Виђење екуменистичког система и одговор Православне вере
Православно разматрање екуменистичког документа из Кјетија 2016. године – други део
Локална Црква
Документ из Кјетија, чл.8: Једна света саборна и апостолска Црква чија је Глава Христос присутна је на евхаристијском синаксису локалне Цркве под њеним епископом. Он је председавајући (proestos). На литургијском синаксису епископ чини видљивим присуство Исуса Христа. У локалној Цркви (тј. у епархији, дијецези), мноштво верних и клир под једним епископом сједињени су међусобно у Христу и налазе се у заједници са Њим у сваком сегменту црквеног живота, а посебно у служењу Евхаристије. Као што поучава Свети Игњатије Антиохијски, „тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа (сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и католичанска Црква“.[1] Свака локална Црква богослужи у заједници са свим другим локалним Црквама које исповедају истиниту веру и служе исту Евхаристију. Када презвитер председава на Евхаристији, локални епископ сеувек помиње као знамење јединства локалне Цркве. На Евхаристији, proestos и заједница су међузависни: заједница не може да служи Евхаристију без proestos-a, али и он, са своје стране, мора служити са заједницом.
- Одговор православне вере: Овај 8 параграф почиње врло вешто да замењује тезе још у првој реченици, кад каже: „једна света саборна и апостолска Црква чија је Глава Христос присутна је на евхаристијском синаксису локалне Цркве под њеним епископом.“
Црква јесте једна, света, саборна и апостолска, чија је Глава Христос и она је под директним руководством Његовим. Али Црква Христова није под њеним епископом, јер јој он није глава и законодавац, него сам Исус Христос, а епископ је само пристав Божији – слуга Божији и ништа више. Односно, епископ је под Црквом Христовом а не Црква под епископом. Кад би то било како пише у овом документу из Кјетија, онда би епископ био главни и могао би да заповеда цркви, као жели и како хоће. Овако, сваки епископ мора да буде покоран Цркви Христовој и учењу јеванђеоском.
Реченица која је у овом члану, или параграфу написана да „на литургијском синаксису епископ чини видљивим присуство Исуса Христа;“ једноставно речено није тачна. Нико не може да замени Христа, нити његова појава, ма ко то био, може да учини Господа Исуса Христа видљивим. То је практично немогуће.
Друго, верници нису окупљени у Цркви Христовој и сједињени у Христу под једним епископом, него су сви одреда сједињени у Христу заједно са епископом. Дакле, није исто бити сједињен у Христу под једним епископом и бити сједињен у Христу са црквеном заједницом, са епископом и свештеницима.
Треће, пошто се већ Христос назива prоestos, то се онда тај исти израз не може употребити и за епископа, јер епископ не може да замени Христа, већ он само служи Божију службу, као пастир Господњи, као слуга Божији, који након хиротонисања, добија могућност да поучава верни народ, одржава ред у Цркви Христовој, проповедајући Речи Божије, упоредо чувајући праву веру и црквено учење.
Четврто, не служи се света Литургија епископу или у његову част, него се свако бгослужење служи молитвено, благодарно и жртвоприношујуће самом Христу Богу, који је један и незаменљив, на којима учествује црквена заједница, и народ и свештенство. Епископ приноси службу Богу, са заједницом – саборно са верним народом, он Богу служи, а не да се он може сматрати некаквом заменом и видљивом главом Господа Исуса Христа. Кад би се то тако посмарало, онда би смо ми епископу дали надљудске епитете, који х није достојан. Епископ је достојан да поучава, да учи, да служи Богу службу, да крштава и исповеда веру, да врши хиротонију и све остале свете Тајне, али никако да се може посматрати како замена за Христа. Епископ је слуга Божији (2.Кор. 11, 13 – 15)!
И следећа реченица не одражава право стање ствари која исказује речи светог Игњатија Антиохијског, „тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа (сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и католичанска Црква.“
Ову поставку светог Игњатија Антиохијског треба схватити у контексту историјских прилика и времена у коме је живео овај светитељ. У тренутку кад се народ почео да окупља самостално, не придајући значај епископском чину, свети Игњатије се побојао да епископ не изгуби своју принадлежност па је почео да поучава народ верни да је веома неопходно да се окупљају увек око епископа, како би се вера сачувала, јер је и сам био епископ.
Као епископ је савршено управљао Црквом у време када њен пут још није био добро уткан. Одложио је тело са таквом лакоћом, како неко други одлаже своје одело, писао је свети Јован Златоусти о Игњатију Богоносцу.
