano, u zagovaranju straha Božjega, videli mračnjaštvo, zagovaranje „užasa“. Međutim, Gospod je presudio drugačije. Optinski svetitelji su Konstantinu Leontjevu dali blagoslov za književnu delatnost u naznačenom pravcu, što je kod Berđajeva izazvalo ogorčenje…
U članku posvećenom uspomeni na Konstantina Leontjeva, arhimandrit Konstantin Zajcev nazvao je „ružičasto hrišćanstvo“„najstrašnijom sablazni, koju Sotona može da stavi pred hrišćansku savest“. To je „sablazan zamene istinite hrišćanske ljubavi u svim njenim projavama, do onih najuzvišenijih – njenim satanskim surogatom“.
U vreme Leontjeva, „ružičasto hrišćanstvo“ projavljivalo se uglavnom u „okolocrkvenoj“ intelektualnoj sredini. Danas je ono proniklo i u Crkvu. Slatkasta, duševna koncepcija: „Bog je SAMO Ljubav i ni u kom slučaju nije Sudija“ – danas se trijumfalno širi svetom.
U osnovi „ružičastog hrišćanstva“ je spekulacija o najvažnijem Božjem svojstvu – LJUBAVI. Najdublje shvatanje ovog Božjeg svojstva je poslovično izrazio sv. Filaret Moskovski:
„Očeva ljubav – ona koja razapinje;
Ljubav Sina – ona koja se razapinje;
Ljubav Svetog Duha – ona koja trijumfuje silom Krsta“
„Ružičasto hrišćanstvo“ želi samo trijumfujuću ljubav, koja pobeđuje samo simvolom krsta. Bez samopožrtvovanja, bez raspeća strasti, bez samoodricanja, bez ličnog učešća u Krstu Gospodnjem. Takva lako dostupna, sentimentalna, čovečanska ljubav, je u određenom smislu takođe duhovna, ali je ne „oživljava“ Duh Sveti, već onaj duh njemu suprotni.
Želja „ružičastog hrišćanstva“ dobro se objašnjava našim palim stanjem. Zavoleli smo zemlju, svet, svoju dušu u ovom svetu, svoju zemaljsku delatnost, svoju kulturu, sazdanu u tom palom stanju. Otuda želja za religijom koja bi danas ljudima podarila ljubav, mir, sreću, druženje, smeh, radosti zemaljskog života.
Pajsije Svetorac je opisao suštinu „ružičastog hrišćanstva“ na sledeći način: „Ljudi žele da greše i da imaju dobrog Boga. Takvog Boga koji bi nam praštao, a mi bismo nastavili da grešimo. Odnosno, mi bismo radili sve što želimo, a On bi nam praštao, On bi nam praštao neprestano, a mi bismo činili sve što hoćemo“.
A potražnja rađa i ponudu! Malo-pomalo rađa se takvo „hrišćanstvo“, u kome se najvažnije istine pravoslavne vere sakrivaju prećutkivanjem, a svo pravoslavlje se sabija u profanisanu i do neprepoznatljivosti unakaženu reč „ljubav“.
Savremeno „ružičasto hrišćanstvo“ karakterišu sledeće odrednice:
1. Zagovaranje ljubavi uz prećutkivanje Suda Božjeg.
2. Adogatizam ili apstraktna dogmatizacija. Raskidanje veze među dogmatima i zapovestima Božijim. Relativizam i „pluralizam“. Apsolutne dogmatske istine se razvodnjavaju: kažu tačno je i ovo i ono. Istina se tumači samo kao pluralistička „sinteza“ raznih relativnih i delimičnih verbalnih konstrukcija.
3. Nerazumevanje i nepoznavanje zakona duhovnog života. Zamena ličnog podvižništva intenzivnom sujetnom aktivnošću u žitejskoj sferi.