Међутим, заговорници епископских примата, а посебно примата папе, ово појачавају својим наративом, као што је и проф. др Златко Матић који о овоме каже да „управо тако Свети Игњатије Антиохијски говори о епископу: „Према томе, јасно је да на епископа треба гледати као на самога Господа“ (Еф 6, 1).[2] Иако епископ Игњатије Антиохијски каже, да је „добро је знати Бога и епископа. Ко „поштује епископа“ ( а не каже да треба гледати на епископа као на самог Христа), тога Бог поштује.“ Дакле, овај светитељ јасно поручује да ко Бога познаје и живи по његовом Закону, он ће вере ради и знати за достојанство епископско и као таквог га поштовати, Бога ради и вере ради у свакој скрушености. Међутим, овај бајни проф. др Златко Матић у свом раду, желећи да потврди документ из Кјетија, цитира Јеванђеља да би потврдио исправност свога става, извлачећи из контекста цитат са тумачењем како му одговара (екуменистички став), по коме заиста треба гледати на епископа као на самог Христа, и то Посланицу Ефесцима, која каже нешто сасвим друго: „децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј Оца свог и мајку, ово је прва заповест са обећањем“ (Еф. 6, 1 – 2). Дакле, овај одељак у Јеванђељу говори о односу према родитељима нашим, јер у наставку у четвртом пасусу каже апостол Павле да је потребно да очеви не раздражују своју децу, него да их васпитавају у науци Господњој, а не говори о томе како ми треба да гледамо на епископа!!!
Што се тиче саме свете Литургије, наравно да се она не може служити без Господа Исуса Христа, али се може света Литургија служити без личног присуства епископа, са верним народом и својим парохијским свештеником у заједништву. Јер и поменути епископ Игњатије Антиохијски помиње како је могуће служити свету Литургију са речима да се „евхаристија (Литургија) сматра сигурном која је под епископом (тј.коју врши епископ), или ако коме он дозволи.“ Наравно, са рукоположењем свештеник стиче право да служи Божију службу, односно свету Литургију, у присуству епископа или без њега.
Документ из Кјетија, чл.9: Овај однос зависности proestos-a или епископа и заједнице јесте конститутивни елемент живота локалне Цркве. Заједно са клиром, који је повезан са његовом службом, локални епископ дејствује као центар сабрања верних, Христовог стада, као гарант и служитељ јединства. Као сукцесор апостола, он врши своју мисију као службу љубави, пастирствујући своју заједницу и водећи је, као њена глава, у све дубље јединство са Христом у истини, одржавајући апостолску веру кроз проповед Јеванђеља и служење светих тајни. Пошто је епископ глава своје локалне Цркве, он представља своју Цркву пред другим локалним Црквама и у заједници свих Цркава. На исти начин он ту кинонију оприсутњује у својој Цркви. У овоме се састоји темељни принцип саборности.
- Одговор православне вере: Поводом овог питања одмах морамо рећи да у Цркви Христовој не постоји никаква зависност епископа и заједнице. Ако би смо ово питање овако поставили онда би смо епископа поставили изнад или изван заједнице црквене. Већ смо напоменули да сваки епископ делује у оквиру црквене заједнице, као њен саставни део, а никако као неки издвојени део, који има тачно прописану над или изван улогу.
Дакле, конститутивни елемент Цркве Христове, је црквена заједница коју сачињавају верни народ и свештенство!
Ни један епископ није сукцесор апостола, односно боље рећи наследник апостола, по нужности и по постављењу, него је по постављењу обавезан да правилно поучава и учи о вери, као настављач учења Цркве Христове и вере, као добар чувар и тумач Јеванђеља. Истовремено морамо знати да Црква као једно тело у Христу, има једну главу – а то је Христос, и да сваки епископ није никаква глава цркве и не представља своју цркву пред другим локалним црквама, као некаква глава, него је сваки епископ само члан црквене заједнице у склопу многих помесних цркава, које сачињавају јединство у склопу једне Цркве Христове. Што значи да није тачна реченица да „заједно са клиром, који је повезан са његовом службом, локални епископ дејствује као центар сабрања верних, Христовог стада, као гарант и служитељ јединства.“Епископ није центар окупљања, него је Христос центар окупљања, а епископ само служи Божију службу, поучава верни народ и одржава сваки ред у цркви, молећи се Богу за душе верних и старајући се да се ко не удаљи од Господа. А Христос „је глава од тога шта говоримо: Имамо таковога поглавара свештеничкога који сједе с десне стране пријестола величине на небесима“ (Јевр. 8, 1).
Наставиће се…
Аутор: Ипођакон Душан Миљковић
[1] Св. Игњатије, Smyrn, 8.
[2] https://bogoslovlje.sabornost.org/files/pbf/Matic_OdnosEpiskopskeiSvestenickeSluzbeuPravoslavlju.pdf, приступљено, 31. 03. 2024. године.