4. Odbacivanje celkupnog asketskog i svetootačkog iskustva Crkve, koji je postepeno uzvodio čoveka od zemlje ka nebu. A umesto njega – trenutno harizmatsko uzlaženje na visoke (duhovne) stepene.
Kao rezultat toga, svetost istinite, prave crkveno-hrišćanske ljubavi, bogohulno se unižava do nivoa opšteljudskog spektra „lepih“ ljudskih osećanja, kojima ne trebaju ni strah od Boga, ni smirenje, niti poslušnost.
Autor ove opaske ne pretjeruje: morao sam više puta, sopstvenim ušima, da slušam, sa kakvim su žarom mnogi pravoslavni ucrkovljeni (!) vernici branili pseudo bogoslovsku tvrdnju: ’’Bog nije Sudija, već ljubav i samo Ljubav’’. I danas je sve više i više ljudi zavedeno tom, privlačnom za našu ’’duševnost’’ tvrdnjom, i u crkvu dolazi ne da bi se podvizavao radi Hrista, već da bi se kupao u Izvoru Ljubavi, neprstano se siteći slatkim jelima na ’’gozbi vere’’.
U stvari, na temu „Bog je samo Ljubav i On nikoga ne kažnjava“ bilo bi zanimljivo razgovarati sa stanovnicima Sodome i Gomore, ali gde su oni? Od sazdanja čoveka do Strašnoga Suda – Bog je Sudija. Pritom se, ne bez razloga, njegov sud zove strašnim. Prvim aktom Suda Božjega bilo je proterivanje Adama iz raja. Potom, već u Starom Zvetu: potop, Sodoma i Gomora.
Neki veruju da, ako i ima nepravoomislija u tumačenju pravosudnosti – suštinskom svojstvu božanske ljubavi, to nije opasno. Ali da li je tako? Svi dogmati imaju i direktne moralne posledice. A strah Božiji je, po Pismu, početak svake premudrosti. Dalje… Kakva logična posledica proizlazi iz stava „Bog nije Sudija, već ljubljav i samo ljubav“? Onaj koji voli prihvata voljenog onakvim kakav on jeste. Zašto se onda menjati?
Moje grehovne strasti Bog neće osuditi – On nije Sudija. Zašto onda izvršavati i zapovesti Božije? Za jednu moju himnu Bogu, kao Ljubavi i samo Ljubavi, On će me uvesti u Carstvo slave.
Problem „ružičastog hrišćanstva“ ima i svoju misiološku stranu. Neki modernistički propovednici smatraju da je za propoved i misionarske svrhe, sve dozvoljeno i da se bez zagovaranja „ružičaste“ ljubavi (sa prećutkivanjem Suda) – nikako ne može. Otkuda ovo potiče? Istina je to što je apostol napisao: „Hranio sam vas mlekom, a ne tvrdom hranom..“ (1. Kor.) No, da li je „ružičasto hrišćanstvo“ kvalitetna „mlečna“ hrana koja će ’’mladenca’’ hrišćanina (početnika) odgajiti i pripremiti za ’’tvrdu hranu’’? U to je teško poverovati!
Navešćemo neke i danas uktuelne misli Konstantina Nikolajeviča Leontjeva o „ružičastom hrišćanstvu“:
„Humanističko lažno hrišćanstvo samo sa svojim besmislenim svepreštanjem, svojim kosmopolitizmom – bez jasnog dogmata, sa propovedanjem ljubavi bez pominjanja „straha Božjega i vere“; bez obreda, koji nam prikazuju samu suštinu ispravnog učenja – takvo hrišćanstvo je upravo ona ista revolucija, koliko god da joj iz usta teku med i mleko. Po takvom hrišćanstvu, ne treba se ni boriti, ni upravljati državom; a ni Bogu se nema za šta moliti. Takvo hrišćanstvo može samo ubrzati razaranje svega. Ono je i u svojoj krotosti prestupno…“
Dobrovoljno poniženje pred Gospodom je bolje i sigurnije za spasenje, nego to gordo i nemoguće zagovaranje otačkog nezlobija i trenutačne slatke ljubaznosti. I u manastirskim opštežićima, iskusni starci ne dozvoljavaju monasima da se zanose toplom ljubavlju, već ih pre svega uče poslušnosti, samoprinuđivanju, praštanju uvreda…
Dobrota, praštanje, milosrđe, ljubav … Oni su uzeli samo jednu stranu Jevanđeljskog učenja i nazvali je suštinom. Ali zaboravili su asketizam i strogoću? Zaboravili su na ljutite i stroge reči Božije?“
Evo šta je Leontjev, npr. pisao o jednoj Tolstojevoj priči, u kojoj se umesto poslušnosti Crkvi, propoveda učenje proniknuto „ljudskim“ mislima o ljubavi:
„U poslednje vreme su kod nas počeli da se šire propovednici jednog naročitog roda jednostranog hrišćanstva, koje možemo nazvati „sentimentalnim“ ili „ružičastim“ hrišćanstvom. Tu nijansu hrišćanstva mnogi poznaju, to je svojevrsna „jeres“, neformulisana, koja nije ubrojana u organizovanu jeretčku zajednicu, ali, je ipak, jako rasprtostranjena kod nas u obrazovanoj klasi.
Jedno prećutkivati, drugo ignorisati, treće u potpunosti odbacivati, drugog se stideti i uzimati za sveto i božanstveno samo ono što najviše približava ka poimanju tuđeg hrišćanstvu – evropskog utilitarnog napretka, to su crte tog hrišćanstva, kome danas, neretko i nesvesno, služe mnogi ruski ljudi, i čiji je preteča, na žalost, između ostalih, na kraju svojih godina, postao i genijalni autor „Rata i mira“.
U čemu je „ružičastost“ ili „sentimentalnost“ t.j. zaslađena laž tog kvazihrišćanstva? U tome, pre svega, što ono guši spasonosno značenje upravo „straha Božijega“ u duši čovekovoj.
Sveti oci i učitelji Crkve su jednoglasno tvrdili da je „početak premudrosti (odnosno pravilnog poimanja naših odnosa prema Bogu i ljudima) – strah Božiji. Neki su dodavali još i: „a plod njegov je ljubav“. Drugim rečima, ona ljubav prema ljudima, koja nije praćena strahom pred Bogom (ili smirenjem pred Crkvenim učenjem), ne zida se na njemu, tim strahom se čak ponekad i odseca… takva ljubav nije čisto hrišćanska, bez obzira na svu svoju vidljivu privlačnost, na iskrenost namera, bez obzira čak i na nesumnjivu praktičnu korist, koju dobijaju zemni stradalnici od takve ljubavi.
Takva ljubav, bez smirenja i straha pred pozitivnim veroučenjem, vrela, iskrena, ali u najvišem stepenu samovoljna, ili tiho i sakriveno gorda, ili bučno sujetna, ne izlazi pravo iz učenja Crkve…
Ljubav bez straha i smirenja je samo jedna od projava (ali najsimptomatičnija) tog individualizma, tog obožavanja prava i dostojanstva čoveka, koje se zacarilo u Evropi sa kraja XVII veka, uništivši u ljudima veru u nešto više, što ne zavisi od njih, nateravši ljude da zaborave na strah i stide se smirenja…
Da, pre svega strah, a zatim smirenje; ili pre svega – smirenje uma… Takvo smirenje korak po korak vodi veri i strahu pred imenom Gospodnjim, ka poslušanju učenju Crkve, koja nam pojašnjava tog Boga, a ljubav dolazi posle. Ljubav krotka, sama sebi prijatna, drugima dobrodošla, svepraštajuća – to je plod, venac…“
Arhimandrit Konstantin Zajcev piše: „Da, kada se svetska istorija završi i ostane samo Bog, i oni koje će u krilo Božije propustiti najviša Pravda i beskonačno Milosrđe – tada će ostati samo ljubav, a sve ostalo će se zanemariti. Zanemariće se čak i naše najviše hrišćanse dobrodetelji Vera i Nada, jer će postati bezpredmetne u Carstvu Božijem.
Ovde je reč je o sablazni zamene pobožno-trepetnoga, bodroga i trezvenoga očekivanja Strašnog Suda, kao predvorja Carstva slave, pripremljenoga za čoveka od početka promislom Gospodnjim… zamene tog stalnog očekivanja, koje treba da leži u osnovi svakog čovekovog postupka, podsećajući ga o neprelaznom ponoru između neba i zemlje – o nečemu suštinski različitom. Prava, istinska, crkveno-hrišćanska ljubav (a ne ’’roze’’ sentimentalna, ljudska) je cela lestvica duhovnog uzrastanja.’’
Navešću, u zaključku, razmišljanja o tome savremenog sveštenika iz Tveri o. Georgija Belodurova:
„U to da Bog voli čoveka – nema sumnje, jer nas je Gospod tako zavoleo i dao Svoga Jedinoga Sina na raspeće. Ali kako tada da protumačimo svima poznate reči: „Koga volim, toga i kažnjavam“, koje takođe izražavaju božansku ljubav prema čoveku? Nije li Promisao Božiji i Sud? Nije li svaki dati nam dan sa bolestima i radostima projavljivanje svojevrsnoga Suda, kada nam se radi vežbanja trpljenja daju brige, ili se radi provere sećanja na Boga i naše zahvalnosti Bogu, daruje radost?“
Nema sumnje da svi ljudi podležu i drugom Njegovom Sudu – strogome! A to nije samo „koristan psihološki autogeni trening“ – idi kao da hodaš pred strogim Tvorčevim pogledom, i to će biti korisno za tvoju dušu. Korisno je to, korisno, ali Crkva ne uči lažima, i to – da ćemo biti suđeni, i da će zrno bito odvojeno od pleve, i da će neko ući u radost Gospoda svoga, a nekome je pripremljen plač i škrgut zuba – sve je to istina, a ne deo autogenog treninga.
Ali, zar će Sud Božji biti bez ljubavi? Ne verujem. Ali kao što lekar razdvaja bolesne od zdravih, kako se ne bi svi zarazili, takav će očigledno biti i Sud Božiji. A šta ako svi uću u Carstvo Božje, i dobri i zli, velikodušni i pohlepni, milostivi i okrutni? Tamo, u Carstvo Božje – bez ljubavi se ne ulazi. Tamo je bez nje – kao ovde bez vazduha. Onome ko se ovde ne nauči da voli bližnjega bez zavisti, biće izuzetno bolno, jer nije ovenčan slavom, i on će osećati fizičku muku nalazeći se u Svetlosti Božanske Ljubavi.
Ne sećam se ko je od svetih rekao da je pakao – nemogućnost da se voli. Slažem se sa tim, iako će paklene muke imati druge oblike, uključujući one opisane u mitarstvima Teodorinim. Da, moramo da zaključimo da, u savremenoj svesti postoje neke psihološke prepreke razumevanju i usvajanju tako korisnih i spasavajućih predstava, kao što su Sud Božji ili strah Božiji (njima se može dodati i smirenje). Često umišljena dobrodušnost, ne dozvoljava čoveku da shvati kako takvo osećanje kao što je Strah Božiji može da prihvati njegova duša. Neshvatljivim se čini i to kako Izvor milosrđa može tvoriti strogi Sud. Ali to i razlikuje bragodatni život u Crkvi, jer ona postepeno uzvodi um ka razumevanju tih, za svetsko znanje, neobičnih pojmova.
Autor: Vяčeslav MalЬcev
Prevod: Pravoslavna porodica, jul 2021. ( http://www.blagogon.ru/articles/297/ )
Izvor: Pravoslavna porodica
